Koča Popović - izvan boljševičkog dogmatizma i demokratske evolucije
KONSTANTA ANTIFAŠIZMA
Septembar 2017
“Tamo, u tadašnjim dramatičnim okolnostima u Francuskoj, postajem komunista, opredeljujem se za akciju u predvečerje Drugog svetskog rata, doživljavajući sve očiglednije nadiranje fašizma kao izazov na koji nema drugog odgovora: moramo se tući. Nema više smisla da piskaram nekakve polurazumljive pesme, moram da se pokrenem”
Sudbino, posvećujem ti pustolovinu svojih prstiju!
K.P.
Jesen je 1972. godine i pred kabinetom Josipa Broza u Belom dvoru gorostasna figura Staneta Dolanca, poslednjeg demijurga SFRJ, države čija se dezintegracija već tada oseća kao leš u plitkom grobu, istupa pred mršavog i sitnog čoveka koji je već zagazio u svoju starost, umoran od ujdurme i besprizornosti koja se čini sa zemljom za koju je ratovao i koju je stvarao. Dolanc, visoki funkcioner Centralog komiteta SKJ, lutkar obuzet perfidnim zaplitanjem konaca oko Titovih ruku koje sve nerazboritije povlače poluge vlasti, dakle taj i takav Dolanc iskoračuje i izgovara nešto kao bilo bi zgodno da i ja prisustvujem tom razgovoru…
A pred kime on to izgovara? Pred ilegalcem koga je kraljevska policija između dva svetska rata redovno hapsila, vezivala za noge da visi naglavce i tukla po tabanima dok ne pomodre? Pred oficirom koji u krvničkoj januarskoj zimi planine Igman na minus 32 stepena gleda kako njegovim srećnijim saborcima mraz otkida ručne i nožne prste, a one manje srećne pretvara u led? Pred komandantom koji leta 1943. na Sutjesci stavlja svu svoju hrabrost, strategijski talenat i komandni integritet na najstroži test, svoju vojničku i partijsku karijeru (bez koje je već jednom ostao) na kocku, a glave svojih boraca u torbu i organizuje probijanje neprijateljskog obruča, bez odobrenja Vrhovnog štaba? Pred načelnikom Generalštaba JNA koji tokom Rezolucije Informbiroa provodi besane noći, puši preko četrdeset cigareta dnevno, dok piše renegatski odgovor razjarenom Staljinu, a istovremeno razmišlja gde da prebaci Generalštab i kako da rasporedi vojsku pred sovjetskim tenkovima? Taj kome je takva posesivna i nametljiva sugestija upućena odgovara onako kako je celog života odgovarao, otresito, lakonski, neustrašivo: „Ne, baš to bi bilo nezgodno!“
* * *
Dana 20. oktobra ove godine navršiće se tačno četvrt veka od smrti Konstantina Koče Popovića, jednog od najvećih…
Oh, zar se zaista mora još jednom panegiričkom okoštalošću otvoriti neki bezlični uvod? Raskinimo s tim i umesto tih frazeoloških fanfara udubimo se u Kočin život i delo, da vidimo kako nam ono danas može pomoći.
Kada čitate Kočine političke stavove i misli kojima osvetljava suton ideoloških vračeva SFRJ, stiče se utisak da se dve sintagme javljaju upadljivo češće od drugih: boljševički dogmatizam i demokratska evolucija. U prvoj su oličene razrušene Kočine nade da će sa istom najviše partijsko rukovodstvo raskrstiti posle ‘48, pa posle pada Rankovića ‘66, ali nekoliko srdačnih rukovanja i klimoglava sa Hruščovim i Brežnjevim vratilo je sentimentalnog Tita u srdačni sovjetski zagrljaj. Rigidni jednopartijski monopolisti ni ne pomišljaju da promene svoju ideološku liniju; i u procesima čistke srpskih liberala i u gušenju hrvatskog MASPOK-a, koji istini za volju imaju drugačije ideološke predznake (liberalni spram nacionalističkog). Uskovido razrešenje ova dva procesa, bez ikakvih naknadnih promišljanja njihove simptomatike, predstavlja amputaciju potencijala ove druge Kočine sintagme, u kojoj on vidi, nadam se da nećemo mnogo pogrešiti ako kažemo, sledeću revolucionarnu fazu “realnog socijalizma”. Pošto se to, kao što znamo, nikad nije dogodilo, Koča odlučuje da se te 1972. zauvek oprosti od svog vrhovog komandanta. Zakoračivši u njegov kabinet sa neumoljivom odlukom da se povuče sa pozicije člana Predsedništva CK SKJ iskoračio je sa svih političkih funkcija i povukao se iz javnog i intelektualnog života. Nakon toga, sledi ona slavna anegdota iz 1973., o dolasku na proslavu tridesetogodišnjice bitke na Sutjesci bivšeg zapovednika Prve proleterske, u privatnom, rashodovanom Spačeku, koji kišovitu noć provodi u šatorima sa svojim bivšim saborcima, a ujutru odlazi pre fešte na kojoj je premijerno prikazana Bulajićeva “Sutjeska” u kojoj njega nema ni od korova.
Pre svega toga, srpski liberali podnose ostavke pred nadolazećom olujom čistki sa partijskog vrha. Koči je bilo jasno da će Marko Nikezić, Latinka Perović i Mirko Tepavac biti u političkom smislu obezglavljeni zbog pokušaja „da u okviru elastičnosti sistema s jedne strane menjaju te boljševičke navike, da smanjuju autokratsku birokratiju, da ne bude lična vlast mera svemu“1. U tome, čak i kad se ne slažu oko pojedinosti, imaju punu Kočinu podršku. Iz ugla ličnog morala i dostojanstva, povlačenje sa funkcije za njega nije imalo alternative:
Pristajanje na uslove koje diktira oligarhijski vrh značilo je prihvatanje najgoreg od svih mogućih poraza: odustajanje od uverenja, gaženje samog sebe. Jer, vi više nemate šta da kažete: samo je jedna (njegova) ocena „ispravna“. Očekuju se i prihvataju jedino pokorovanja.2
On se takođe i tiho bunio protiv ceremonijalnosti i odsustva bilo kakve realne političke moći državnih funkcija na koje je kalkulantski postavljan. Najpre kao potpredsednik SFRJ, doveden tu verovatno da amortizuje potencijalno nezadovoljstvo srpskog partijskog rukovodstva zbog uklanjanja Rankovića, a zatim i kao član predsedništva CK SKJ. Međutim, nade u konačno otpočinjanje sa demokratskom evolucijom državnog i partijskog ustrojstva Koču još uvek nisu napuštale tokom famoznog Brionskog plenuma u leto 1966. On nije žalio Rankovića političara, za koga je smatrao da je „požrtvovani praktičar, a ne mislilac ili vizionar“ i „više sprovodnik i saučesnik nego kreator politike koja nije izbegavala ni surovost“3. Ali može se reći da jeste žalio Rankovića čoveka na čijem slučaju su se pokazala „ritualna, bezobzirna anatemisanja politički već osuđenog čoveka koji je, povrh svega, bio i fizički slomljen“4. Međutim, uprkos ovoj saosećajnosti, on hoće da vidi u ovom svrgavanju moćnog i autokratskog Rankovića mogućnost za konačni obračun sa dogmatikom centralizma i političko-državnom organizacijom koja sve više počinje da se temelji na jalovom birokratizmu.
Pre nego što je skrajnut na ove protokolarne položaje, Koča je bio na poziciji koja mu je omogućavala da pokaže najšire potencijale svog političkog i diplomatskog talenta. Sa mesta načelnika Generalštaba JNA, on dolazi na mesto državnog sekretara za inostrane poslove i pred taj se transfer u pojedinim političkim krugovima stavlja zabrinuto, verovatno i zavidno, pitanje “zar baš prvi oficir treba da postane i prvi diplomata?”5 Možda je partijsko rukovodstvo zaista želelo da pred svet isturi lepo lice francuskog đaka, predratnog nadrealiste, ratne legende, retorički spretnog poliglote… Međutim, iako odan komunista koji ne luta van direktiva, takođe je znao da bude i kočoperni, samoinicijativni intelektualac, kome je sam Tito na sastancima umeo da dobaci: “Dosta više tog tvog filozofiranja!” Kako god da je do toga došlo, tek sekretarijat spoljnih poslova, u periodu dok je bio na njegovom čelu (1953 – 1965), u potpunosti je transformisan, sa u praksi dokazanim načelima i principima koji će neretko Jugoslaviju vaditi iz problema. U spoljnim poslovima je pokazivao neverovatnu promućurnost, strpljivost za svaki vid psiholoških igara, elegantni i šarmantni sarkazam6, ali i čvrstinu i nepopustljivost pred političkim pritiscima, sovjetskim najčešće. Pokret nesvrstanih je možda najveće diplomatsko postignuće, Titove Jugoslavije uopšte. Koča je imao običaj da kaže da ako je on zaslužan za donošenje odluke o probijanju neprijateljskog obruča na Sutjesci, za efektnu realizaciju te odluke zaslužan je Danilo Lekić. Po toj analogiji reći ćemo – ako je Tito zaslužan za ideju o stvaranju pokreta nesvrstanih, za njeno ostvarenje zaslužne su Kočine diplomatske virtuoznosti.
Izvesno je da je diplomatski trening Koča sticao i dok je bio na čelu Generalštaba JNA, i to baš tokom Rezolucije Informbiroa. Posle rata, trebalo je brzo i funkcionalno organizovati celu narodnu vojsku, koja je, uzevši u obzir da je mlada i u kontinuiranim tenzijama i u posleratnom periodu (“Tršćanska kriza”), u izvesnom smislu i dalje bila amorfna i, što je podjednako strašno, slabo naoružana. U oktobru 1951, putujući incognito u navodnu posetu svom prijatelju Vladimiru Popoviću, tadašnjem ambasadoru Jugoslavije u SAD, Koča stiže u Vašington sa zadatkom da od Amerikanaca obezbedi pomoć u naoružanju, koja je možda jedina šansa za odbranu države od sve izvesnije sovjetske invazije. Tokom teških pregovora, svi, od šefa kontraobaveštajne službe SAD, preko direktora CIA, do generala iz Pentagona, žele da iskamče vitalne vojne informacije o JNA, kao i o situaciji na terenu. Te podatke Koča ni za živu glavu ne sme, niti ima i najmanju nameru, da oda. Dakle, treba tako vešto balansirati u pregovorima da Amerikanci ne dobiju ništa, a da daju naoružanje. Na kraju, naš prvi oficir se u zemlju vraća sa potpisanim Paktom o vojnoj pomoći SAD-a Jugoslaviji, koja podrazumeva slanje mlaznih lovaca, radara, helikoptera i tenkova u vrednosti od današnjih 50-tak milijardi dolara, što će konsekventno SFRJ postaviti na mesto četvrte vojne sile u Evropi.7 Praktično, Ameri su dali sve što su imali, osim atomske bombe, ističe Dušan Čkrebić.
Tokom samog rata, vojnička sudbina je po pravilu Koču bacala uvek tamo gde su se lomili ishodi ratovanja. Pred samu propast Užičke republike, Tito daje zadatak Koči da organizuje odbranu grada, što on usled malobrojnosti ljudstva i nikakvog naoružanja ne uspeva. Komandovao je partizanskim jedinicama tokom surovog Igmanskog marša. Sumanutom samouverenošću i riskantnom samoinicijativnošću, donosi pravovremenu odluku o probijaju neprijateljskog obruča na Sutjesci, čime je sudbina partizanskog pokreta otpora, uz nesamerljive gubitke8, spašena od propasti. Organizuje oslobađanje Livna, koje je dobilo svoje mesto u jugoslovenskim vojnim udžbenicima. Znalački raspored i manevrisanje 1. proleterskog korpusa pod komandom Koče Popovića dominiraju u osujećivanju vazdušnog desanta na Drvar u akciji “Konjički skok”. Odredi koji su pod njegovom komandom oslobađaju Zagreb. Rat završava kao general-lajtnant. Postaje živa legenda.
Ako pojednostavimo stvar do određene granice, kao vojni komandant Koča Popović je imao dva glavna načela ratovanja. Prvo je da nikada nije vršio napade ako nije siguran u uspeh i ako nije odlično pripremljen (ovo načelo rasvetljava prirodu njegove neme povučenosti i odbijanja da se meša ili komentariše društveno-političke prilike u poznoj SFRJ). Drugo je da nikada nije dozvoljavao da se uludo troše životi boraca. U njegovoj zaostavštini nađen je ovakav zapis: “Borci ginu za ideale ili po naređenju! I u jednom i u drugom slučaju imperativ komandanata je da čuvaju njihove glave.” Međutim, takođe je znao i da kočoperno oponira Vrhovnom štabu, da oštro kritikuje druge oficire, ali i da beskompromisno spočitava sebi propuste i greške.
Pre nego što će ’37 krenuti u Španski građanski rat, Koča ima diplomu filozofije sa Sorbone i član je pariškog nadrealističkog kruga. Aktivno piše polemičke članke o društveno-političkim zbivanjima, prevodi sa francuskog (koji je naučio pre srpskog) i u svakom smislu je proaktivni subjekat umetničke i književne scene. Prva polovina tridesetih godina stoga je u intelektualnom smislu formativna za Koču Popovića. Svoju levičarsku inicijaciju prolazi u zapadnjačkoj kulturnoj sferi, gde mu je studijski kurikulum prepun mislilaca i ideja proteranih sa sovjetskog Istoka, gde su iskustvo i duhovne tekovine francuske revolucije apstraktni i nepoznati pojmovi.9 Stoga možemo reći da je njegov levičarski odgoj ideološki širok, a njegova revolucionarna potreba nadrealistički razbarušena.
I kada u tom periodu napada Crnjanskog, i kada napada Krležu tokom famoznog sukoba na književnoj levici, on im lucidnošću argumenata i dovitljivim miniranjem stavova u potpunosti parira. Za Crnjanskog, koji često preko svog časopisa Ideje propagira stavove poput “bogataška deca (…) nekažnjeno se u nas igraju ‘komunista’”, pa bolduje svoju posprdnu kovanicu komsalonac, Koča u tekstu Opšte lice ili karanfil bez pardona piše da je “ideolog našeg fašizma” i “neoriginalni presađivač inostranih fašističkih parola”10 a na osnovu sadržaja članaka koji (pro)pušta uređivačka politika Ideja. Kada na podsticaj Radovana Zogovića nastupa sa antikrležijanske pozicije, piše duhovit i eksplozivni, analitički esej Ratni ciljevi Dijalektičkog antibarbarusa. I na ovom mestu, bez ikakvog zazora i lažnog pijeteta, tvrdi da “lavina reči kojom, danas i ovde, Krleža obasipa neuki i ostali narod, nije ništa drugo, zaista, do gomila lažljivih, tandrčućih praznina i šupljih reči”11. Pritom, treba primetiti da u svakom od ovih napada/odbrana, koji su potkačili Isidoru Sekulić, Stanislava Vinavera i druge viđenije pisce, on džentlmenski po strani ostavlja njihove visoke književno-umetničke domete. Pored ovih polemičkih eseja, filmskih kritika, nadrealističkih pesama i pripovedaka, literarni masiv Koče Popovića nesumnjivo predstavlja Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog, koji je u saradnji sa Markom Ristićem objavio 1931. godine, i koji je trebalo da bude štampan i predstavljen u Francuskoj. Ovaj filozoski traktat književna teoretičarka Biljana Andonovska smatra karakterističnim „za širu konglomeraciju idejno-filozofskih strujanja u Evropi s kojima je nadrealistička poetika mogla stupiti u relevantan i (ne)očekivan dijalog.“12
Jedno od teorijskih čvorišta ovog filozofskog traktata jeste koncept paranojačkog delirijuma interpretacije kao specifičnog analitičkog aparata koji je “subverzivan mehanizam kojim se aktivno služi podsvesti, da bi, svojom sopstvenom snagom unela jednu korenitu zabunu u konstrukcije svesti i u odnose tih konstrukcija sa savešću”13. Po sudu priređivača Gojka Tešića ovo delo se po značaju nalazi u samom vrhu srpskog nadrealizma i ističe da njegov značaj nije samo programski, nego i konkretnije uvođenje marksističke misli u dotadašnji filozofski diskurs, kao i adekvatna posvećenost naučnim dometima (teorija relativiteta, psihoanaliza itd.).
Istini za volju, Koča kao da posprdno anulira svoj književno-filozofski angažman kada osvetljava atmosferu u kojoj kreće za Španiju: “Tamo, u tadašnjim dramatičnim okolnostima u Francuskoj, postajem komunista, opredeljujem se za akciju u predvečerje drugog svetskog rata, doživljavajući sve očiglednije nadiranje fašizma kao izazov na koji nema drugog odgovara: moramo se tući. (…) Nema više smisla da piskaram nekakve polurazumljive pesme, moram da se pokrenem.”14 Pa ipak, daću sebi za pravo da samo na ovom mestu pozovem da se ne veruje rečima Koče Popovića. Jer onaj koji izjavi kako “poezija nije samo akt inspiracije, već isto toliko i akt opredeljenja”15, i od tog svog opredeljenja nikada ne odustane, i kada u nadrealizmu galami, i u ratu strada, i u miru ćuti, nikad iskreno ne odbacuje svoje pesme.
Dakle, danas, kada je stanje duha savremenog sveta opasno analizirati gubeći iz vida događaje iz Šarlotsvila, kada evropske granice liče na logoraške zidove opasane bodljikavim žicama, kada lepenizam osvaja 34 odsto glasova na predsedničkim izborima, kada se, jednoj za drugom, državama stežu davilice od kreditnih dugovanja, ko je dovoljno slep da ne vidi pomaljanje ružne, korporativne glave fašizma? Zatim, sa koje tačno pozicije i s kojom alternativom na umu kritikujemo pošast neoliberalizma i globalne razmere društveno-političkih mutacija koje ona izaziva, ako ne sa nekakve levičarske pozicije, koja dobronamerno konsultuje marksizam? Tu je, na koncu svega, to nasleđe Konstantina Popovića, buržujskog potomka koji je postao nadrealista, pa ratnik, pa državnik, pa ozlojeđeni, nemi vinovnik (okrivljujući ga, reći će neki i saučesnik) pervertacije ideala kojima je na raspolaganje stavio sve svoje fizičke, intelektualne i duhovne kapacitete. Četvrt veka nakon njegove smrti, dobronamernima je lako da uvide specifičnu, humanističku ideološku nijansu na kojoj Koča stoji između staljinističke dogmatizacije i evolutivne demokratizacije, između integriteta i slobodoumnosti intelektualaca i odanosti „vojnika revolucije“. I kao da sa te svoje izopšteničke, inokosne pozicije poručuje – skrajnuće je bilo fatalno, ali kurs je bio dobar.
1 Iz intervjua sa Dušanom Čkrebićem u nedeljniku „Vreme“: http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1055287
2 Nenadović, Aleksandar (1989). Razgovori sa Kočom. Zagreb: Globus: 156.
3 Ibid. 142.
4 Ibid. 146.
5 Čkrebić, Dušan (2012). Koča Popović – duboka ljudska tajna. Beograd: Službeni glasnik: 180.
6 Na Kenedijevo pitanje: „Da li vi, kao komunista i marksista, imate rešenje za sva pitanja?“, Koča odgovara: „Kao i vi – kao katolik!“ Austrijskom ambasadoru pri UN kome su prilike u posleratnoj Jugoslaviji bile nepoznanica na pitanje „Da li u Jugoslaviji postoji opasnost od pobede komunista?“, odgovara „Nema, na vlasti su.“ Kada ga Čerčil u Londonu dočekuje u krevetu u spavaćoj sobi sa flašom viskija u ruci i jednim jedinim pitanjem: „Koliko Rusi imaju atomskih bombi?“, Koča, verovatno smrznuvši taj viski u Čerčilu, replicira: „Jednu više nego što vi mislite!“
7 Čkrebić, Dušan (2012). Koča Popović – duboka ljudska tajna. Beograd: Službeni glasnik: 180.
8 Većina partizanskih divizija imala je gubitke u ljudstvu od preko 30%, a 7. divizija je izgubila čak 52.96% boraca. (Izvor: https://sh.wikipedia.org/wiki/Bitka_na_Sutjesci)
9 Koča u poznim godina često pominje da ga je na unutrašnjem, ličnom planu, od boljševičkog dogmatizma spaslo upravo to što je nadrealista.
10 Popović, Koča (1985). Nadrealizam & Postnadrealizam. priredio Gojko Tešić. Beograd: Prosveta: 104 i 106.
11 IIbid: 146.
12 Andonovska, Biljana. Ko je Koča srpskog nadrealizma. http://www.republika.co.rs/556-557/22.html
13 Popović, Koča (1985). Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog. priredio Gojko Tešić. Beograd: Prosveta: 38.
14 Nenadović, Aleksandar (1989). Razgovori sa Kočom. Zagreb: Globus: 13.
15 Popović, Koča (1985). Nadrealizam & Postnadrealizam. priredio Gojko Tešić. Beograd: Prosveta: 129.