POEZIJA
STRAH U REČIMA
Decembar 2018
Poezija Nikole Vujičića
RUKE
U rukama je blizina. U rukama,
između sklopljenih dlanova.
Unutra, u toplom lelujanju vazduha je bog.
Video sam ga, jednom u crkvi, davno.
Još sam bio dečak, a i on je bio
mali, sitan, jedva sam ga primetio.
Toliko mi je blizu prišao,
da ga ne bih video. Osetio sam samo
dah kako puni tu malu prazninu
između dlanova. U nju sam se sakrio,
kao i on, da tu zajedno plačemo.
VRATA
Svetlost se sakrije, svoje veliko telo provuče
i kroz najmanji otvor. Između dve daske, kroz
ključaonicu, kroz
pukotinu užu od vrška igle.
Zarije se u jednu tačku, u njeni duboki prostor.
Jedna zraka, tanka kao žica, treperi,
ne može je niko slomiti niti iščupati
jer je zavezana za taj mali otvor i njegovu dubinu.
Osvetljava me njen treptaj
dok otključavam vrata,
ulazeći
iz jedne praznine u
drugu.
STRAH U REČIMA
Izlazim iz reči koje upravo čitate.
Reč korak je moj korak.
Reč ruka je moja ruka.
Povedi me, odavde,
ihaj, haj – daleko!
BLIZINA
Govor je pučina nepregledna. Reči poput čamaca
prevoze teret. Klizi sjaj njihovih šiljatih pramaca,
a nagnute krme i kormilari tonu u šapat koji im se
kao pena hvata uz krajičke usana.
Ponekad se u reči uvuče i zaborav pa se razgovor
stiša i preseli u pogled dubine zenica, jer nije dovoljno
samo reći, to treba i pogledom potvrditi.
Pritešnjen, steran u ćošak, jedan samo klima glavom
kao da uranja i izranja iz razgovora hvatajući dah.
Dok ovo posmatram teško mi je da raspoznam
viđene pokrete, već samo mislim na telo
kao na ogromno skladište
iz koga koristim sve, kako bi se održao
u ovoj blizini. Evo ovde. Tu.
A neko otuda uporno viče: Pomakni se!
Napravi mesto!
PUT
Sve ovo, dovde, moje stope izmeriše.
Daljina još dok je bila reč
ovde se krila.
Sad je gledam – pa to je
obična prašina.
RADOST
Radost, šta ću sa njom, ona kratko traje.
Brzo se istroši. Imaš je, ali kao da nije tvoja,
drugi sa njom upravlja. Raduješ se što je imaš
ali zajedno se istopite kao pahuljica na tvom rukavu.
Vidiš je, kako padne i odmah se pretvori
u vlažni trag.
Radost, pa šta ću sa njom
i njenim tragovima?
RAZGOVOR
Pa, hajde, reci mi, postoji li istina u rečima?
Da li će iz reči voda poteći voda?
Da li će te reč kamen udariti kao kamen?
Da li u reči Bog zaista postoji Bog?
Da li će se okrenuti, kao i ti, kad ga zovnu, imenom?
Da li će se reč tišina utišati kao da je nema?
Kad uđem unutra, u reč, ništa se ne čuje,
govorim a kao da skrivam.
Pitam te, jer jednom sam toliko govorio
da sam sve izgubio, da li, zaista, i ti
stanuješ u svome imenu?
RANO BUĐENJE
Svetlost me podiže. Svetlost je košnica, unutra zuji i sam
možeš tome prisustvovati – nasloni uši na dlanove, u taj šum,
u njegovu unutrašnjost – kao da šumi voda u daljini, kao da
kiša pere nebo. Šumi tišina pre buđenja. Osećam kako me
ta tišina sa lakoćom nosi, dok uranjam u nju – izranjam u daljini.
Ujutro oči kao semenke proklijaju, donose drugi život. Gledaj!
Širi se dan, hiljade treptaja, hiljade kapljica, prosute boje
Po baštama, glog natovaren cvećem i zujanjem…
Da li da verujem u to?
IŠČEKIVANJE
‘’Pssst’’, stišava me,
‘’i vremenu treba dati vremena.’’
METAMORFOZA
Mi smo samo tačka koja se smanjuje i postaje
sve manja tačka. Zrnce koje se
nevidljivo kotrlja.
Zrnce koje vetar kovitla i prebaci
na nečiju cipelu pa je ona odnese daleko
i ugazi u blato…
Ali to blato se osuši i zazrni.
Utačka.
Tu je, negde, i naša tačka
koju je teško prepoznati.
Ali ona pulsira,
ona doziva.