POEZIJA

NAŠI GRADOVI, IZGNANSTVA

Mart 2016

post image

Predstavljamo poeziju mladog pjesnika Srđana Gagića.

Srđan Gagić  je rođen 1988. godine u Bosanskom Novom (BiH). Živi u Beogradu. Knjiga poezije ,,Deca u izlogu’’ (2015), objavljena je kao nagrađeni rukopis na regionalnoj manifestaciji ,,Ratkovićeve večeri poezije’’ u Bijelom Polju. Priređivač je panorame ,,Meko tkivo: izbor iz nove poezije regiona’’ (2015), koja je objavljena u sklopu izdavačke djelatnosti Kluba A302 Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu. Član je uredništva i lektor u časopisu ,,Balkan Express’’ u izdanju Kluba. Poezija, proza i eseji objavljeni su mu u raznim časopisima, portalima i zajedničkim izdanjima.

 

 

Naši gradovi, izgnanstva

 

svaki je grad zločin opisan u beletristici

grafiti smenjuju generacije apatrida

sistem je ono što nikad ne svanjava:

tu smo rasli u ljude.

pred svakim zidom padaju

granice, carinici okreću leđa dečacima,

ulica utrne u muku kućnih nesuglasica

preti nam smrću i prolećem koje ne dolazi.

 

na tačkama s kojih se nekad

revolucionarno smejala hrpa udova

čiji su vlasnici opseli trgove i ulice

smenjuju se godišnja doba

princip koji nikad nismo razumeli:

kako se uprkos svemu

priroda od nas pomiče.

 

smejemo se tek kestenju i fontanama

koje izrone posle zime

kao turisti u svojim gradovima

obrascem bez odstupanja

kao umorni borci posađeni među lejama

dok nas vetar ne potera unutra;

i više ničega nema što bismo mogli odbaciti

i majke su jednako tople

i naši su gradovi – ipak

izgnanstvo.

 

 

Dvorišta

 

mrak je i zemlja sve što su bila naša dvorišta

 

kraj mesta gde je nekad stajala kuća

dud suv i mrtav poput rđavih vešala

njiše mraz i prazninu.

 

kroz prostor sevaju crne zažarene mačke

kao kroz kuhinjski prozor na cestu

 

svom se odjeku raduje pustoš

na gluvom koritu

koje je pojilo stoku i svet

 

/moj dlan je imao prozore ka potoku

i pregusto sađenim muškatlama uz prednji zid kuće./

 

/čelom sam delio sebe od magle

i njime ronio duboko u elemente najavljenih obnova./

 

mrak je, a zemlju više i ne osećaš.

dvorišta možda i nisu bila naša,

govori deda koji je otišao prvi.

 

onde je otac lovio ribe

a onda – potok se nije vratio

 

vreme je nešto posve trivijalno kad maj ne donese

plod i miris. cveće se povuklo samo

šume su nam neprijatelji.

 

ovde smo ostavili samo dugovanja,

međutim,

u praznini dvorišta nema ničeg što bi nas rastužilo

ili makar učinilo setnim.

 

 

Napuštanje

 

…potom smo hrabro

kročili rukom u ruci pod oluju

kao pred lava u Nemeji

tražeći težište za svoje poslednje borbe

stupajući iz šume u svet.

 

znamo i to:

/dve različite prave imaju

najviše jednu zajedničku tačku/

negde pevaju ljudi na ulicama

s trgova dopiru glasovi i orgulje

tramvaji zaokrenu pod našom šumom

i tako opet u noć.

 

praznik se deli granicom unutar

maglovitog koridora što naše je sanjano

kopno, pa se ogrćemo da vazduh

ne ogoli nas pred svetom

u tužnom pristaništu.

 

hrabro, kao pred ogledalom,

širimo oči

da se sabiju damari ko mrtve, prezrele

žabe. da me ne dotakneš makar i slutnjom

gde dodir nije dozvoljen.

 

dole je moje šetalište (kažeš),

dole su sve oranice (kažeš)

dole ćemo jednom (kažeš)

s našeg će se trema videti samo žito

i razvodnjeni oblaci suhe omare leta

nekad ćemo imati kuću i na prozoru mačku

dole ćemo jednom moći da se oslobodimo

stida, zatvorimo krugove

dole ćemo (kažeš) možda biti srećni

 

a ako dođe zima  ipak

ako dođe?

tad onda nema pomoći

(streseš se pred svojim sumornim glasom)

na nas će se svaliti svet

plakaćemo dugo za šumom

 

 

Voz

 

voz prolazi kroz predele u kojima nikad nećemo biti

prisutni kožom. vazduh draži nozdrve dok nestaju

stene i stočari. a posle noć. mi smo dve vrste

ljudi, iako se sve završava na jednom koloseku,

nikad nećemo stići  u istu postaju.

 

po nekim dubokim stvarima zalutamo

dišemo plitko i mislimo o onima koji nas čekaju,

o njima što su nas pratili,

o šolji čaja ili spiranju voza sa sebe

i snu. najviše snu.

 

voz se rastavlja kroz mrežu dalekovoda i gore

naprslo staklo popunjava sve naše praznine

možda se koža ipak smiri pod kakvom stenom

telo zvoni, voz zvoni

jedino oko zvoni

 

po oknima kupea razlažu se naše senke u metalni bol:

možda izbegnemo grad koji nas čeka

ražalostimo njegove i naše ljude.

 

 

Dvoje

 

opet preko tanjira kao zveri, ne odustajemo

od tihog obeda. uglas hleb i ostanak našim dubokim borama

zvuče kao divljina. uvek odlučuje spretniji kako će se rasporediti

ostaci dana.

 

posegnemo prstima za poslednjim zalogajem

i ništa se ne  menja, prst je produžetak opstanka, navike, patrljak

razumevanja. gde počnu glad i salvacija prestaju druge, konfornije

strasti.  šetnja nas osveži trenutno, posle jela bolje varimo

zajedničku postelju.

 

kratkotrajno se skotrlja život niz sluz creva. suvišne materije

izađu napolje, mi ostanemo jednako jedno drugom

unutra.

 

Saputnici

 

naš put je sad već izvesna stvar:

osmeh koji laže bolje mi je

otvaranje velikih ponornica,

krv što se buni mlazovima.

 

mi smo voleli, a nismo imali

ni kožu, ni osmeh, ni grad.

 

posle smo se od zuba do zuba smestili

u dubinu spoznaje:

i mi smo nekome ljudi.

 

ali to je sad pitanje prakse.

 

ispod majčine kože uvek je mrak.

tamo nosimo hrapave dlanove muškarca

kojeg ćemo zvati tata,

on nas poklapa teškim, glasnim telom,

odupire nogama o krevet,

obećava se velikom oteklom stomaku.

 

hteli smo da nam prvi susret bude poseban

da je ugledamo kad nam svetlost rastopi oči

kao najčistije stvorenje pod suncem,

prostremo se po njoj kao po travi

i umremo na sisi.

 

posle nam je bilo svejedno

kad su nas učili da budemo ljudi

urasli u samoću.

 

kad se sretnemo, zavolećemo se:

snaći će nas naše nesećanje

na tiho srodstvo.

znaćemo da je moglo bolje,

a pravićemo se da to i ne vidimo,

da se nikad ovako nismo odrodili.

 

 

sever je i sve je tamno

(iz ciklusa Sever)

 

raspali smo se u zori trgovačke luke

što dolazi kasno i  ostavlja nas

ravnodušnim.

 

veliki brodovi duboko

spavaju između gradskih peraja. mi se smejemo

samo kad ugledamo žene s plišanim šeširima,

pticu koja hoda po vodi, svoje razvodnjene

odraze.

 

nije dan ono što voliš na severu. nepregledna jata

proleću kroz naša umorna rebra, a mi celi, u malim

toplokrvnim nogama svraka, na površini leda

ostavljamo mlake otiske, izgnezdimo se u nemim

glasinama mora nepoželjni poput zvuka u svečanom miru.

da ih razumemo, rekli bi: možda nas nema.

 

sever je i tamno je. naše oko

sija kao razvejani glečer. svemu se

prepuštamo sanjivi, spokojno i lenjo

grejemo ruke onim što nas mimoilazi

volimo nasmejane, prozirne ljude.

 

 

Lov

 

menjamo se. i čudi što se ništa ne menja u pticama

dok prolaze ponad naših dubokih skrovišta,

u malim uzavrelim grudima još tuče isti svemir,

reke nad sobom grušaju maglu

kao tužnu izvesnost kojoj se noćas predajemo.

vidim te u nekom dalekom naselju

među štrikovima i rđavim felnama

oslonjenim o zid vaše kuće

kako niču plovne kožice među gladnim prstima

i vodotok što raste oko tvojih čvorova. i onda dugo

ploviš do mesta gde ti više ne vidim lik

a mislim – čamac sam i sve će biti dobro

i nikad te neću pustiti lovcima na divlje ptice.

al’ kada odjekne rafal i nebom zalepršaju vodomari

i čigre, ja krećem veslom do drugog kraja sveta

na lovište na koje već godinama kasnim

kraj obala sa kojih me prate duge sahrane ptica.