PROZA

ULICA KOJU SU POJELI KATANCI

Mart 2018

Predstavljamo prozu Đorđa Aćimovića

 

Biće ovo drugi a možda i treći put da sve počinje od jedne fotografije. Na prvoj je devetnaest crnorizaca na stepeništu Belog dvora, sa dva pripadnika UDBE, koji ih drže na okupu, takoreći uokviruju, stojeći na marginama skupa, dok u dubokoj pozadini jalove dvodimenzionalnosti fotografskog papira samoproklamovani partizanski maršal, u belom odelu, briše znoj sa čela, jelenskom kožicom. Leto je, sunce je jako i svi se znoje, škilje i izgledaju zadovoljni. Druga fotografija (pitanje da li je i postojala) bila je na kaminu hacijende u Maglajskoj 18, takođe na svetom Dedinju, i prikazivala je mene sa psom u šetnji po rezidencijalnom komšiluku. I tada sam spomenuo tamo, a i sada ću ponoviti ovde, da većina pasa sa kojima sam viđen uopšte nisu bili moji psi, pa je pitanje i da li sam to stvarno bio ja ili je bila fotomontaža. Kako bilo, to me nije omelo da pomenutu šetnju sa fotografije završim u jalovoj dvodimenzionalnosti ravnice i neba imaginarne opštine Dunavski venac. I nikada se ne okrenem ostavivši sve(t) iza sebe.

Treća fotografija ovog bizarnog foto-dnevnika u nastajanju jedan je od detalja izložbe U Ime Naroda koja je postavljena u Istorijskom muzeju Srbije, gde sam je i zapazio, nakon svih događaja koji su predmet ove pripovesti. Na fotografiji vidimo Borislava Pekića na osnivačkoj skupštini Demokratske stranke u prvom redu velike sale Sava centra. Reklo bi se ništa posebno, osim što je ista uslikana nekako odozdo i sa strane sabirajući pored Velikog gospodina i druge zvanice. U ostatku površine foto-papira u oči upada velika glava koja dominira dva tri reda iza Pekića. Uz minimalno udubljivanje postaje jasno da je u pitanju, u tom momentu samoproklamovani četnički vojvoda, koji se krije iza lika Klarka Kenta, novinara jednog poznatog lista. Na poleđini te fotografije sve je isto kao i malopre samo je stolica na kojoj je sedeo Pekić upražnjena i vidi se kako Borislav odlazi iz kongresne dvorane dok Vojislav vadi iz šinjela, a ispod crvenog plašta, blokčić i mastiljavom olovkom zapisuje nešto u notes. Posle izvesnog vremena i Šimšir ustaje i odlazi.

Pekić, naravno, odlazi kući, pa onda u London, da na miru umre daleko od lešinara i prašinara koji su kao kancer isisali život iz njega, ostavivši na njegovim nesalomivim kostima tek poneki kilogram mesa i vreću kože. Odlazi da se spremi za smrt koja ga je već posećivala, ali nikada se ranije nije zadržavala duže, a Vojislav Šimšir odlazi kući, da sprema kampanju kojom će pobediti gotovo umrlog Pekića na izborima za narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije u beogradskoj opštini Rakovica.

I kako je uvek u životu sve radio na mah neprimetno, a naposletku monumentalno, tako je Pekić uspeo i da umre i da bude spaljen u Londonu. U otadžbini su ukazane sve počasti njegovom pepelu, postavljen je u jednu od polica, kao i njegove knjige koje ljudi postavljaju na metar u police, u Aleji zaslužnih građana i tada je svečano obećano da će u najkraćem mogućem roku jedna ulica u Beogradu dobiti njegovo ime. Znajući da život svakog pisca počinje tek nakon njegove smrti, Pekić se nije mnogo nervirao zbog upokojenja i nastavio je da postoji, čak u većoj meri nego, na primer, tadašnja država. Pekić je pretpostavljao, ne, Pekić je znao, da ono njihovo u najkraćem mogućem roku neće biti uopšte tako brzo i natenane je razgledao ulice po Beogradu pitajući se ponekad koja će dobiti plavu tablu sa belim slovima njegovog imena. Jednom je tako zalutao, jer i na onom svetu duša može da zaluta, u jednu slepu ulicu na Vračaru koja počinje parkom a završava se katancem. Nema mnogo te ulice, dve tri kuće levo, tri četiri kuće desno, jedna Kućica, tada tek kao ideja u glavi jednog od komšija. Lutao je tom kratkom slepom ulicom sve dok nije naleteo na Svetlanu Velmar-Janković koja je baš tih dana takođe lutala po vračarskom lavirintu upijajući prostore i figure za knjigu o Vračaru na kojoj je radila. Izvukao se Pekić, nekako, uz nevidljivu pomoć koleginice, ponovo na Makenzijevu, tada još uvek Maršala Tolbuhina, i nestao u drvoredu Kursuline. Svetlana je završavala šetnju za taj dan, sunce je zalazilo i tek poneki zrak je uspevao da se provuče između Hrama Svetog Save u vaspostavljanju i zgrade Vojno-tehničkog Instituta u Katanićevoj i da dodirne asfalt u Malajničkoj. Umesto kući, kao hipnotisana, Velmar-Janković je pratila pramičak magle koji je nestao u drvoredu Kursuline i naposletku je završila u Krunskoj. U vili na broju 69, u prozoru koji gleda na ulicu, sedeo je Zoran Đinđić i tek što je podigao pogled sa stranice koju je čitao video je na trotoaru Velmar-Janković koja je zastala a onda samo prošla pored kapije, potpuno zamajana. To će mu se urezati u sećanje, kako se inače detalji koji uključuju poznate ljude neobjašnjivo duboko smeštaju u već postojeće memorijske lokacije i čekaju neku daleku priliku da budu evocirane.

Tako je Đinđić skoro deset godina kasnije na otvaranju neke izložbe, na kojoj se pojavila i Svetlana Velmar-Janković, Radmili Hrustanović, bez posebnog povoda, ispričao šta se desilo jednog jesenjeg predvečerja ispred prostorija stranke u Krunskoj, nekada ranije, a ona je samo prevrnula očima. Međutim, ispostaviće se da je taj pokret očnih jabučica, na isti način kao kod njenog sagovornika, nepogrešivo memorisao sasvim nebitan detalj iz života treće osobe, takoreći pospremio ga da bude upotrebljen iz, u tom trenu nikom znanog razloga.

Godina je 2002. a gradonačelnica je Hrustanović. Komisija za nazive trgova i ulica Skupštine grada preimenovala je Malajničku ulicu na Vračaru u ulicu Borislava Pekića. Jedna od članica komisije je i Svetlana Velmar-Janković. Samo vračara Anđelija Anđelić iz Malajnice, naselja u Negotinu koje ima više grobova nego stanovnika, zna kako je do svega zapravo došlo.

Na jesen iste godine, kada već počinje da miriše na zimu ali i na propast, put me nanosi u vlaški kraj i uspevam da za dve loze u negotinskoj kafani 202 dođem do kasete za diktafon TDK Super 90 tražeći tragove ka pogađanju budućnosti. Ispostaviće se da kasete od devedeset minuta nemaju dovoljan kapacitet da pohrane na sebe svu nesreću koja će se sručiti na nas sledeće godine a posledica je već pomenutih devedesetih. Pa ipak, moguće je na njih snimiti trans samoproklamovane proročice i nadrilekarke koja glasom Borislava, ali ovaj put Mihajlovića, Mihiza, govori kako ju je u snu posetio duh Borislava, sada opet Pekića, koji je izgledao mnogo bolje nego što je pisac izgledao za života iako Anđelija Crna, kako su je zvali, nikada nije pre niti videla, niti čula za Pekića a kamoli pročitala nešto iz njegovog opusa. Međutim, bila je u transu, a na tom mestu ne važe pravila poznata nama prostim ljudima. Govori ona tada, u diktafon nepoznatog sakupljača kostiju, kako je Pekić tražio načina da dođe do Svetlane Velmar-Janković, a da je ne prestravi već mrtav i kremiran, i da joj, pošto je saznao iz Glasa Javnosti da je i ona članica komisije za dodelu imena trgova i ulica, na neki način sugeriše koju ulicu na Vračaru da mu dodele. Anđelija dalje na snimku objašnjava, sada koristeći glas Mihailovića, ovaj put Dragoslava, da je ona našem piscu bez razmišljanja izašla u susret kada je videla kako je mršav bio za života. Poruka je bila: Neka bude kratka i lepa. Očito da je, dok je došla u san Svetlane Velmar-Janković, poruka pretrpela sitnu promenu i da je ispred lepa od Negotina do Beograda izraslo jedno s. Tako je na sednici na kojoj se većalo koja će ulica ići Mihizu, koja Desanki a koja Pekiću, Velmar-Janković kao i onog dana, potpuno zamajana, i pod uticajem sinoćnjeg sna u kom je autosugestivno ponavljala Neka bude kratka i slepa, Neka bude kratka i slepa odabrala za Borislava, ovaj put stvarno Pekića, kratku i slepu ulicu na Vračaru, tadašnju Malajničku. Istu onu ulicu koja izvire iz jednog parka, ili kako je danas moderno reći, urbanog džepa a završava se kapijom na kolskom ulazu Vojno-tehničkog instituta, na koji je stavljen katanac.

 

 

II

 

Skoro deset godina kasnije a katanac i dalje stoji. U međuvremenu još neke kapije u ulici, sada, Borislava Pekića, dobile su katanac. Recimo Kućica je zaživela iz ideje u glavi jednog komšije kao jedno pravo malo urbano sklonište od buke i svetine ali je Poreska uprava jednog dana zazvonila na vrata zveckajući katancima. Odzvonilo vam je zbog jednog fiskalnog računa za dve kafe i dve kisele vode, rekli su. Inspektori Uprave bili su maskirani u obične građane, takoreći komšije i uspeli su da zavaraju vlasnika i oteraju ga u propast drakonskim kaznama. U istom momentu u državi, koja temeljno egzistira samo u glavama njenih službenika, dok se u realnosti raspada na svim mogućim sastavima, postoji barem 202 velika privredna subjekta koji su kandidati za utaju godine kod iste te diskutabilne administracije, ali zatvoriti mali lokal zbog jednog fiskalnog računa jedino je pravedno, prema svima.

Tadašnji ministar pravde, izvesni Seljaković, mesečario je po negotinskom kraju na marginama stranačkog skupa na kom se raspravljalo treba li ili ne prodati RTB Bor, i tako odsutan zabasao u dvorište Anđelije Anđelić koja ga je prepoznala sa televizije i iz žutih novinčina. Seljaković je takođe imao i prolaznu žuticu od prelivanja Žutom osom tri dana ranije. Njegova nežna jetra to nije najbolje podnela, oticanje žuči je paralisano i post-hepatični ikterus bio je neminovan, te ga je samoproklamovana proročica prepoznala još lakše. Brže bolje je upala u trans ne bi li se što manje stidela pred prelepim ministrom i tako su oboje izmaknuti iz realnosti zaseli ispod jednog duda. Pravde ministar pitao je:

– Šta ima? –  a Anđelija Crna je kao iz topa odgovorila:

– Zgrada Vojno-tehničkog Instituta u Katanićevoj u Beogradu treba da bude sud.

Seljaković je audio zapis sa ovim razgovorom, potpuno bistar i beo, našao prvog sledećeg ponedeljka u svojoj kancelariji u koverti koju je nesvestan adresirao na samog sebe. Nakon što je evocirao paranormalni doživljaj iz Malajnice, traku je, za svaki slučaj, spalio u korpi za otpatke a kada ga je tetkica koja čisti po Vladi, isto Anđelija, ali sada Anđić, pitala ministre šta ovde smrdi on je ostatke dokaza zakulisnih radnji uspeo u jednom zalogaju da proguta. Naravno, izlišno je spomenuti da će taj zalogaj nepovoljno uticati na ministrovu svilenu jetru i da je moguće da će ponovo dobiti prolaznu žuticu. Bez obzira na sve ministar je na sednici Vlade izneo predlog koji nije mogao sam smisliti, koji mu je tako reći usađen tokom jedne seanse o kojoj više nema fizičkih dokaza, ali koji je delovao toliko dobro promišljen i analiziran da je dobio čak i pohvalu od Augmentativnog Vođa. Kada niko nije gledao Vođ ga je zagrlio i prislonio njegovu glavu na svoje grudi (zbog razlike u visini to je bilo moguće bez posebnog savijanja ministra).

Ono što je ostalo manje poznato do ovog momenta je da je i ovog puta kao i pre skoro deset godina, prste u tu odluku umešao Borislav Pekić. Naime, on je noć pre nego što će Nikola Agricola zalutati u Malajnicu kod Anđelije Anđelić, istu staricu ponovo posetio, ovaj put dok je proricala sebi dobitnu kombinaciju na Loto listiću, potpuno joj prekinuvši dotok tačnih brojeva i samo joj tiho šapnuo: Neka bude, neka bude, neka bude sud.

Sedmica je sutradan otišla u Bor, Anđelija je ponavljala u sebi sud sud sud a ministar se iskrao kroz zadnja vrata gradskog odbora Negotina tako da ga niko nije primetio.

Pekić je razmišljao ovako: Sada je ova moja ulica slepa i zbog zgrade Vojno-tehničkog Instituta nikada se neće uliti u drugu ulicu, dakle bezizlaz, kako god okrenem, dobih u smrti isti lavirint koji me je pratio ceo moj život. Nekada se ne mora ni izaći iz tog lavirinta, pomislio je Pekić, treba samo pronaći svoju simboličnu nišu u istom i tamo recitovati naglas. Ne bi bilo zgoreg, mislio je dalje Pekić, kako bi alegorija bila potpuna i zaokružena, da se u ovu napuštenu zgradu u kojoj s vremena na vreme samo gori smeće ili pacovi, zmije i narkomani, useli neki sud, ili čak nekoliko sudova. Tako će kapija na kraju ulice dobiti novo ruho i novi katanac. Treba samo u pravom momentu izvršiti odlučujući uticaj na pravu osobu, recimo aktuelnog ministra pravde, i stvar je rešena, mislio je. Stajao je tako Pekić na kraju svoje ulice ispred rešetaka oronule kapije, i mada ga niko nije ni čuo ni video govorio je, glasom Orsona Velsa, na odličnom engleskom, odlomke iz filma „The Trial“ (1962): He beckons the guard. Says the guard, “You are insatiable! What is it now?” Says the man, “Every man strives to attain the law. How is it then that in all these years, no one else has ever come here, seeking admittance?” His hearing has failed, so the guard yells into his ear. “Nobody else but you could ever have obtained admittance. No one else could enter this door! This door was intended only for you!

Do svega ovoga došao sam prostim puštanjem unazad trake koju sam već imao u svom posedu, trake koja nije mogla biti presnimljena, umnožena ni poslata poštom pa sam je spakovao u kutiju sa ostalim audio zapisima iz istorije beogradskih ulica koje sam sakupio ili nasledio, i vratio je na tavan. Jednoj staroj drugarici iz Podgorice sam na spomen Pekića rekao kako se njegova ulica u Beogradu slepo završava u dvorištu suda. Nije verovala.

 

 

Đorđe Aćimović

Rođen sam 1981. godine u Beogradu. Na relaciji Besmisao – Istina.

https://horheakimov.wordpress.com/