"Kako je ovde tako zeleno?" (reditelj Nikola Ležaić), "Yugo Florida" (reditelj Vladimir Tagić) i "Vetre, pričaj sa mnom" (reditelj Stefan Đorđević)
MILENIJALCI ISPRAĆAJU RODITELJE
Januar 2026
Sva tri filma snimili su muškarci milenijalci, sva trojica rođeni osamdesetih godina, najstariji je 1981, najmlađi 1987. godište. Dvojici je to dugometražni prvenac, a trećem drugi film i to posle gotovo petnaest godina čekanja. Snimili su božanstvene lične filmove, koji su prošli svetom, osvojili brojne nagrade i trebalo bi da se nađu i na repertoaru u zemljama koje su sudelovale u njihovom stvaranju
Ume da se desi, dešavalo se samo meni nekoliko puta, da u programu nekog festivala budu filmovi sličnih naziva, tema i frekvencija. I da onda posvećeniji ili onaj gledalac, novinar, kritičar ili ljubitelj koji ima sreću i privilegiju da dane provodi u bioskopu dobije utisak da se jedna priča preliva u drugu, da se motivi jednog filma baš dobro nadovezuju na one iz sledećeg. Tako je bilo i na prošlogodišnjem Festivalu autorskog filma, gde se činilo da je pas udaren kolima u filmu Džafara Panahija isti onaj pas kog je lupio, pa usvojio glavni junak filma „Vetre, pričaj sa mnom“, gde je lako moglo da se učini da se neka krošnja iz kadra jednog preselila u prostor drugog filma. Ti sinhroniciteti najčešće su slučajni, ali pasioniranom gledaocu omamljenom dugotrajnim i hipnotičkim dejstvom filma mogu delovati dramatičnije i važnije. I to ne zato što su filmovi pojedinačno loši i bezizražajni. Naprotiv. Samo nekad upravo redosled kojim ih gledate, nizanje motiva, kao i vaše raspoloženje dok gledate, spoljne okolnosti, ulazak u trenutku gašenja svetla u sali, tumaranje dok se oči ne naviknu na filmski mrak, prijatnost udobnog položaja u fotelji, stvaraju hemijsku reakciju, punoću, euforiju ili katarzu. Ti sinhroniciteti čine život vrednim življenja, mala prepoznavanja i slučajnosti, na filmu kao i u životu čine da se osećamo da smo deo nečeg većeg. To se dogodilo na pomenutom Festivalu autorskog filma, koji već više od trideset godina otvara mogućnost za pogled u svet, kako od početka glasi i njihov slogan. No, ovog puta, deo programa bila su tri filma koja su se povezala i na višoj ravni, tri filma, koja bih uporedila sa tri zrna na jednom istom grozdu, zrna različita po veličini, slatkoći, opni i po ukusu koji u ustima ostavljaju. I nisam ih samo ja, večito učitavajući i tražeći viši smisao – povezala. To je učinilo mnogo ljudi, intuitivno i organski, ne samo zato što su se, eto, desile tri srpske dugoočekivane premijere, već i zato što ovi filmovi imaju mnogo toga suštinski zajedničkog.
Sva tri filma snimili su muškarci milenijalci, sva trojica rođeni osamdesetih godina, najstariji je 1981, najmlađi 1987. godište. Dvojici je to dugometražni prvenac, a trećem drugi film i to posle gotovo petnaest godina čekanja. Oni su Stefan Đorđević, Vladimir Tagić i Nikola Ležaić, i snimili su božanstvene lične filmove, koji su prošli svetom, osvojili brojne nagrade i trebalo bi i valjalo da se nađu i na redovnom repertoaru u zemljama koje su sudelovale u njihovom stvaranju (Ležaićev film „Kako je ovde tako zeleno?“ je srpsko-hrvatsko-bugarska koprodukcija i nagrađen je u Puli za najbolju hrvatsku manjinsku produkciju, glavnu mušku ulogu i kameru, Đorđevićev „Vetre, pričaj sa mnom“, srpsko-hrvatsko-slovenačka koprodukcija nagrađen je u Bolcanu, Pontvedri, Guanahuatu u Meksiku, Zagrebu, na FAF-u u Beogradu, Tagićeva „Yugo Florida“, srpsko-crnogorsko-hrvatsko-bugarska koprodukcija u Skoplju, kao i u Sarajevu za najboljeg glumca Andriju Kuzmanovića).
Ako bismo rekli da su ova tri filma lična, možda ne bismo bili dovoljno jasni, svako je umetničko delo lično, ako je dobro, ili je to tako najčešće. Ali ova tri su to stvarno, jer Stefan Đorđević zapravo zaista tumači sebe, a u dokumentarno-igrano tkanje „uvlači“ i celu svoju porodicu, Ležaić glumcu Filipu Đuriću dodeljuje svoje ime i izazovan zadatak da tumači njega samog i događaje iz Ležaićeve nedavne prošlosti, dok Vladimir Tagić iniciran svojom porodičnom pričom osmišljava filmsku, a koja se poprilično naslanja na izraz koji su on i Goran Stanković konstituisali u s pravom izuzetno dobro prihvaćenoj seriji „Jutro će promeniti sve“.
I sva trojica pričaju svoju priču o gubitku, preobražaju, katarzi i odrastanju. U razgovoru s jednim prijateljem nakon gledanja ova tri filma zajedno smo došli čak i do podžanra – milenijalci ispraćaju roditelje. To nam je bilo i lako i logično, jer je to naša generacija, a i nas dvoje smo na sličan način (ili u slučaju „Yugo Floride“ na istovetan) izgubili očeve. I to ne bi bio samo naš domaći izum, snimaju se takve filmske priče širom sveta, da ova tri nemaju nešto naše, lokalno, a univerzalno. Sva tri filma ukotvljena su u balkanski kontekst, u kome je veza roditelja i dece često pasivno-agresivna, patološka ili obeležena posebnom zavisnošću. Sa druge strane, važan je i socio-politički kontekst, činjenica da je upravo ta generacija imao pa nemao bumera, onih rođenih kasnih pedesetih i ranih šezdesetih pokošena i desetkovana, izmučena ratovima i nedovršenom tranzicijom, umorna, razočarana, uplašena. Posebno je dirljivo što su ovo filmovi mladih muškaraca, sa izraženom animom, da, oni su umetnici, oni su odabrali da se bave ljudskom dušom. Ovakvo otvaranje i ogoljavanje ipak iznenađuje, oplemenjuje i leči verujem i same autore, koliko i publiku.
Film Stefana Đorđevića „Vetre, pričaj sa mnom“ je spiritualno slow cinema delo, u kome mladi reditelj angažuje sopstvenu porodicu u snimanju filma o mami umrloj od raka. Autor, koji je inače, eto spone, igrao sebe kao mladog borskog skejtera u filmu „Tilva Roš“ Nikole Ležaića, pre snimanja filma je zajedno sa svojim bratom Boškom pre nekoliko godina upriličio izložbu fotografija koje su intro ili predvorje za ovaj film. To je niz nežnih, čudesnih prizora u kojima se njihova majka nalazi u prostorima divlje, a okrepljujuće prirode. Film se nastavlja tamo gde su fotografije uhvatile i zamrzle vreme, u tihi i mučni period suočavanja sa smrću. No, umesto da razarajuća bol bake, deke, Stefana, njegove sestre i brata pojede kadar, ona ustupa mesto lekovitoj svakodnevici i završavanju onog što majka nije uspela, nežnosti bez mnogo reči i prirodi kojoj se sama majka prepuštala u svojim poslednjim trenucima. Posmatranje, tišina, kontemplacija, trajanje kao da su produžetak života. Stefan pravi obrt kao što vetar iz naslova menja pravac, majka nije umrla, ona je ljubav, a ljubav ostaje, samo menja oblik, pa u filmu „Vetre, pričaj sa mnom“ mama kao da je u drvetu koje Stefan grli, kao da je u psiću Liji koju pronalazi, naposletku, ona kao da je u vetru, i kao da je ona možda i vetar sam. Tugovanje je ritualno, suptilno i u zajednici.
Tu širu porodičnu zajednicu pronalazimo i u filmu „Kako je ovdje tako zeleno?“ Nikole Ležaića, u kojoj se njeni članovi, izbegli u Oluji, vraćaju u svoje selo u Dalmaciji kako bi sahranili baku. I kao što Đorđević prevazilazi bol umetničkim procesom, sublimirajući ga, tako Ležaićev junak kome on daje svoje ime i identitet, fotografiše mesta svog detinjstva, mesta stvarna i izmaštana, ali zelena i bujna. U ovoj filmskoj autofikciji reditelj ironizuje svoju stvarnu poziciju, to što radi u reklamnoj industriji, a pokušava godinama da snimi svoj drugi film. Otvaranje i buđenje dešavaju se baš na tom putu, koje je paradoksalno snoliko i varljivo, kao i naše dečije uspomene. Kao i u „Vetru“ i u ovom filmu zajednica zajedno još jednom zaceljuje traumu nasilnog odlaska, ali to čine toplinom, prisnošću, anegdotama i predanjem, hranom i smehom. I kao što je Đorđevićev film metafizički i telesan, Ležaićev je misaon i filozofski. Ležaić takođe koristi svoje porodične artefakte, sa merom, ali efektno koristi arhivu, slike i snimke, koji filmu daju posebnu patinu i snagu. Njegov junak Nikola Ležaić posmatra, razmišlja, beleži, kao da je kakav antički filozof na iskopinama, on ne može da veruje kako priroda uprkos kršu, pa ako razmislimo, i uprkos razaranju, i dalje buja, raste, traje. Život se nastavlja, a novi će se i roditi: porodica sahranjuje baku, a uskoro će se roditi beba, i to ženska, ćerka našeg junaka. Reditelj crpi sokove iz svog života; upravo je rođenje ćerke bilo pokretač za snimanje ovog filma. A ako se vratimo početku teksta i šetajućim motivima koji povezuju filmove, drvo koje grli i dodiruje Stefan lako može biti drvo koje Nikolin otac ne želi da jednog dana bude posečeno u selu iz kog su otišli. Ovi rafinirani, pažljivo i organski izabrani motivi važni su koliko i ona glavna narativna linija priče, u kojoj se povezuju otac i sin, nikad u konfliktu, ali nedorečeni, u tihom prihvatanju ćudljivosti ovog drugog. Njihov odnos, tanan i delikatan, zlatna je spona koja drži ovaj film koji se igra sa nasleđem, arhetipima, sa onim večnim i drevnim. Tome doprinose i veličanstveni glumci, u prvom planu Filip Đurić i Izudin Bajrović, ali i drugi. Ovde gubitak nije gubitak roditelja, ali jeste jednog sveta – ljudi čije su iluzije i uverenja, u jednom trenutku obezvređena i osujećena.
Ovo je ljubavno pismo toj generaciji i njenom razumevanju i u tome se film „Kako je ovde tako zeleno?“ povezuje sa „Yugo Floridom“ Vladimira Tagića, od ova tri filma najkomunikativnijim i najbioskopskijim u užem smislu te reči. To je ultimativni film od milenijalca za milenijalce, ali se čini da je njegov domet veći i trajniji. To je film nabijen emocijama, film generacije. Naš junak Zoran, u tumačenju Andrije Kuzmanovića, o čijim se glumačkim kvalitetima premalo govori, modeliran je prema reditelju Tagiću i njegovom ličnom pričom gubitka oca. Zoran ni na jednom životnom planu nije sređen, sve je napola, on jasno vidi svoju porodicu, ali odbija da se involvira do trenutka u kome saznaje da mu je otac bolestan. Taj otac je svojeglav, tvrdoglav, mrzovoljan i gorak, a bravurozno ga donosi Nikola Pejaković. Kada shvata da je isti kao taj otac, od čega je želeo da pobegne, i kad ga na koncu izgubi, naš junak odrasta.
Zanimljivo je to da je u sva tri filma vožnja ključni motiv. Možda je najjasniji simbol upravo Yugo Florida, koja uprkos svemu i dalje ide – ona je ostatak prošlih, boljih vremena za koje se bolesni otac grčevito drži. S druge strane, u Ležaićevom filmu, vozilo kojim se vraća onamo odakle se došlo, u bukvalnom i metafizičkom smislu, jedan je od ravnopravnih junaka filma. Kao što Zoran jezdi Mladenovcem, a Nikola Dalmacijom, tako i Stefan na Borsko jezero stiže kolima, i udara psa, koji će postati ključ za otključavanje katanca za bol, pa i za katarzu. Jer je važno kretanje, i sve se kreće, dok ne stane i stoji, stoji uprkos svemu kao krš i kuće obavijene gustim zelenilom. Ležaićev film je zelen i svež, takav je i Đorđevićev, gotovo da želimo da zvuk vetra duže traje. Tagićeva vizuelna faktura je siva, njegov Beograd je mrljav, sumoran, ali uprkos tome iz ovog filma isijava toplina, naboj koji nagoni na plač, nežnost i ljudskost koja dugo tako nije zabeležena na filmu. On je pre svega istinit, mi koji smo slično doživeli setili smo se svega – od katetera do ostavinske rasprave. Ono u šta će se zaljubiti gledalac je i humor, izbor muzike koji je nekad nostalgičan, a nekad i iz kontre, ali i tihi i intuitivni citati, nalik onom kad naš junak Zoran, koji se preobrazio i odrastao, ljušti narandžu kao što to Flojd radi u vozu u poslednjoj sceni „Nacionalne klase“.
Svako može da nađe još slojeva i još tema: neko će razmišljati o tome čije je cveće na graničnom prelazu, neko o zagađenju i rudnicima koji odnose živote uprkos divljoj isceljujućoj prirodi, neko o izgubljenim iluzijama roditelja, o razgovorima koji se nikad nisu dogodili, o varljivosti sećanja iz detinjstva. Na svu sreću mesta ima i za zadovoljstvo zbog ova tri odlična filma i ova tri reditelja, koji su sasvim namerno snimili filmove koji mogu da vas zasmeju, rasplaču, otvore čakre, pomiluju dušu, pa bilo da ih gledate pojedinačno ili u trilingu, kao što su to učinili brojni srećnici na prošlogodišnjem Festivalu autorskog filma.