POEZIJA
BALADA O STOPALIMA I SMEHU
Septembar 2016
Predstavljamo poeziju Natalije Jovanović.
Natalija Jovanović (1989) Rođena u Beogradu. Student završne godine postdiplomskih studija srpske književnosti. U svojoj disertaciji bavi se statusom tela u prozi i filmu Živojina Pavlovića. Objavila pesničku zbirku “I dosta” (2014). Pored poezije, piše prozu i radove iz oblasti nauke o književnosti. Kada ima sreće, predaje književnost u školi i uživa u radu sa decom. Kada nema sreće, piše.
Preci
Od svih onih što su bili lepi
Ostale su beskrajne tišine
Ostala duga pitanja sa ove strane
Koja se sva bez greške mogu svesti
Na jedno besno pa poraženo zašto
U našim je rukama pamćenje naših predaka
Moj dnk i njihovi snovi o potomku dečaku
Kroz koga će se uliti u nečije tuđe trbuhe
I tako redom rasti i množiti se vekovima
Bezbožni crni i neumrli
Njihovi snovi nisu hteli moje ruke
Što su grlile sećanja
Potpunim zagrljajem kojim košmar
Grli dete
I mene u ovim godinama
Kad dete više nisam a svoje dece nemam
Previše su stvarne nepoznate žene
Koje srećem kad zatvorim oči
Prijatelj mi kaže sve si to ti
Ja kažem one su pasivne daleke i tupe
Odgovara jer samo si ti tamo čovek
Samo ja sam čovek
Samo ja sam šaka-greška
Koja miluje letnji zadebljali vazduh
Od sve te lepote ostalo je
Samo moje tiho svetlucanje obraza
I vrata
Vešalica
Bez šaka i glava mirno stoje džemperi
Sa ofingera plafona vise obešeni
U japanu ima jedna šuma za izlete
Sa kojih se ne dolazi kućama
Šuma samoubica što su isprobali
Čvrstinu svojih lobanja rastegljivost vratova
Shvatili ljudskost je slaba ljudsko se lako slomi
U sekundi shvatili dok ona se prelamala u ništa
Sa šakama i glavom nosim
Svim danima osim subote i nedelje
Pod kaputom svoje mirne džempere
Skupim ih pa perem petkom posle podne
Iz kreveta ih noću posmatram
Kako se besciljno klate
Pre kiše
Bilo bi tako lako umreti u snu
Tajnu ove lakoće čuvaju uspeli spavači
Ostali žive u strahu od bola i iznenadnog pada
Tako se strahuje od kraja ljubavi
Od dana nakon nekog tamo sutra
Koje čekamo zaljubljeni i nežni
Kad sve će biti kao da ništa nismo dočekali
Sve isto kao pre brojanja i pretvaranja
U neprebrojive sekunde koje neprimetno teku
Brzinom onoga čemu ne slutimo kraj
Teški su to oblaci što ih upucamo
Da na nas se sruči muka
Izlomljena kao kiša
Dok pod njom igramo goli zatvorenih očiju
Spavači kojima smrt ne pada na pamet
Ni kad im se sliva niz ruke
Veljača
Objašnjavam sućut i ćutanje
Osetiti to je u korenu svega
Kao seks u londonu i prežvakanim
Metropolama sveta
U korenu svega ugašeni zvuk
Zamišljam kako dišeš
Otvaraš k meni oči
Neću reći nemoj da ideš tamo
Gde ja nisam
Ćutanje je osećanje
Bez tšine logičan si kao saučešće
Nismo zločinci ni glumci
Ne učestvujemo u istom činu
Ako se među nama odigrava čin
Ti zatvaraš oči
A ja odem ćuteći
Za italijane je slušati
Špansko osećati
Negde u dubinama naših jezičkih svesti
Mešaju se ćutanje slušanje
I osećanje
Onaj koji bi da bude saučesnik ostaje sam
A ti si sa druge strane dubok tih i osetljiv
Na dodire i melodijski prodorne
R(ij)eči i veljaču
Mančester
Nemojte misliti
Da sam se jutros probudila pametnija
Opet nisam shvatila ništa
Tmurno je i mislim na ceo svet
U kome nisam bila
A dovršen je bez mene
Lepota je kad znaš da je dosta
Žena je jutros skočila sa terase
Prekoputa
Shvatila je kako je asfalt
Jedini stabilni oslonac
Mislila je:
“Jebote ovo je tako lako
Pući će mi srce”
U slabim mlazevima sliva se sunce niz leđa
Stojimo pognute glave
Kao pod tušem
Jutros je tmurno i tiho
A negde tamo
Cela Engleska miriše na huligane i čaj
Balada o stopalima i smehu
Nikome još nismo bili tako tihi
Zamisli čoveka da ide ulicom
Obuo je nove cipele
Zaboravio na bolove u duši
Šta ti je duša a šta je noga
Pod dušu podmetneš tkivo poricanja
Mehanizmi odbrane kažu
Pod stopala nema šta da se stavi
Zemlja je usijana daleka i boli
Zemlja je asfaltna mrlja
Prošarana travnatim detaljima
Samo nas đonovi dele od podzemlja
Troše se trenjem
Rastojanje je tanje
Bilo ga je pa ga nema
Tanja je zemlja tanji đon i koža
Naša su stopala
Kunem se
Osetila toplinu jezgra
Nikome još nismo bili tako tihi
Kao jedno drugom nakon smeha
jer ne govori nikad da ne poremeti lik
koji je jednom zasvagda već poverilo pesku,
onom pesku što čeka da otekne sva voda.
Zato ono i ćuti, kao da sve je pesak
iz koga može se sabrati svaka svakcata stvar
kada je jednom već prošla a opet nije dovršena.
Onda se umije, zaroni, i svet je opet mlad
sve dok ga oči ne vide onakvog kakav izranja.
Klub 27
Ako čekam nekog najradije ću čekati tebe
Izbor je uvek patetičan potez
Nema vojske da odeš i da se vratiš
Nema rata u kome ćeš da gineš
Ne pišem ti pisma
Ti ćutiš kao moj otac
Kada te sretnem kažeš
Nekad se seti da postojim
Nakon svih trenutaka kad nisi bio tu
Meni je tri puta prošao život do sada
Ne sećam se ni kako ti miriše koža
Ti kažeš mirišeš uvek isto
Opet sam čitao tvoje pesme
Ne kažeš one o meni to je jasno
Ja nisam mislim pisala sam nove
Prećutim
Skoro sam se zaljubila znam
Pamtila sve što je govorio
Mogla da ga citiram i tetoviram kao carpe diem
Da ga gledam i mislim kako se razumemo
A on bi mi pričao o svom ocu
Koji nikoga nije voleo
A ono što jeste ostavljao je jer je bio pička
Ličio je sebi na svog oca
Ja sam ga slušala i mislila
Kako bih volela da on mene jednom ostavlja
Rekao je hajde da pravimo film
Hajde da radimo nešto
Pričao je i čekao da ja rešim
Ja sam gledala u njegovo lice
Nisam mu rekla ne bih skidala ruke sa tebe
Ne bih ni kameru
Ako bih nekog morala da čekam
Čekala bih njega
Ali ti se vraćaš
I reći ću ti čekam tebe
Jer nemam strpljenja ni petlje
A imam 27 godina
Suviše da se igram filmskog genija
Šesto čulo
Ako su se boje pokidale
Negde u mojoj utrobi
Ja više nemam prste
Da obuhvataju cvetove
Da ih lome dok su tihi
Prsti i cvet isto su stablo
Zemlja ih nosi
I prežali lako ko smrt mrava
Ja više nemam sluha
Da čujem kako pada i tone
Moj rođeni prst
U jedno isto bezbojno blato
Čula sve su manje spremna
Što više pamte
Kad se rasipa jezgro
Nebo je kao pred oluju
Nikad se ne vrati isto
Nikad ne zatvori krug
Legenda o spremnosti
Bolest predugo traje
Ti nisi spreman za smrt
Svuda po sobi mačija dlaka
Nisi spreman da gutaš
I kažeš nije to ništa
Dok ne osetiš da te grebe
Grlo te grebe ništa ne iskašljavaš
Gledaš kako padaš
Još nisi spreman za pad
Dok prazniš se od ljubavi
Ti nisi spreman za svršetak
Spremnost izmisliš da možeš reći:
Znao sam
I neće ti stvarno biti lakše
Drugi će se ubediti
Ti si onaj što je uspeo
Savladati lekcije iz spremnosti
Ima je dakle
I lažeš kako nisi lagao ni da voliš
Ni da se ne plašiš mraka
Jer već ti je 17
Lažeš za samopoštovanje i dostojanstvo
I ceo spisak nikad shvaćenih sinonima spremnosti
Kažeš i bože bogu u kog ne veruješ
Od vere čuvaš uzrečice da ih zakuješ za nepce
Bolest predugo traje nisi za smrt
Nisi ni za život
Spreman
A opet evo ide