Rušenjem spomenika istina ne nestaje
U STROJU ISTORIJE
April 2019
Postoje situacije u kojima je neki spomenik više puta rušen, a uvek se nalazilo rešenje da ponovo oživi. To je slučaj sa Spomenikom oslobodiocima Vranja od Turaka. Čika Mita je Vranjance toliko podsećao na lik vojnika kojeg je Roksandić izvajao na spomeniku da su ubrzo ceo spomenik nazvali Čika Mita. I tako se Čika Mita, i ne sluteći, našao u stroju istorije. A taj stroj bio je prepun teških zbivanja, koja oslikavaju našu prošlost
U sukobima bilo koje vrste, nezavisno od toga ko se s kim i gde sukobljava, pobednik uvek nastoji da uništi, sakrije ili na neki drugi način izbriše tragove pobeđenog. U toj tragičnoj delatnosti stradaju i spomenici koji predstavljaju očiglednu umetničku vrednost. Ova pojava može da se prati od najstarijih vremena do danas. Ilustrovaću to sa nekoliko primera.
U starom Egiptu, žena – faraon Hačetpsut, da bi zadržala vlast, potencijalnog naslednika, svog posinka Tutmesa III poslala je u rat sa opasnim Hetitima, iako kao mladić nije imao nikakvo ratničko iskustvo. Nadala se da se živ neće vratiti. Nije predvidela da je on bio vojni genije. Kad se vratio kao pobednik prvo je nju smenio, a onda naredio da se sva njena obeležja unište. Slično je prošao i Hadrijanov ljubimac Antinoj. Car ga je uzdigao na nivo božanstva i podigao mu bezbroj spomenika. Čak je i kod nas, u dolini Ibra, bio jedan hram posvećen njemu. Posle careve smrti sve to je masovno uništavano. Od savremenih primera vredi spomenuti uništavanje carskog i hrišćanskog nasleđa u Rusiji za vreme Staljina, ali i uklanjanje njegovih obeležja posle raspada SSSR-a. I na prostorima gde žive Južni Sloveni bilo je sličnih situacija. Na primer, Austrougari su po osvajanju Beograda 1915. srušili, pored ostalog, i spomenik Karađorđu na Kalemegdanu, rad splitskog umetnika Paška Vučetića. A 1945. godine Vladimir Nazor, kao predsednik ZAVNOH-a naredio je da se sruši spomenik Nikoli Tomazeu u Šibeniku. U novije vreme masovno su uništavani spomenici NOB-a. Prema nekim procenama samo u Hrvatskoj ih je uništeno oko 3.000.
Međutim, postoje situacije u kojima je neki spomenik više puta rušen, a uvek se nalazilo rešenje da ponovo oživi. To je slučaj sa Spomenikom oslobodiocima Vranja od Turaka. Autor ovog dela je naš veliki vajar Simeon Roksandić (1874- 1943). Izbor ovog umetnika nije bio slučajan, jer on je svoju kreativnost već pokazao skulpturama Dečak sa razbijenim krčagom na Čukur česmi u Beogradu, Zlosrećni ribar na Kalemegdanu u Beogradu i Griču u Zagrebu…Kad je reč o spomeniku u Vranju treba reći da je došlo do čudesnog, ali delotvornog spoja umetnosti i života. Ovo se ogleda u najmanje dve činjenice: nazivu spomenika i njegovom oživljavanju.
Simeon Roksandić bio je inspirisan borbom za oslobođenje Vranja od turske okupacije koja je trajala 423 godine. Srpski ratnici, pod komandom generala Jovana Belimarkovića, posle žestokih okršaja doneli su Vranjancima slobodu 31. januara 1878. godine. Poginula su 122 srpska vojnika i 115 dobrovoljaca. Vranjanci su generala Belimarkovića proglasili za prvog počasnog građanina svoga grada. Roksandić je došao na ideju da dramatične događaje vezane za oslobođenje Vranja prikaže kroz lik vojnika koji u jednoj ruci drži zastavu, a u drugoj pušku. Otkrivanje spomenika obavljeno je 7. maja 1903. godine. U to vreme u Vranju je služio vojsku izvesni Mita, koji je imao karakteristične brkove, pa su ga drugovi zvali Čika Mita. Čika Mita je Vranjance toliko podsećao na lik vojnika kojeg je Roksandić izvajao na spomeniku da su ubrzo ceo spomenik nazvali Čika Mita. I tako se Čika Mita, i ne sluteći, našao u stroju istorije. A taj stroj bio je prepun teških zbivanja, koja oslikavaju našu prošlost, a u ovom slučaju, i sudbinu spomenika Čika Mita. Tri puta je stradao, što, takođe, ima određenu simboliku.
Prva nezgoda desila se u samom ateljeu umetnika. Već završena glinena maketa se iz nepoznatih razloga srušila, pa je Roksandić morao uraditi novu. Mnogo teža situacija nastala je kada su Bugari u oktobru 1915. godine oborili skulpturu. Hteli su je negde odneti, ali joj se na putu za Niš, u Grdeličkoj klisuri, gubi svaki trag. Ni dandanas se ne zna šta je s njom. Vranjanci su se oslobodili bugarske okupacije 4. oktobra 1918. godine. Nisu mogli da se pomire sa činjenicom da nema Čika Mite. Počelo je sakupljanje priloga za izradu novog spomenika. Nije to išlo baš lako, ali ipak se skupilo oko 100.000 dinara. Za taj novac se moglo kupiti 5.000 zlatnika. Čini se da to nije bilo dovoljno, pa se posao otegao sve do Vidovdana, 28. juna 1929. godine, kada je spomenik svečano otkriven na zadovoljstvo Vranjanaca, ali i samog Simeona Roksandića. U Drugom svetskom ratu Čika Mita se ponovo našao na udaru. Bugari su okupirali Vranje i prvo što su naumili bilo je sklanjanje Čika Mite. Nije to baš išlo lako, pa su u noći 20. oktobra 1941. Čika Mitu svezali lancima i zakačili za tenk. Pošlo im je za rukom da ga obore, ali ne i da ga unište. Grupa Vranjanaca uspela je da Čika Mitu skloni na bezbedno mesto, gde je dočekao oslobođenje Vranja 7. septembra 1944. godine. Međutim, desilo se nešto nepredviđeno. Čika Mita je ostao bez ruke u kojoj je držao pušku. Nezavisno od toga on je vraćen na postament 1946. godine, gde i sada stoji. Dokle će ne znam. A ako se ponovo desi da nekim zlotvorima bude trn u oku i sklone ga, Čika Mita ostaje u svesti Vranjanaca, i ne samo njih, simbol nepokolebljive borbe za slobodu. Teško će silnici da shvate da je Čika Mita i tako kljast, bez ruke i puške, jednako opasan i kad ih je imao. On ostaje u stroju istorije i kad nje više ne bude.