POEZIJA
JEZIK JE VASELjENA
Septembar 2016
Predstavljamo poeziju Đorđa Nešića.
Đorđe Nešić rođen je 1957. godine u Bijelom Brdu kod Osijeka. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu (grupa za jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik). Do sada je objavio osam knjiga poezije: Crv sumnje u jabuci razdora (Rad, Beograd, 1985), Surogati (Rad, Beograd, 1990), Čekajući Stvoritelja (Slovo, Vrbas, 1995), Haronov čamac (Rad, Beograd, 1998), Prozor kroz koji Dunav teče (izabrane i nove pesme, SKD Prosvjeta Zagreb, 2000), Granica (SKD Prosvjeta Zagreb 2006), Bolje je biti u manjini (SKD Prosvjeta Zagreb i Srpska književna zadruga, Beograd, 2015) i Polog (Aranđelovac, 2016). Godine 2004. objavio je zavičajni rječnik pod naslovom Luk i voda, čije je izmijenjeno i dopunjeno izdanje, pod nazivom Luk i voda, zavičajni rječnik s ušća Drave u Dunav, štampano 2012. (SKD Prosvjeta Zagreb). Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“ iz Kraljeva i časopis „Povelja“ objavili su 2016. godine zbornik radova, povodom nagrade Žička hrisovulja, pod nazivom „Đorđe Nešić, pesnik“. Pjesme Đorđa Nešića zastupljene su u brojnim antologijama poezije. Član je Odbora SANU za dinamiku klimatskog sistema Zemlje i djelo Milutina Milankovića. Upravnik je Kulturnog i naučnog centra Milutin Milanković u Dalju. Živi u Bijelom Brdu i u Somboru.
Nagrade i priznanja: 1985. Brankova nagrada (za zbirku pjesama Crv sumnje u jabuci razdora) / 1995. Laza Kostić (za zbirku pjesama Čekajući Stvoritelja) / 1995. Milan Lalić (za zbirku pjesama Čekajući Stvoritelja) / 1999. Plaketa Sarajevskih večeri poezije (za zbirku pjesama Čekajući Stvoritelja) / 2010. Sava Mrkalj SKD Prosvjeta Zagreb (za naročit doprinos kulturi Srba u Hrvatskoj) / 2015. Žička hrisovulja (za poeziju što svedoči i pamti povest naroda sa granice) / 2015. Povelja Venac slobode „Radomir Drakulić“ za rodoljubivo pesništvo, Gradska biblioteka „Karlo Bijelicki“ Sombor i Udruženje građana „Ravangradsko proleće“ / 2016. Zmajeva nagrada (za zbirku pjesama Bolje je biti u manjini) / 2016. Odzivi Filipu Višnjiću (za osoben i savremen lirski iskaz ovovremenog rodoljublja) / 2016. Petrovdanski vijenac (za zbirku pjesama Bolje je biti u manjini)
JEZIK JE VASELjENA
Jezik je kao kosmos,
svevremen, beskonačan.
On pamti šta smo, ko smo
i račun ima tačan
za prostor i za vreme.
U potomku i pretku
on čuva prvo seme –
reč onu na početku.
Onom što tek će biti
u jeziku je vreža.
To su te zlatne niti,
od njih se plete mreža
rečima naseljena.
Jezik je vaseljena.
KALEM
oholost ti se ceri a sujeta ti zvoca
da se uprkos meri drsko zaigraš tvorca
u međuprostoru gde oko ne vidi senke
da počneš opasnu igru od podloge do plemke
koja zahteva ruku ubice il hirurga
i pronicljivi pogled iz oka demijurga
gde greške ne sme biti jer radi se in vivo
od dva stara se stvara jedno novo i živo
koje nosi i čuva zrnca dobra i retka
u oku potomka se ogleda lice pretka
krije li pitanje večno u sebi odgovor prosti
u kalem da je tvorac skrio ključ besmrtnosti
il drugo pitanje bode oči sa vrha šiljka
nose li novi život stihovi ili biljka
NA MARGINI
bolji je pregled igre i disciplina uma
distanciran od buke i vavilonskog šuma
lakše ćeš dosegnuti pun ironijski otklon
srž zbivanja je kazna a margina je poklon
tu si bliže fusnoti i podatnoj belini
i detalju koji te uvek vodi celini
sa margine ćeš prvi preći na drugu stranu
i razabrati siže i rasplet u romanu
odatle će se večno širiti drevni nauk
da uvek s ruba dođu i veselje i jauk
na isto kad se svedu i moranje i htenje
s periferije stižu varvari i rešenje
napomenu zapiši na uzglavlju margine
pre no smisao klizne s oštrog brida pagine
NEIZRECIVO
Upoznaćeš ga, čim slogove prve
počneš da sričeš i napinješ pluća;
ono će, da te liši nadahnuća,
od celine tek ostavljati mrve.
Kad ti se čini da si našo ključe,
nanizaće na jezik sedam brava.
Nem, nećeš znati šta je san, šta java,
slep za sutrašnje, gluv za ono juče.
Dopustiće ti da neguješ krila
i varku što se u detalju skrila,
u mutnom slovu i u lažnom sjaju.
Utisnuće ti žig u svakom retku
da ono, što je bilo na početku,
neizrecivo bude i na kraju.
UBRZANjE
Ubrzava se svet i sve su
njegovih mreža tanje strune,
a čamci spasa još se pune,
još tinja nada u udesu.
Svet se ubrzava i masa
u površnosti traži meru,
za milosrđe i za veru –
u plastu sena iglu spasa.
Ubrzava se svet i gubi
sve ono što ne drže zubi,
a raznosi po polju vetar.
Svet se ubrzava i kvari
u banalnosti, u močvari
milimetar po milimetar.
NEDOVRŠENE PESME
Ostavljale me kad god vam se htelo
i na sredini i pri kraju puta,
na cedilu, kad gutalo me ždrelo
ničije zemlje. Zimi bez kaputa,
leti bez hlada, u jari i suši;
zamamne oku i umilne uhu,
stub izmicale u prah da se sruši
to što od peska zidah u vazduhu.
Koliko puta ste me iz sna samo
trgle i naglo suočile s dramom.
Pred tim zapletom još i sada stojim.
Obazriv, kao pozni šetač gradom,
Još uvek na vas pogledavam kradom,
i epiloga vaših još se bojim.
POVRŠNOST
u površnost te vuče ubrzanje
kad vreme leti vidi se sve manje
na onom cilju nije tvoja zvezda
to što blješti je reklamna najezda
u prasku boja teroru neona
podrhtava i puca kost čeona
u bezglavoj je trci vera svisla
zatvorene su sve kapije smisla
niko ni iza ni ispod ne gleda
ni sa distance nikakvog pregleda
trke trkača i sveopšteg stanja
ni putopisa slika s putovanja
tu biti neće sa oca na sina
na ovom cilju zinuće praznina
ČAROLIJA
Još nije nestalo u tmini
dok pamti ga i čuva logos.
Čak i kad iščezlim se čini,
da ne diše ni jednim slogom,
dovoljno je tek toplim dahom
šapnuti ime mu u studen,
da u treptaju, jednim mahom,
jezikom oživljeno bude.
I čarolijom da se veže
sa svim što bilo je i biće
jer na delu je božiji dar.
U nedogled mu pogled seže,
sve potonulo uzvisiće
kao stih, pesmu, ili reč, bar.
RUTINA
Opireš se, ali dnevna će rutina
ovladati bićem, uzeti sve čase.
Prepoznaćeš gde ti izmiče suština
u nemoći da je zadržiš uza se.
Gledaćeš kako se razlaže gustina
koju skupljao si za pitanja sušta.
Osetićeš kožom, jezikom, ustima
da se sve osipa, odlazi ni u šta
otud da te pita i šta si i ko si,
vrti li se život oko kakve osi,
ili je u njemu svaka volja svisla,
pa leluja poljem i tetura drumom,
gubeći u putu, bez dosluha s umom,
ko dete klikere, zadnja zrnca smisla?
ČIM UZMEŠ VESLO
Ponovo si dečak čim uzmeš veslo u ruke
i kreneš prema vodi putem svog ishodišta.
Ogrnut davnim strahom, tumačiš noćne zvuke
i strepiš iz plovidbe da li ishodi išta.
Sve je u tamnom tonu i priviđēnjāuno,
od nesigurnih senki u oku sklapa se slika.
Učini ti se na tren da vidiš zlatno runo,
a odmah potom da si na krmi Titanika.
Razdelili se nisu još ni svetlo i tama,
linija nesaznajna spaja žive i mrtve,
a izvršena već je podela po rolama –
igrokaz ribolovca, mamca, plena i žrtve.
Zahtev jedinstva radnje, vremena, mesta – krut je.
Od iskona se igra – a ko da prvi put je.
U ČAMCU, PRED SVITANjE
Ni kreketa žabljeg, niti krika čaplje,
ni riba da skoči iz drugoga sveta.
Nema talasanja, šuma, ni pokreta.
Sve je stalo. Samo počinje da kaplje
olovo čekanja da se čudo sluči.
To damarom slute i vazduh i voda.
Rumen se razliva s nebeskoga svoda
i ozarjem blagost novog dana luči.
Evo Ga gde ledbi nad vodom i deli
tamu od svetlosti, a horizont celi
pukne, otvori se, kao prvog puta.
Detalji u jednu celinu se sliju
i svemu prolaznom daju iluziju
da je večno, da je deo apsoluta.
TRAG
S čim da se poredi čovek
ispod ozvezdanog neba?
Drukčija mera mu treba,
nego što ljudski je vek.
Kako razumeti večnost,
uskladiti haos i red
s mišlju da sva će tečnost
naposletku postati led?
A kad dočeka ramonda1,
posle ledenog eona,
sunčeve zrake celov blag,
da li će Tamo i Onda
ravnodušni sjaj neona
naći ikakav ljudski trag?
1 Ramonda (Ramonda nathaliae), endemska biljka centralnog Balkana koja je preživela ledeno doba i koja ima sposobnost da se iz anabioze vrati u život