O knjizi "Tarantula" Boba Dilana koja će uskoro biti objavljena u izdanju beogradske Geopoetike

ZIMERMANOVO BDENJE

Juni 2017

post image

"Tarantula" je knjiga koja se bavi sama sobom i govori o sebi samoj. To je spontani nadrealistički iskaz ispisan tehnikom toka svesti, naglašeno egzibicionistička jezička igrarija u kojoj pre svega treba tražiti muziku i ritam

Pogledaj, evo rupe u kojoj živi tarantula. Želiš li da vidiš tarantulu? Ovde joj visi mreža; dodirni je, da zadrhti! Eto nje, prilazi svojevoljno; dobro došla, tarantulo!

Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra

 

Sredinom šezdesetih godina prošlog veka, Boba Dilana zasigurno nije mučila kreativna kriza. Čini se, štaviše, da je u to srećno vreme njegova muza bolovala od nesanice: jer, kako drugačije objasniti činjenicu da je od marta 1965. do maja 1966. godine objavio tri albuma – i to ne bilo kakva. Bili su to, redom, prevratnički Bringing It All Back Home, na kome je Dilan s lakoćom obavio preobražaj iz folk pevača u rok zvezdu, Highway 61 Revisited koji je rok pretvorio u umetnost, i dvostruki Blonde on Blonde, kojim je njegov autor pootvarao mnoštvo novih puteva u neizvesnu i uzbudljivu budućnost te nove umetnosti. Set lista koju čine pesme urezane na ova četiri komada vinila bila je, činilo se (u međuvremenu dobrim delom i  potvrdilo), dovoljna za viševekovnu uspešnu karijeru putujućeg pevača. Jednoga dana, možda, i za Nobelovu nagradu.

Kako je, dakle – zapitaće se i sasvim dobronamerni čitalac Tarantule – kako je i zašto neko ko je za manje od dve godine napisao pesme kao što su „Ballad of a Thin Man“, „Like a Rolling Stone“ ili „Sad Eyed Lady of the Lowlands“ imao tako neodoljivu potrebu da u isto vreme iz noći u noć tuče po pisaćoj mašini, proizvodeći velike količine otkucanog teksta, čiji će se manji deo 1971. godine naći među koricama knjige pod naslovom Tarantula? Nije ta opsesivna kreativnost, reklo bi se, bila posledica Dilanovih nezadovoljenih književnih ambicija, rođenih još u vreme kad se zvao Robert Alan Zimerman – da jeste, ne bi se prema svom delu u nastajanju odnosio tako nemarno: gubio je delove rukopisa i ostavljao ih po hotelskim i drugim sobama u koje se više nikada nije vraćao – umesto da traga za izgubljenim stranicama, ispisivao je nove. Naelektrisan moćnom stvaralačkom energijom tražio je, dakle, nove načine umetničkog oblikovanja svojih ne uvek  jasnih vizija. Već tokom pisanja Tarantule shvatio je da ih u formi romana – ma kako slobodno shvaćenoj – neće pronaći. Umesto da poželi da tu formu obogati, poželeo je da ukaže na njenu potrošenost, i da je razori. Kao i svoj rukopis, uostalom. Samo ga je neobazriva odluka da još tokom pisanja potpiše ugovor s izdavačem sprečila da taj čudnovati prozni eksperiment preda zaboravu i odjuri dalje; umesto toga, dugo je sa sobom nosio prelomljeni tekst i pod izgovorom da unosi ispravke zapravo nastojao da do u beskraj odlaže njegovo objavljivanje. Izjave koje je za to vreme davao ljubopitljivim novinarima i nestrpljivoj publici neretko su bivale zanimljivije od pojedinih delova dugo iščekivane knjige. „Reč je o paucima…“ – glasilo je jedno od njegovih objašnjenja – „to je knjiga o insektima…“; drugom prilikom istakao je da je to „knjiga pometnje, majušnih izreka“, nalik na „mrlju na zidu“, a u jednom od trenutaka iskrenosti otela mu se izjava koja lekovitije od svakog objašnjenja blaži čitalačke frustracije podstaknute Dilanovim proznim ogledom: „Ne umem da kažem o čemu je tu reč.“

Ume li iko, pitanje je koje sasvim prirodno proističe iz ovog piščevog priznanja – pitanje na koje nema odgovora, pošto nijedno od do danas ponuđenih tumačenja nije dovoljno ubedljivo. Uzroci te neubedljivosti počivaju na jednostavnoj činjenici da nije moguće pronaći ključ za tumačenje dela ako taj ključ ne postoji. Nema ga ni ako samouvereni tumač eruditski krene od mogućih uticaja, kao što su Niče, ili Rembo. Tako je govorio Zaratustra, istina, kao delo sačinjeno od prozno-poetskih opservacija i uvida, moglo je poslužiti kao daleki uzor, baš kao – iz sličnih, formalnih razloga, i Remboov Boravak u paklu. Putevi koji kreću odatle, međutim, kao i oni koji polaze od Vilijama Berouza i pripadnika bit generacije, uglavnom, kad je reč o Tarantuli, ne vode nikuda. Kao ni oni, naravno, koji uporište za tumačenje traže u okolnostima, ličnim ili istorijskim, u kojima je delo nastalo. Jer, Tarantula je knjiga koja se bavi isključivo sama sobom i govori isključivo o sebi samoj. To je spontani nadrealistički iskaz ispisan tehnikom toka svesti, naglašeno egzibicionistička jezička igrarija u kojoj, pre bilo kakvih smislenih asocijacija i racionalnih razjašnjenja, treba tražiti muziku i ritam. Dilanov svet je muzika; njegove reči, i kad nisu otpevane, na slušaoca ili čitaoca deluju pre svega na nekom iracionalnom, instinktivnom nivou. Činjenica je, uostalom, da nimalo zanemarljiv deo armije njegovih poštovalaca čine i oni koji ne znaju jezik na kome peva, i ne znaju o čemu je reč u mnogima od pesama koje poznaju i vole – kao što je nepobitno potvrđeno i to da nam ni savršeno znanje engleskog ne može biti od velike pomoći u nastojanju da shvatimo o čemu „govore“ pesme kao što su „All along the Watchtower“ ili „Changing of the Guards“ i mnoge druge – pesme velike i moćne, ali zagonetne i nedokučive.

Umetnička misija Boba Dilana, dakle, jeste „turneja bez kraja“, a njegovo delo, delo je u neprekidnom i neprolaznom nastajanju; po tome je, bez imalo nasilnog učitavanja, uporedivo s jednim od najneobičnijih i najsmelijih poduhvata u istoriji književnosti – s Fineganovim bdenjem Džejmsa Džojsa. Jer, ne samo da je Džojsov kriptični testament pisan pod radnim naslovom „delo u nastajanju“, već je, baš kao i Tarantula, pisan sa sasvim očitom namerom da se izdigne iznad svih rutinskih i konvencionalnih načina komunikacije autora sa čitaocem – i uz svesno preuzet rizik od gubitka svake komunikacije. I dok se Džojsovo delo ponajviše bavi tokom podsvesti protagonista, Dilanovo nastoji da dočara muziku podsvesti – njegove vlastite, ali i podsvesti svakog od nas. Taj nivo, nivo podsvesti, možda je jedino pravo polazište za čitanje Tarantule. Jer, ovo delo ne predstavlja neuspeli pokušaj unošenja reda u haos, već uspešno dočaranu sliku haosa – zavodljivog haosa kreativnog uma, koji ume da bude zastrašujuće brutalan i amoralno sablažnjiv, ali i neodoljivo duhovit i dirljivo nežan. To je svet u kome čitalac i sam postaje lik iz Dilanove pesme, neko ko „zna da se nešto događa, ali ne zna šta je to“. I već nakon nekoliko stranica shvata da i ne mora da zna: ovo delo ne treba odgonetati, niti ga treba „razumeti“ u bilo kom uobičajenom smislu te reči. Treba ga čitati naglas, bez agresivnog učitavanja i štreberskog traženja smisla. Ono nešto neuhvatljivo što ostane posle takvog čitanja, to je muzika. A ona je, srećom, izvan i iznad svakog razuma.

 

 

Odlomak iz knjige

 

Padanje termometra

izvorna grobarka, Džejn, s pucnjevima & histeričnim telohraniteljem po imenu Ku, koji je poreklom iz Džersija & uvek ponese sebi ručak/ zaškripe gumama iza ugla & zakucaju stari bjuik u banderu/ dođu trojica neženja sejući ribu po trotoaru/ vide haos koji su napravili. prvi neženja, Konstantin, namigne drugom neženji, Luteru, koji istog časa skida cipele & veša ih sebi oko vrata. Džordž Kaster IV, drugi neženja, umoran od nastojanja da sažvaće rodu, uzima usnu harmoniku & predaje je prvom neženji, Konstantinu, koji je najpre ispresavija u oblik viljuške, pa onda posegne rukom u uprtač telohranitelja, izvadi srp & na njegovo mesto stavi taj izobličeni muzički instrument… Luter počinje da zviždi „Ona korača kroz polje raži“ a Džordž IV se radosno zakikoće… sva trojica nastavljaju dalje niz aveniju & istovaruju preostalu ribu u zavod za zapošljavanje. svu ribu osim naravno nekoliko pastrmki, koje predaju gospođi u birou za izgubljene stvari/ udes je prijavljen u 3 popodne. deset je stepeni ispod nule

da li vam ljudi govore u lice

da si se promenio? da li

vas to vređa? tražite li

društvo? jeste li punački?

visoki 133 cm? ako jeste & ako ste

punokrvni alkoholičar i

katolik, molimo pozovite

UH2-6969

i pitajte za Umpu

 

 

Preludijum za trzalicu

mama/ premda ne pokušavam da te osporim tako turobnu hirovitu. mama s ojađenim pastirom na ramenu. s dijamantom od dvadeset centi na prstu. više se ne igram sa svojom dušom kao s igračkom/ i sada imam oči kamile & spavam na kuki… ništa lakše nego slaviti tvoje muke ali ti nisi kraljica – zvuk je kraljica/ a ti princeza… & a ja tvoje medeno tlo. bila si moja gošća & neću da te udarim

„ima li pitanja?“ pita

učitelj. plavokosi

dečačić u prvom redu

diže ruku i pita

„koliko je daleko do meksika?“

jadna optička muza poznata pod imenom ujka & s komadinom vetra u rukama & s drvećem sa livade & ona vrsta ujaka koja kaže „sveca mu njegovog“ blagim šapatom i sreće farmera koji kaže „evo. uzmi malo gladi.“ & ostavlja fini ručni rad u svom mučnom krilu/ trgovačka komora pokušava da kaže jadnoj muzi da debeli ljudi u Minesoti potiču iz Kanzasa & da nisu tako debeli, samo su zloglasni po težini ali preko puta livade grade supermarket & to bi trebalo da bude rešenje za farmera

„želi li neko od vas da bude nešto

neobično?“ pita

učitelj. najpametnije dete

u odeljenju, koje dolazi u školu

pijano, diže ruku & kaže

„da, gospodine. voleo bih da sam

dolar“, gospodine

dada meteorolog izlazi iz biblioteke u kojoj ga je prethodno prebila gomila siledžija/ otvara poštansko sanduče, ulazi u njega & leže da spava/ siledžije izlaze/ ne znaju da se u njihove redove uvukla grupa verskih fanatika… i svi zajedno traže neki lak plen… & odlučuju se za bioskopskog razvodnika van dužnosti, koji nosi ćebe & pilotsku kapu/ do četvrtog jula ima još sekund & on ne uzvraća udarce/ dada meteorolog poštom odleće u Monako, grejs keli dobija još jedno dete & sve siledžije pretvaraju se u pijane poslovne ljude

„ko zna da mi kaže kako se

zvao treći predsednik

sjedinjenih država?“ devojčica s

mastilom na leđima diže

ruku & kaže „ernest tub“

još plavih pilula oče & gutaj male šašave pilule/ te nadiruće labudove & piliće u snu – dobili su ok & sumanuti nalog za pretres da & ti, poznati Viking, otimaš tempiranu bombu Sofiji s vrha filtera, suneš malo džeka denijelsa & izlaziš da se sretneš s Džejmsom Kegnijem… s tobom je tvoj prijatelj armadilo koji pleše, tvoja verna družina & iza tebe mona liza… o bože mama, kako ga muče ti obožavaoci & baš bih voleo da mogu da mu olakšam & da ga počastim mirom kroz vene, da ga smirim, učinim svemoćnim & i likvidiram onog groznog hipopotamusa iz njegovog košmara… ali ne mogu da uzmem ime mučenika niti da zaspim u bilo kojoj zagušljivoj pećini & muka mi je od šupljina … smešno, mrtvi anđeo, monopolizuje moje glasne žice, prikuplja svoje roditeljske ovce & hita kući u nekrolog. neprijateljski je raspoložena. prastara je… areta-zlatna slatka/ čija je nagost tako potresna  – ona je kao vino/ tvoj mi srećni jezik neće nauditi

„zna li iko u razredu da

mi kaže tačno vreme kada

mu otac nije kod kuće?“ pita

učitelj. odjednom svi

bacaju olovke

& trče prema vratima – svi osim

naravno dečaka u poslednjem

redu s naočarima & koji drži

jabuku

sočne ruže za kašljucave ruke što se skupljaju & sviruckaju nacionalne himne! pozdrav! fudbalsko igralište svetluca od golubica & aleje po kojima tumaraju autostoperi & pale sebi džepove po kojima odjekuju opatice & skitnice & odbacuju Sirijca zaraslog u korov, talasi polupameti, džekovi & džilovi & voštani Majkl s crkvenog imanja, svi plaču iz sve snage & i pričaju o svojim blizancima… prazni brodovi u pustinji & saobraćajci na metli & jecaju & vise na blesavim macolama & svi tromboni se raspadaju, pucaju ksilofoni & flautisti gube prisne prijatelje… dok čitav orkestar stenje i odbacuje taktove & otkucaje srca jeste isplati se da znaš ko su ti prijatelji ali se isplati i da znaš da nemaš prijatelja… kao što se isplati da znaš šta tvoji prijatelji nemaju – prijateljskije je kad dobiješ ono za šta si platio

dabogda propao seme. dabogda propali i tvoji

odgovori. hitler nije promenio

istoriju. hitler je BIO istorija/ svakako

možeš da naučiš ljude da budu lepi,

ali zar ne znaš da postoji

veća sila od tebe koji učiš

ljude da budu lakoverni – da to se zove

problemska sila/ oni dodeljuju svakom

probleme/ tvoj problem je taj što

tražiš bolju reč za svet…

ne možeš da ubiješ nešto živo i da očekuješ da niko

ne primeti. istorija je živa/

ona diše/ a sad je dosta zezanja/

idi prebroj ribe. moram da krenem. neko

će mi doći da mi ukroti goropad. nadam se da su ti us-

pešno odstranili plućno krilo. pozdravi

sestru

voli te

Vimp, tvoj

prijatelj pirat

 

 

Marija na lađi što pluta

na suncem sprženoj zemlji zima spava sa snežnom glavom na zapadu postelje / Madona. Marija od Hrama. Džejn Rasel. Kurva Angelina. sve te žene, njihove suze mogle su da stvore okeane/ u praznoj kutiji u frižideru, dečaci se na pepelnicu spremaju za rat & za genijalnost… dok za to vreme umorni arhaični ciganin – zevajući – pevuckajući štuca & prati mačje tragove – odupire se bubšvabi veličine pacova ona se retko pojavljuje i s prezirom gleda na svoju čulnu arenu

dragi očnjače, kako ti ide, stari moj?

dugo se. nismo videli. znaš šta? hteo

sam da glasam za goldvoterovu stvar

znaš, bio je autsajder ali onda sam

saznao za ovo s dženkinsom,

& mislim da to nije bogzna šta, no

njemu je to sve što ima i zato

sam rešio da glasam za

džonsona. jesi li dobio odeću koju

sam ti poslao? košulja je nekada pripadala

samiju snidu zato gledaj da vodiš računa

o njoj

vidimo se

Maus

 

 

Pesak u ustima filmske zvezde

Čudak koga ćemo zvati Jednostavno Tako probudi se i vidi da mu je u bašti neko naškrabao reč „šta“, pa se umije kajganom, strpa naočare u gaće & navuče pantalone, a na vrata mu kuca popisivač & dnevni raspored dužnosti priheftan mu je uz poštansko sanduče & piše da njegov đubretarski ponedeljak izgleda ovako: jedan litar mekane slobode. knjiga izreka naroda zulu. građanin kejn u prevodu na prostački francuski. narandžasti te ve studio. tri biblije s potpisom hilbili pevača koji ume da peva pesmu mornara brže od svakog na svetu. zadnja stranica dejli vorkera iz 1941. godine. pesma mornara. bilo koja kći bilo kog okružnog sudije. jedna kašika koke i šećera zagrejana na sto pedeset stepeni. levo uvo džeka londona. sedam delova smrtonosnog pasoša. zrno kukuruza na klipu. pet drvenih jastuka. jedan mladi izviđač koji podseća na čarlija čena & na ukradenog hodača po konopcu / “šta“ mi je u bašti, kaže on preko telefona svom prijatelju, vatrogascu valiju/ vali odgovara „ne znam. stvarno ne mogu da ti kažem. kad nisam tamo“ a čovek kaže „kako to misliš, ne znaš! šta mi je napisano u bašti“, vali kaže „šta?“ čovek odgovara „tako je“… vali mu saopšti kako se upravo spušta niz šipku i pita ga uviđa li on ikakvu vezu između doris dej & tarzana? čovek kaže „ne, ali zato imam neke knjige džejmsa boldvina & neke hemingvejeve“ „nije to dosta“ kaže vali, pa ga još i upita „a šta je s račićem & američkom zastavom? vidiš li ikakvu vezu između te dve stvari“ čovek odgovara „ne, ali gledam bergmanove filmove & baš onako volim stravinskog“ vali pokušava ponovo i postavlja pitanje „umeš li da mi u milion reči kažeš kakve veze ima povelja ljudskih prava sa perom?“ čovek razmisli jedan minut pa kaže „ne to ne mogu ali veliki sam fan henrija milera“ vali zalupi slušalicu & onda taj čovek, Jednostavno Tako, vrati se u krevet & počne da čita „Smisao pomorandže“ na nemačkom, no negde u suton, obuzme ga dosada. ostavi knjigu pa ode da se obrije gledajući pri tom sve vreme u sliku tomasa edisona/ nad činijom mleka donosi odluku da izađe u provod pa otvara vrata kad ono gle čuda pred njima stoji popisivač „ja sam samo prijatelj osobe koja stanuje ovde“ kaže čovek & vraća se u kuću pa izlazi kroz zadnja vrata & odlazi niz ulicu pravo do bara s glavom losa na zidu… barmen mu naspe dupli brendi, raspali ga pesnicom u prepone pa ga ugura u telefonsku govornicu – njegova krivica očito je u tome što ne uviđa da išta liči na bilo šta drugo – čovek briše maramicom krv sa prepona i odlučuje da sačeka nečiji poziv/ a u bašti mu i dalje piše „šta“, klinike su objedinjene. sunce je i dalje žuto. neki bi rekli kao pile… vali se spušta niz šipku, popisivač ulazi da obavi telefonski poziv a telefonske kabine nemaju zadnja vrata/ vožnja đubretarskim ponedeljkom, niz jedosmernu ulicu & onda skretanje u petak trinaesti… Ah divljina! tama! i Jednostavno Tako

pet sati provedoh bez gutljaja

vode. biće da sam spreman za

pustinju. hoćeš sa mnom? Povešću

kera. taj ume da

se zeza, dolazim po tebe

u sedam

 

iskreno,

Prase