Časopis Prosvjeta

Доносимо први део етнолошко-антрополошког есеја о улози нематеријалног културног наслеђа у савременим друштвима, са посебним нагласком на изазове ношења с дељеном традицијом у региону Југоисточне Европе, као својеврсној лабораторији сећања

У Југоисточној Европи је веома тешко, а често и немогуће, говорити о културном наслеђу, посебно нематеријалном, без осећаја нелагоде. Готово свака расправа о обичајима, празницима, симболима или традицији врло брзо престаје да буде разговор о култури у ужем смислу и претвара се у расправу о пореклу, праву, историјској неправди и политичкој одговорности; о томе ко коме шта „дугује“, ко је „крив“, ко „има право“ и све у том стилу. Уместо питања како живимо неку културну праксу дебата се помера ка питању којој нацији она „припада“. Наслеђе се не доживљава као неутрално поље сусрета, него се по правилу разуме као аргумент у политичком спору, као линија раздвајања између „нас“ и „њих“, као „светиња“ у коју се „не дира“, или као нешто застарело и назадно, у зависности од тога ко суди. У таквим околностима, културне праксе служе за потврђивање подела, а не за сусрет култура, и тако остају „продужетак конфликта другим средствима“.

Такав поглед на наслеђе није случајан, нити је производ ирационалности или „заосталости“. Он има своју историју и специфичну друштвену логику. У друштвима која су прошла кроз ратове, насилне распаде држава и дубоке политичке промене, културни симболи носе тежину коју у стабилнијим контекстима једноставно немају. Песме, празници, ритуали и обичаји генерално посматрано престају да буду само део свакодневице или породичне традиције и постају знаци колективне припадности (и, самим тим, и инструменти искључивања). Уче се, памте и преносе под притиском сећања на губитке, страхове и неправде, и на тај начин задржавају свој политички карактер, који, делује, ни не могу да изгубе. Управо зато се у јавности често појављује став да је о наслеђу „опасно“ говорити, да је паметније окренути се будућности, говорити о економији, развоју или „нормалном животу“, а прошлост оставити историчарима и пригодним комеморацијама. Тај импулс је разумљив, нарочито у друштвима уморним од сталних сукоба око интерпретација историје. Али искуство из региона показује да потискивање наслеђа не доноси стабилизацију. Напротив, оно се враћа у још радикалнијем облику: кроз поједностављене наративе, митологизацију, ригидне и искључиве интерпретације које тешко остављају простор за дијалог. Не може да нестане, него ври и јача, да би се као бумеранг вратило и запалило међунационалне односе и тамо где се веровало да су умирени.

У том контексту, савремени концепт нематеријалног културног наслеђа нуди другачији приступ. Он не полази од идеје да се култура поседује, чува или брани, већ да се живи, па и дели. Наслеђе у том оквиру није збир предмета, „најстаријих“ обичаја или канонизованих форми традиције, већ скуп односа: начина на који људи преносе знања, изражавају припадност и граде заједништво у свакодневном животу. Оно није нешто што постоји изван људи, изван њихових пракси и међусобних односа, и управо зато не може се „сачувати“ без њих. Такво разумевање помера фокус са власништва на учешће, са доказивања на преношење и што је најважније – са прошлости на савремене процесе. Уместо питања чије је наслеђе у први план долази питање ко у њему учествује и како? Тек тада оно уопште и може да почне да функционише као „мост“. Разлике тако неће нестати, нити је циљ да нестану, али ће добити шансу да престану да буду разлог за сталне сукобе и повлачење граница.

Од традиционалне културе ка живој пракси

Један од најважнијих помака у савременом разумевању културног наслеђа јесте напуштање идеје да се традиција може замрзнути и сачувати у непромењеном облику. Откривено је да је наслеђе живо управо зато што се мења, прилагођава, употребљава (и злоупотребљава). Већ деценијама знамо да се оно непрекидно прилагођава новим друштвеним околностима и новим генерацијама. Управо та променљивост не представља његову слабост, већ његов основни услов опстанка, иако са становишта јавности делује као проблематична новотарија. Када традиција престане да се мења, она престаје да буде део живота и постаје налик на музејски експонат, погодан за политичку употребу. Због тога у постконфликтним друштвима идеја „замрзнуте“ традиције има тако снажну привлачност, па кажемо да ми имамо „традицију употребе традиције“. Прогласити једну верзију обичаја, ритуала или празника за једину „исправну“ значи успоставити чврсту тачку ослонца у времену у којем је много тога доведено у питање. Због тога покушаји да се утврди „права“ форма наслеђа нису само културни, већ дубоко егзистенцијални гестови. Проблем настаје онда када се та потрага за сигурношћу претвори у политички алат. Уместо очувања, долази до политизације, а уместо дијалога до искључивања.

У том процесу се готово неизбежно позива на аутентичност. Аутентичност, међутим, није неутрална чињеница која само чека да буде откривена. Она је политичка и друштвена конструкција, обликована интересима, радом институција и постојећим односима моћи. Позивање на аутентичност често служи да се потврди право на симбол, да се успостави континуитет или да се оправда искључивост. Ипак, важно је разумети да људи у тим симболима не траже теоријску доследност нити академску прецизност. Они у њима траже осећај сигурности, континуитета и смисла у свету који се брзо мења. И управо ту настаје најчешћи неспоразум између научне критике и јавног доживљаја наслеђа. Академска анализа аутентичности која се назива деконструкција, ако је груба и јавно изложена без објашњења смисла научне анализе, делује увредљиво, па и сама постаје опасна. Људи не осећају да им се оспорава аргумент или теорија, како је то уобичајено у научној дебати, него да им се доводи у питање идентитет. У таквим ситуацијама, академска критика која је имала за циљ да људима освести нешто у вези са њиховим наслеђем не производи еманципацију, већ управо супротно – отпор. Уместо да критика ослаби есенцијализам, она га заправо учвршћује. Због тога је кључно јасно разликовати критику есенцијализма од критике људи односно њихових заједница. Наравно да антрополошки поглед може и треба да буде против идеје „чисте“, непроменљиве културе. Али он не сме да делује као да је против оних који у тој идеји проналазе смисао, сигурност, континуитет и сл. У супротном, критика постаје контрапродуктивна и гура људе ка још ригиднијим облицима идентитета, често управо оним које је желела да разоткрије, предупреди или измени. Разумевање наслеђа као живе праксе, зато, захтева промену приступа и тона, а не само теорије и метода. Уместо сталног разоткривања, потребно је посветити пажњу томе како људи живе своје идентитете. Тек из такве позиције може да се отвори простор у којем наслеђе престаје да буде линија раздвајања и почиње да функционише као потенцијални мост.

Регион као лабораторија сећања

Југоисточна Европа је простор у којем се сећања не наслеђују тек тако, непроблематично и подразумевано, већ се стално изнова производе и оспоравају. Различите заједнице деле исти простор, сличне праксе и често исте симболе, али их доживљавају на различите начине и представљају као да су јединствени и само њихови. Оно што је за једне извор поноса, континуитета или идентитетске сигурности, за друге може бити подсетник на губитак, на неко насиље, неправду, понижење… Управо та вишезначност чини улогу наслеђа у сећању једним од најосетљивијих друштвених питања у региону. Због тога наше просторе и можемо разумети као својеврсну „лабораторију сећања“: простор на којем се јасно види како прошлост није завршена, већ је напротив веома активан процес који непрестано делује у садашњости. Сећања се не преносе само кроз књиге и споменике, већ кроз образовање, медије, породичне приче, свакодневне праксе и рад политичких и религијских организација. Она се стално прилагођавају савременим потребама, страховима и политичким циљевима. У том смислу, прошлост се не „чува“, већ се стално „производи“. Зато се за наш регион и каже, често без свести о томе да нам то није специфичност, да болујемо од „вишка историје“ и „вишка идентитета“.

У таквим околностима култура може играти две потпуно супротне улоге. Може постати инфраструктура мржње онда када се симболи користе за мобилизацију страха, за учвршћивање граница и за искључивање других. У том случају, песме, празници или ритуали престају да буду места сусрета и постају средства политичке хомогенизације. Сећање се тада претвара у обавезу, а идентитет у тест лојалности. Али култура може играти и другачију улогу. Она може постати инфраструктура помирења онда када се користи као простор дијалога и заједничког искуства. То не значи брисање разлика нити наметање јединствене интерпретације прошлости. Напротив, реч је о признању да различита сећања могу коегзистирати, без потребе да се међусобно поништавају. Разлика између ове две улоге није у самим симболима, већ у друштвеним праксама које их окружују и у институционалним оквирима који их усмеравају. Управо томе намеравамо да допринесемо и својим укупним академским радом, па и овим есејом.

У пракси, наслеђе ретко делује неутрално, већ насупрот томе готово увек производи конкретне друштвене последице. У зависности од начина употребе може и да смирује односе и да их додатно заоштри. Оно је потенцијал, истовремено и ризик и ресурс. Управо зато кључно питање није да ли ћемо се наслеђем бавити, већ како ћемо то чинити. Хоћемо ли га користити као средство затварања и искључивања, или као прилику да се научимо да живимо са разликама које не можемо избрисати, али можемо учинити подношљивим и друштвено продуктивним. Такво разумевање Југоисточне Европе као лабораторије сећања не представља нужно песимистичку дијагнозу. Можемо је посматрати и као вредност, уочену академским истраживањима и затим преведену у дискурс политике, медија, образовања… Ако је негде јасно видљиво колико је сећање моћно, али и колико је крхко, онда је то управо у овом случају. Због тога искуства овог региона могу бити поучна и изван њега, не само као опомена (како нас обично доживљавају), већ и као извор знања о томе како култура може да допринесе не само разарању већ и обнови друштвених односа.

Институционализација заштите наслеђа – могућности и ризици
Током последњих деценија дошло је до значајног заокрета у начину на који међународне институције размишљају о улози културе у постконфликтним друштвима. Организације попут УНЕСЦО, Европске уније, Савета Европе, али и бројних развојних и безбедносних актера, све чешће истичу да културно наслеђе није споредна тема, већ важан друштвени ресурс. Култура се у том оквиру не посматра више као декоративни додатак политичким и економским процесима, већ као потенцијално снажан инструмент дијалога и инклузије, с циљем дугорочне стабилизације. Овај помак није настао случајно него је, између осталог, резултат ограничених домета класичних политичких и правних модела помирења, који су занемаривали свакодневна искуства односно културу људи. Наслеђе је у том контексту препознато као простор у којем се идентитети не само декларативно признају већ и практично живе. Управо зато институције све чешће говоре о култури као темељу заједничке будућности, а не само као о сведочанству прошлости. Ипак, институционални приступи носе и озбиљне парадоксе. Механизми заштите, номинација и рангирања често производе логику такмичења уместо сарадње. Листе „највреднијих“ елемената лако се претварају у топ-листе, а сложене културне праксе у поједностављене репрезентације, прилагођене брзини и олакости медијске логике. У том процесу, наслеђе се своди на бренд прилагођен потребама промоције, а не животу заједница које га практикују, па и сам процес заштите може да доведе до нових међудржавних и унутардржавних суревњивости ако се њиме не управља мудро.

Културни маркетинг додатно појачава ове тензије. Када се наслеђе третира као роба, заједнице се често појављују само као икебана, као „носиоци традиције“ без стварног гласа у одлучивању. Посебно је проблематично када се мањинско наслеђе формално укључује у институционалне оквире, али без стварног учешћа у процесима дефинисања, тумачења и управљања. Таква инклузија остаје симболична и може произвести ново разочарање уместо поверења. Због тога институције могу бити важан оквир, стварати прилике и усмеравати ка циљу, али никада не могу стварно заменити заједнице о чијем наслеђу је у ствари реч. Оне могу пружити легитимитет, ресурсе и заштиту, али не могу произвести смисао. Без стварног учешћа људи који наслеђе живе у свакодневици, сваки програм остаје површан и краткотрајан. Наслеђе се не може „имплементирати“ одозго – оно може само бити препознато, подржано и неговано кроз односе поверења између заједница и институција. У том смислу, кључно питање није да ли су институције потребне, већ како се према њима односимо. Оне могу подстаћи процесе који воде ка дијалогу и помирењу, али исто тако могу (плански, услед политике асимилације, али и ненамерно, услед бирократског детаљисана или личног каприца) репродуковати хијерархије, а тиме искључивања и сукобе засноване на елементима наслеђа као симболима. Разумевање тог двоструког потенцијала наслеђа представља предуслов за сваку његову озбиљну употребу у постконфликтним друштвима.