POEZIJA
TURISTI U NASELJENIM DELOVIMA PLUĆA
/ FOTO: Nemanja Knežević
Septembar 2018
Maša Seničić (1990) je scenaristkinja, pesnikinja i esejistkinja. Diplomirala je na katedri za dramaturgiju te masterirala na katedri za teoriju i istoriju, gde trenutno pohađa doktorske naučne studije (FDU, Beograd). Sarađivala je na različitim domaćim i međunarodnim projektima, pre svega na filmu kao autorka i saradnica, a zatim u pozorištu, na radiju i festivalima. Ko-selektorka je programa Hrabri Balkan (Festivala autorskog filma) i jedna od osnivača i koordinatorka edukativnih programa Filmkulture. Piše poeziju, koja je objavljivana u antologijama ("Ovo nije dom", "Čiji grad?"..), u književnim časopisima ("Letopis Matice srpske", "Polja", "Script", "Poezija"…) i na književnim portalima ("Kritična masa", "Libela", "Agon"…).
u maju
i ne pomišljaju na mene; bojažljivo, u vrelim gradovima,
skidaju slojeve odeće. vrućine postaju nepodnošljive, ali o njima,
za sada, niko ne izveštava. kelneri se raspituju za sezonske poslove:
u pauzama od disanja, na intervjuima mi govore da sanjaju
isključivo unutrašnje pejzaže – naivno, sve ih primam. ništa im ne verujem.
ruku već osunčanih, mesecima unazad, ne pitaju za vremensku prognozu.
mladi supružnici ograničenih primanja u prospektima čitaju o ponudi
koja podrazumeva polupansion. jedini hotel na obali čitavu zimu čekao je
praznih kupališta i pustih trpezarija; stoni tenis u suterenu krišom će
uskoro igrati deca zaposlenih. dragi su mi, umereno pristojni, a
monotoni zvuk loptice ujednačava mi varenje.
u junu
se pakuju. u lancima drogerija potražuju sniženja losiona
sa zvučnim imenima. plaše me majke koje svoju decu nose u zubima,
a takvih je, rano izjutra, najviše na retkim peščanim plažama: marširaju ćutke.
lokalna kafana diže cene. bungalovi nekadašnjeg odmarališta uzdižu se
poput spomenika, iznad luke. ivice bazena trebalo bi ofarbati u
makar približno sličnu nijansu plave.
u julu
se žale na maestral. glasovi mrtvih regionalnih pevača odzvanjaju
poslastičarnicama. zadržavam dah iznad železnice – požar se načinje
uvežbano i postepeno; svake godine svi mu se, ipak, iznova čude.
insekti-ptice kruže oko muškatli između kamenih kuća i betonske zgrade pošte.
gotovo nevidljivi, nadgledaju pošumljene predele i tamo prave gnezda: kada iz njih
mladunci izlaze, nesnađeni i naterani, grudni koš me na trenutak zasvrbi.
u avgustu
nedostatak humora dolazi iz njihovog nekretanja. delfini zalutali
pre mnogo godina nađeni su mrtvi u zalivu, ali o tome neće pisati štampa.
znojni dlanovi dodiruju mokasine pored kojih kaplje bela farba: čamci u bolovima
podnose leto. ljušte se poput noseva nemarnih skandinavaca. pod težinom odmora,
sitne rupice na pletenim sedištima postaju provalije u koje, nažalost, niko ne upada.
divljač se pomalja iz šiblja i osluškuje – uskoro će moći da gospodare magistralom.
u septembru
postaju radoznali: naprasno ih zanima procenat soli u vodi. svrbe ih oči i
stopala, komarci veličine pesnice kače im se za vrat. konobari su umorni, ruke im
podrhtavaju, a bend na terasi zvuči raštimovano. napor potreban da se u oluji
pokrene jedrilica manji je od onog koji ulažem u to da ih sve ne iskašljem.
pripadnici obalske straže razmenjuju priče o nasukanim i nežnim, velikim ribama;
zaključuju – nije im ni bilo mesto u ovoj mutnoj vodi. nar bubri
nad strnjikom, nedohvatljiv.
u oktobru
se ukrcavaju na trajekte, jedni preko puta drugih: pluća bi morala da budu
dvokrilno ostrvo. iz suprotnog pravca, ti stižeš, stabilan poput stene: naseljavaš se.
skupe fotokopije razglednica se, pod prisilom vetra i sitne kiše, razleću po šetalištu.
na površini bazena hvata se tanka opna prljavštine; smrad morske hrane postaje
gušći. naći ćemo se na mestu na kojem nisam nikad bila, ali prolazak kroz sebe
još uvek, srećom, ne iziskuje kartografa.