Intervju, prof. dr. Miomir Jakšić, Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu
SVI SMO JEDNAKI, SAMO NEKI MALO VIŠE
/ FOTO: osobna arhiva
Februar 2019
Problem sa državama Jugoistočne Evrope i bivše SFRJ je bila ideološka matrica da tranzicija kao napuštanje socijalizma i izgradnja efikasne tržišne privrede mora počivati isključivo na tržištu, jer je država nekakav ideološki relikt socijalizma. Nije se to događalo samo na ovim prostorima, duguje se povlačenju kejnzijanske države blagostanja u korist neoliberalnog monetarističkog modela privrede i društva svuda u svetu
Profesor makroekonomije na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu prof. dr Miomir Jakšić za „Prosvjetu“ govori o političkim i ekonomskim izazovima s kojima se susreće svijet u predstojećem razdoblju, nametnutoj ideji „kraja povijesti“ te pogrešnoj politici različitih brzina koja se provodi u Evropskoj uniji kao i posljedicama neoliberalnih politika na države nastale raspadom Jugoslavije.
Kako, po vašem mišljenju, funkcioniše svjetski kapitalistički sistem danas? Da li je izrabljivanje rubnih područja prešlo mjeru profitne racionalnosti? Mislimo pri tom na pitanje izbjeglica, prirodnog okoliša, kao i na posljedice koje izaziva.
Miomir Jakšić: Danas, više nego ikada do sada, filozofija svetskog kapitalističkog sistema je okvir za razumevanje svetskih problema. Prvi razlog su globalni izazovi koje pominjete – izbeglice, ugrožavanje životne sredine, iscrpljivanje resursa i narušena geopolitička arhitektura koja svet suočava za potencijalnom nuklearnom katastrofom. Drugi razlog je vizionarska ideja svetskog sistema o tome da su svetska carstva Antike do Pax Britanice, Pax Americane – i vojno-politički savezi (NATO, Varšavski pakt) istorijski sistemi, što znači da imaju svoj početak, zenit i kraj.
Njihova istorijska prolaznost rezultat je narastajućih unutrašnjih antagonizama i rivaliteta sa drugim učesnicima na svetskoj areni. Priče o “kraju istorije” nisu ništa drugo do besmislice koje svetsku javnost treba da ubede da je dosegnut najbolji od svih mogućih svetova; jedni koji taj mit grade i održavaju obezbeđuju nespornu hegemoniju, a drugi – pojedinci, narodi, države – u to slepo treba da veruju.
U svetu ekonomije to bi trebalo da znači da postoji sličan “kraj ekonomije”, oličen u liberalno-kapitalističkom poretku “nevidljive ruke tržišta”, koji jednaku dobrobit donosi i najbogatijima i najsiromašnijima. Međutim, umesto nevidljive ruke postoji “nevidljivo rukovanje”; najupečatljiviji dokaz obelodnjen je ovih dana kada smo čuli da 26 pojedinaca ima bogatstvo koliko i polovina čovečanstva. Slavni Imanuel Valerštajn, sa Fernanom Brodelom pokretač Teorije svetskog sistema nedavno je pisao da nam je umesto Duha Davosa potreban duh Porto Alegrea.
Tri ugaona kamena modernog svetskog sistema su: prostor, centar i hegemonija. Tokom Dugog 16. veka (1450-1650) zemlje Severozapadne Evrope krenule su putem kapitalističkog razvoja i postale centar. Evropska periferija je kasnije (tokom Dugog 19. veka, 1789-1914), i nepotpuno krenula tim putem i postala je poluperiferija ili periferija. Da li je izrabljivanje rubnih, perifernih područja, prešlo granicu? Na žalost, mislim da nije, jer takve granice nema, srž svetskog kapitalističkog sistema je beskonačna akumulacija kapitala. Limiti ne postoje, razlike između zemalja se uvećavaju. Šezdesetih godina dvadesetog veka razlike u per capita dohotku između razvijenih i nerazvijenih bile su 10 prema jedan, 90-ih sto prema jedan, ako se ovako nastavi biće još i veće. To su pravi uzročnici globalnih problema za čije rešavanje je neophodna dobra volja, poverenje ključnih aktera. Rezolucija, deklaracija i nadnacionalnih institucija ne manjka.
Danas, kad gledamo sa kakvim se problemima suočavaju čak i zemlje iz svojevremeno vrlo uspješnog mediteranskog kruga proširenja Evropske unije, kakvi su istinski izgledi ovdašnjih država da postanu pripadnici tog kruga? Je li zapravo interes Zapada u njihovom učlanjenju u NATO pakt?
Miomir Jakšić: Počeci Evropske unije su u Evropskoj zajednici za ugalj i čelik. Zašto na to podsećam: krenulo se od jasnih dobitaka od integracije proizvodnje. To je odgovaralo vekovima prisutnoj ekonomskoj filozofiji koja je označavana kao “proizvodna linija istraživanja”. Ona je bila utemeljena na jedinstvenom institucionalnom poretku, proizvodnji, stvaranju vrednosti, ponudi. U ekonomskoj teoriji uporedio bih to sa idejom bogastva naroda osnivača moderne ekonomije Adama Smita, kolača koji se uvećava i koji donosi koristi svima. To je svojevrsni ekonomski i društveni optimizam. Postoji i druga ekonomska filozofija, “razmenska linija istraživanja” koja počiva na pojedincu, tržištu, ceni, tražnji. Ona nije usmerena na proizvodnju, nego na razmenu, ne vodi računa o veličini društvenog kolača, nego o njegovoj podeli i izraz je svojevrsnog pesimizma, društvenog i ekonomskog.
Mislim da to odgovara podeli na Evrooptimiste koji temelje Evropske unije nalaze u napretku znanja i tehnologija na dobrobit svih građana, integraciji proizvodnje i vladavini prava i institucija i Evroskeptike koji Evropsku uniju utemeljenu na ideji širenja tržišta za svoje nacionalne proizvode i usluge ne vide kao istinski održivu zajednicu naroda i pojedinaca.
Imajući u vidu istorijsko nasleđe svetskog sistema i borbu za hegemoniju ranijih kolonijalnih sila razloga za oprez, na žalost, ima. Evropska unija svim članicama i njihovim građanima mora ponuditi okvir i šanse za napredovanje koje oni posvećeno i uporno mogu da iskoriste. Ideje o različitim krugovima unutar EU, različitim standardima i brzinama napredovanja, o pametnim specijalizacijama podsećaju na izreku “svi su jednaki samo neki malo više”.
Verujem da ideja udruživanja na evropskom kontinentu neumitno napreduje, odgovornost je zajednička i onih u istorijskom centru i periferiji. Prvi da to ne iskoriste za nekakvo novo carstvo, a drugih da se oslone na istinske pokretače društvenog i ekonomskog napretka, a ne pomoć i transfere. To važi i za multipolarni svet u kome živimo, u kome ni ranije, a danas još manje, ili uopšte ne, ničija hegemonija – svetsko carstvo – ne može pretendovati da bude večita i neosporena.
Ovo pitanje shvatite kao malu šalu: tko finansira to proširenje? Mislimo pri tom na praksu zapadnih banaka, recimo austrijskih, koje su nama u Hrvatskoj zanimljive, a koje u Austriji stambene kredite daju gotovo bez kamate, a u Hrvatskoj te iste banke barem traže deset puta više…
Miomir Jakšić: Pitanje je ko finansira evropsko proširenje, i sa neograničenim entuzijazmom globalizaciju? Jedni, za koje verujem da će gubiti i silaziti sa istorijske scene, podsećaju me na “duh Davosa” ili sličnih foruma u našem regionu, to shvataju samo kao još jedan dobar investicioni projekat koji im donosi profit i ma koliko retorički pričali o trajnom povezivanju u to ni sami ne veruju, jer vođeni logikom spekulacija brzo odlaze i dolaze, ulažu u prljave i najjednostavnije tehnologije, u finansijske i trgovinske spekulacije. Drugi, istinski posvećeni povezivanju naroda, kultura bore se za institucije koje će donositi dobrobit svima, stvarati jednake šanse za razvoj. Oni se zalažu za dobre institucije, ne kao nekakvu evropsku ili svetsku utopiju, nego kao mehanizme koji će ograničavati elite, onemogućavati diskriminaciju i podsticati društveni i ekonomski razvoj.
Daron Ačemoglu je na pitanje “Ako su dobre institucije toliko dobre zašto samo one ne postoje?”, odgovorio da one loše zato i postoje jer je to u interesu delova elita koje pomoću njih prelivaju dohodak, iskorišćavaju znanje unutar država i u međudržavnom svetskom sistemu. To je, rekao bih, ono što potkopava tkivo modernih demokratskih država. Kada je reč o akterima tih procesa, banke i finansijske institucije širom sveta, pa i u EU, bile su glavni nosioci tih procesa. Setimo se istorije uspona kapitalizma – trgovački kapital ustupio je mesto proizvodnom kapitalu koji je počivao na novim renesansnim znanjima, inovacijama u proizvodnji. Gradovi, srca novog svetskog sistema, bili su središta proizvodnje, zanatske, pa onda fabričke, banke i bankari bili su samo, bez preterivanja, sporedni akteri. Zato kada se danas govori o digitalizaciji proizvodnje dobara i usluga, ključni faktor uspeha i oslonac napredovanja je realni sektor, proizvodnja, a ne finansijski; bio je to svesno kreiran sistem koji je njegovim promotorima donosio enormne profite, ali se u krizi 2007. godine pokazao kao ekonomski i društveni ćorsokak.
Savremeni svet nije ovo više Srednji vek merkantilizma, Zakona o plovidbi ili slobodnim morima, pa da trgovački ili finansijski kapital budu nosioci nove civilizacije. Uostalom, i tada se nečim trgovalo, a to nešto je neko proizveo na osnovu resursa i rada.
Protivno idejama o “kraju istorije” Velika ekonomska i društvena kriza 2007. godine i dalje traje, možda se i zaoštrava. Vratio bih se na Adama Smita koji je govorio o manufakturi čioda kao proizvodnji koja omogućava uspon i napredovanje. Verujem da je samo takva filozofija razvoja moguća u interesu čitavog sveta, svih zemalja. Nije to nikakva nova utopija, već razvoj koji počiva na novim znanjima i tehnologijama u interesu svih, a ne samo malobrojne elite.
Gdje vidite mjesto Srbije i ovdašnjih privreda u evropskoj i regionalnoj podjeli rada? Čini se u ovom trenutku da su naši proizvodni potencijali, ionako prepolovljeni u vrijeme građanskih ratova, naprosto postali suvišni. Što se tiče količine i cijena robe, mi možemo svi sjediti kod kuće.
Miomir Jakšić: Kada govorimo o mestu privreda Jugoistočne Evrope i Srbije u evropskoj podeli rada treba poći od koncepta otvorene privrede koja je izvozno orijentisana na osnovu konkurentnih razmenljivih dobara. Da bi se to postiglo i održalo neophodne su strane direktne investicije koje umnogome postaju mera uspešnosti nacionalnih makroekonomskih politika. Posle početnog entuzijazma utemeljenog na šok terapiji i liberalizmu, ekonomska nauka i politika zaključila je da rasta i razvoja nema bez investicija, a da bi se to postiglo neophodna je izmena nasleđene institucionalne i ekonomske strukture. Pri tom, ne može se računati na neproduktivne nasleđene kapacitete koji ne mogu izdržati izazove svetskog tržišta, posebno u uslovima dugotrajne svetske ekonomske krize posle 2007. i trgovinskih ratova i protekcionizma čiji su akteri globalne sile.
Prosečna stopa rasta BDP-a za petnaest zemalja Jugoistočne Evrope u periodu 1996-2000, iznosila je 3,2 odsto, a u periodu 2008-2017. samo 1 odsto. Vlade u regionu pravilno su zaključile da lokomotiva razvoja više ne može biti finansijski sektor, u prvom redu banke, što je proisteklo iz slepog verovanja u monetarizam. Okrenule su se realnim izvorima rasta, a za to su potrebne investicije, privlačenje kapitala, a još više znanja i savremenih tehnologija. U srcu tog modela razvoja je država i njene institucije kao pokretači tih procesa.
Problem sa državama Jugoistočne Evrope i bivše SFRJ je bila ideološka matrica da tranzicija kao napuštanje socijalizma i izgradnja efikasne tržišne privrede mora počivati isključivo na tržištu, jer je država nekakav ideološki relikt socijalizma. Nije se to događalo samo na ovim prostorima, duguje se povlačenju kejnzijanske države blagostanja u korist neoliberalnog monetarističkog modela privrede i društva svuda u svetu.
Ima nečeg dobrog u krizi započetoj 2007., a to je ponovna afirmacija institucija, regulatornog okvira i podsticajne makroekonomske politike. Uspešna fiskalna konsolidacija u Srbiji započeta 2015. smanjila je ukupni javni dug, budžet beleži godišnje suficite, popravljen je kreditni rejting, uvećane su strane investicije, a očekuje se da će strani kapital sve više biti ulagan u sektore sa naprednijom tehnologijom i uz angažovanje visokoobrazovane radne snage. Skorašnje studije za Srbiju pokazale su da rast oslonjen isključivo na privatizaciju dugoročno nije bio održiv; to je bio svojevrsni mehanizam redistribucije postojećeg kapitala, uz česte primere stečaja i likvidacije. Da bi se došlo na putanju održivog razvoja neophodno je učešće investicija u BDP od najmanje 22 odsto, a da bi se to postiglo neophodna je podsticajna makroekonomska strukturna politika. Projekcije za region su da će se ostvarivati stabilan privredni rast utemeljen na investicijama uz rastuću integraciju u svetsku privredu.
Prošlo je vrijeme Marksove radničke klase, ali nije vrijeme radničke sirotinje, naročito po rubnim evropskim i svjetskim područjima. Gdje vidite danas potencijal društvene kritike i alternative, prije svega u Evropi, ali i u okruženju?
Miomir Jakšić: Kao što nema “kraja istorije”, nema ni večitog teorijskog monopola. Uprkos nastojanjima da se takav monopol uspostavi nakon hladnog rata u liku neoliberalne doktrine, a u ekonomiji monetarizma, Velika kriza 2007. takav monopol je dovela u pitanje. Ekonomski rast i razvoj su reverzibilni procesi, moguće je napredovanje i nazadovanje, garantovanog, osiguranog uspeha nema bez institucionalnih promena koje su ključni faktor napretka, preduslov kontinuiranog rasta, ambijent za inovacije, promene, učenje. Ključna funkcija institucija je obezbeđivanje stabilnosti i kontinuiteta. Institucionalna inovativnost je potvrđena u prelomnim istorijskim događajima, prelasku u kapitalizam, dobu Industrijske revolucije, Velikoj krizi 1929. godine, obnovi nakon Drugog svetskog rata.
Osiguranog demokratskog napretka nema, ne postoji monokauzalno objašnjenje demokratije, različiti su faktori njenog uspostavljanja i održavanja, postoji konflikt interesa javnosti i elite, javnost je opredeljena za demokratski, a elite za nedemokratski poredak – društveni ishodi su neizvesni i zavise od mnoštva faktora koji omogućavaju dvosmernost – prelazak iz demokratije u nedemokratiju i obratno.
U procesu stvaranja i konsolidacije demokratije različite društvene grupe preferiraju različite političke institucije zbog načina na koji one alociraju političku moć i resurse. A upravo na toj pretpostavljenoj identičnosti preferencija i interesa počivala je neoliberalna paradigma: kao da radnici treba da budu zadovoljni kada se njihove fabrike zatvaraju, kada ih preuzimaju banke, gube posao i smanjuju im se plate, jer je to opšteprihvaćena mantra i ponavljanje “Vidi se svetlo na kraju tunela”.
Osporavanje tog modela i lažne tvrdnje da svi koji se protive nametnutoj liberalno-tržišnoj paradigmi su protiv reformi – ustanovljavanja demokratskog poretka i efikasne tržišne privrede – danas više nije održivo i u središtu je novih socijalnih pokreta i heterodoksne ekonomske misli. Jedan jednostavni postulat glasi: Elita je bogata, a građani siromašniji, i između njih postoji konflikt; ishod tog konlikta operedeljuje karakter političkog režima, jer te grupe imaju suprotstavljene interese u pogledu političkih institucija na kojima treba da počiva nedemokratija ili demokratija, s obzirom na činjenicu da to opredeljuje i njihov položaj.
Što je nama Jugoslavija dala? Kakva je njena ostavština?
Miomir Jakšić: Odgovor na ovo pitanje može se dati iz ugla različitih nauka, ograničio bih se na ekonomski i geopolitički aspekt. Nedavno, 1. decembra navršila se stogodišnjica od stvaranja Kraljevine SHS i najveći broj ocena i komentara imao je zajednički imenitelj da je to bila istorijska zabluda, nekakav ćorsokak koji je trebalo izbeći. Iz retrospektive novonastalih država na prostorima bivše SFRJ mogu se razumeti takve ocene jer čini se odmah je trebalo poći tim putem. Svestan sam da je emocije i vrednosne sudove nemoguće odstraniti, ali činjenica je da su u drugoj polovini dvadesetog veka u Jugoslaviji svi narodi na tim prostorima doživeli ekonomski napredak, političku i kulturnu afirmaciju.
To je bio onaj temelj, u prvom redu teritorijalno-geografski, koji je omogućio nastajanje država na nasleđu SRFJ. Jugoslavija je opstajala u bipolarnom svetu, uspešno sama umela, a i drugi joj to dozvoljavali, da balansira na klackalici fifti-fifti. Prisetimo se nesvrstanosti, reeksporta velikih izvoznih preduzeća u svim krajevima Jugoslavije, nalik na moderne multinacionalne kompanije, industrijalizacije i agrarnog razvoja, gradnje svakovrsne infrastrukture.
Nije to jugonostalgija, već realni fundament koji je omogućio dalji razvoj novonastalih država proizišlih iz SFRJ. To je ono što nam je Jugoslavija dala, to je njena ostavština očišćena od ideološke pristranosti i kratkovidosti. Istorija se naknadno ne može menjati, za razliku od istočnoevropskih satelita, Jugoslavija nije bila periferizovana i marginalizovana, njen položaj nadilazio je realne potencijale i kada su oni iscrpljeni, bez interesa sveta da se takva država očuva Jugoslavija je nestala. Namerno izbegavam reč raspala, jer se nije raspala sama od sebe u vakuumu, već uz presudni uticaj čitavog niza unutrašnjih i spoljnih faktora. Najkraće, na strani unutrašnjih faktora to je nespremnost na demokratizaciju društva i stvaranje efikasne tržišne privrede, na strani spoljašnih faktora nerazumevanje tektonskih promena, nestanka bipolarnog sveta i stvaranja novoproklamovanog unipolarnog po modelu “kraja istorije”. Kraj istorije nije se desio, ali jeste kraj Jugoslavije.
Propašću zajedničke države kao da su u krizu ušle i naše društvene nauke koje su u taj projekt mnogo investirale. Kakva je situacija u današnjoj Srbiji u pogledu društvenih nauka uopšte, a posebno sa političkom i svakom drugom ekonomijom? Ima li ko da vas čuje?
Miomir Jakšić: Sve nauke, a posebno društvene, nisu mogle da ostanu izolovane od istorijskih promena o kojima sam govorio. Deo društvenih nauka, a to se odnosi u prvom redu na ekonomiju, politikologiju i sociologiju te promene je razumevao, tumačio i doživljavao usvajajući postsocijalistički vrednosni sistem, raskidajući svaku vezu sa socijalističkom teorijom, istovremeno do kraja usvajajući matricu, mejnstrim, teoriju koju možemo opisati kao liberalno-građansko-kapitalističku teoriju. Nestale su klase, svi imaju isti cilj i garantovano napreduju, elite su benevolentni dobri upravljači, države brinu o dobrobiti svih građana bez razlike, globalni svet je svet miroljubive koegzistencije, razlike između bogatih i siromašnih nestaju, finansijski sektor i banke su pokretači razvoja.
Ništa od toga se nije dogodilo, interesi su različiti, protivstavljeni, interesi radnika nisu istovetni interesima kapitalista, interesi bogatih su različiti od interesa siromašnih zemalja, banke brinu za svoje profite i spekulacije, a ne realni razvoj, konflikti u svetu se umnožavaju, a ne nestaju. I nije priča o tim problemima socijalistička pristrana analiza koja priželjkuje kraj kapitalizma.
O svim tim problemima, ograničavam se na ekonomiju, pisali su još merkantilisti u Srednjem veku, fizokrati, klasičari, kejzijanci. Ono što se dogodilo je da se po svaku cenu kraj istorije prelivao u kraj ekonomije, ubeđivanjem da je liberalno-tržišna paradigma, na primer o jednom modelu demokratije ili liberalnom tržištu, delotvorna u svim okolnostima, u svim vremenima i svim prostorima, bez razlike
Kao da ne postoji Zavisnost od putanje o kojoj su davno pisali institucionalisti. Danas vidimo da svi govore o vladavini prava, kapacitetu institucija. Zašto? Ako je to sve po automatizmu trebalo da obezbedi ekonomska i politička elita u interesu svih, a na samo svom. Nisu to teme u nekakvom vlasništvu kritičke socijalističke misli, nego problemi koji se objektivno i nepristrasno moraju rešavati. Uspon heterodoksne dekonomije, u prvom redu institucionalne, otkriva ograničene domete i kratkovidost liberalno-tržišne paradigme.
Danas se malo ko sjeća „Marksizma u svetu“, mladi ni ne znaju što je to, iako je riječ o jednoj od najzanimljivijih biblioteka prevodne literature kod nas. Kakvo je vaše sjećanje na saradnju sa njima? U kojoj je mjeri marksistička metodologija i danas relevantna za Vas i društvene istraživače oko vas?
Miomir Jakšić: Rado se sećam saradnje sa časopisom Marksizam u svetu. Niz saradnika, među kojima sam bio i ja, uređivali su tematske brojeve, prevodili i pisali kritičke predgovore. Brojne teme po prvi put su predstavljene jugoslovenskoj akademskoj i stručnoj javnosti. Da pomenem samo neke – novi društveni pokreti, nova levica, feminizam, heterodoksne teorije, kritička teorija društva, država blagostanja i korporativizam, antiblokovska politika i razoružanje. Posebno bih pomenuo azijski način proizvodnje i činjenicu da je prvi preveden rad Karla Vitfogela u Istočnoj Evropi štampan upravo u tom časopisu. Bio je otvoren, kritičan, bez predrasuda i ideološke uskogrudosti. Nije bio jedini, pomenuo bih, pored ostalih i Socijalizam u svetu, Vidike, Marksistička misao, časopise koji su izlazili u Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu. Predavači na javnim tribinama bili su priznati autoriteti u svetu, na primer Ernest Mandel, Rože Garodi i mnogi drugi. To je omogućavalo samoupravljanje, radnička i društvena participacija, preteča savremenih koncepcija o dobrim, inkluzivnim institucijama kao temelju održivog demokratskog poretka i efikasne tržišne privrede.
Stara kineska izreka kaže “Neka cveta hiljadu cvetova”. Nijedna teorija, pa ni marksistička, ne može pretendovati na nesporni primat i ekskluzivnost u tumačenju društvenih pojava. Istorija ideja, uzmimo samo velike ekonomske teorije, potvrđuje njihov životni ciklus, nastajanje, zenit i opadanje, tako je i sa marksizmom. Kritički odnos prema stvarnosti je ono što je presudno. Ako toga nema nauka postaje ideologizovana. Sudbina marksizma u Istočnoj Evropi dobar je primer za to, ali i savremeno pretvaranje liberalne doktrine demokratije i tržišta u večitu paradigmu i svemoćni naučno-istraživački program.
Ima li danas u svijetu velikih ekonomskih mislilaca, kadrih misliti globalno i kritički, teorijski utemeljeno? Koga biste izdvojili od njih?
Miomir Jakšić: Svaki izbor je uvek subjektivan. U ekonomiji je relativno dugo prisutna tendencija kvantifikacije, počev od uvođenja operacionih istraživanja krajem Drugog svetskog rata do savremenih istraživanja utemeljenih na ekonometriji. Naučni radovi, neretko do ekstrema, isključivo se ocenjuju na osnovu empirijskih rezultata, a obrasci pisanja radova, na primer, onaj o pregledu literature su usputni deo koji treba da vodi na središnjem delu i doprinosu rada, izboru najprimerenijeg ekonometrijskog modela da bi se dokazale početne teze. A one sve češće postaju toliko usitnjene da se, narodski rečeno, od drveta ne vidi šuma.
Mogući razlog za to je uverenje da se sve odvija unutar jedne ekonomske teorije, neoklasike, u kojoj su pojedinci savršeno obavešteni, čine pravilne izbore, a market failure se tumači kao otkaz, kratkotrajan, privremen, a ne kao sistemski neuspeh. Velika ekonomska kriza 2007. razvejala je takve iluzije i danas se govori o obnovljenoj ulozi države koja nije atribut socijalizma, institucijama i vladavini prava, poverenju, reputaciji i krtedibilitetu ključnih makroekonomskih aktera.
Jedna nova disciplina – Politička makroekonomija – ponovo spaja ekonomiju i politiku, tumači protivrečne interese elite i javnosti, zasebne interese političara, neodrživost univerzalno važećih stabilizacionih programa, istorijsko nasleđe kao ograničavajući, ali i podsticajni faktor. Insistira na tome da političke partije budu konzistentne i sprovode partijske programe, a ne da pribegavaju obmanjivanju birača tako što levičarske partije sprovode desničarsku politiku, ili, obratno, desničarske sprovode levičarsku.
Sve su to novi izazovi o kojima se piše. Među brojnim autorima izdvojio bih Darona Ačemoglua, čiju sam knjigu Ekonomsko poreklo diktature i demokratije preveo 2013. godine i koji piše o tim temama na superioran način, oslanjajući se na teoriju igara i modeliranje. Dodao bih još jedno ime – slavnog Imanuela Valerštajna, koji je povodom 85 godina života i rada priredio izbor svojih radova koji su objavljeni pod naslovom Svetski sistem: kriza i naučnik u kome analizira najaktuelnije teme današnjice, Hladni rat, egzodus izbeglica, ulogu Islama, opadanje hegemonije SAD. Njegova teorija svetskog sitema ubraja se u fundamentalno tumačenje fenomena globalizacije i to na sveobuhvatan, objektivan, a ne navijački i pristrasan način, gde bi dobitnici ubeđivali gubitnike da je to u njihovom najboljem interesu. Time naravno lista nije, niti može biti iscrpljena, ali ovi su moji favoriti.