POEZIJA
NEŽNA ········· RECIVOG
Juni 2018
Vladimir Vukomanović Rastegorac (1986, Kraljevo), diplomirao je i doktorirao na Filološkom fakultetu u Beogradu, a radi kao docent na beogradskom Učiteljskom fakultetu. Objavio je pesničke knjige "Upornost sećanja" (IK Ljubostinja, 2005), "Kana" (Treći Trg, 2013) i "(Takk)" (samizdat, 2015). Zajedno sa Janom Rastegorac Vukomanović autor je poeme za decu "Bajka o Smrti" (Mali vrt, 2016). Priredio je izbor iz mlade srpske proze "Pucanja" (Službeni glasnik, 2012) i izbor iz srpske poezije o smrti za decu i mlade "Ako ti jave: umro sam" (Dom kulture Studentski grad, 2018). Autor je više naučnih radova iz oblasti jezika, književnosti i metodike nastave srpskog jezika i književnosti. Živi i radi u Beogradu i Otrocima.
Sredinom prošlog februara, ne sećam se dana, Natalija Šatalova Vukomanović (Donjeck, 1964) primljena je na odeljenje neurohirurgije. Posetio sam je ················· možda neće ni da te prepozna. Ipak, prepoznala me je. Prepoznavanje je tad, možda, bilo jedino što je stalno, i što je ostalo u različitim stadijumima gubitka svesti, sve do njenog otpuštanja s jednog drugog odeljenja, koje je takođe imalo neke veze s neurologijom. Šestog juna, nekoliko dana pošto je otpuštena iz Beograda, umrla je na kraljevačkoj klinici.
Mlada ·····
Dubbie speranze, e pene acerbe e certe.
Michelangelo, Sonetto XVI
I
Nama su dati krivica i svest.
Ne ········ reči muža i sina.
Naša šaka je (ćutnja).
Njom dotičemo obraz tajenih daljina.
Bezazlenom nije dat strah.
Ravnodušne, nas prožima.
Naše oči zjape, ukočeno.
Ti spavaš. Ili tek leno
začkiljiš na nas.
Ako išta činimo, to nije izvinjenje.
To samima sebi olakšavamo muk.
Čekamo da, konačno, razvučeš usne
u beo polukrug
i da ono što previše znamo ········
naša je krivica.
Naša i ti sama, sumašedša.
II
Teško se, tegobno budimo.
Vida zakrivenog ··········
Pa i tad brzonoge grbe telom stropoštamo
u noć. Zasvetlimo dimom.
Tvoja jutra su prozračna.
Tad si sami pogled, bez lica i trupa.
Tvoja priviđenja su netačna
i ti ležiš među njima naga,
tupa i zrela.
Ti vidiš jasno: nema celine.
Mi od svakog znaka gradimo mozaik.
A, kad zaželimo nešto nalik
smislu,
shvatamo da naša priviđenja nisu
vrhunci beline.
Da su tvoja lepša, u zamožnom.
III
Stvarnost ··· spreči u zbliženju.
Nežna ········· recivog.
Oprosti, nemoći, ······ u kojoj smo,
ukopani. ····· u pognutom htenju.
Tvoji nemiri su jači.
Ridaš, trzajući trbuhom, i ruku
pružiš da ostane
u vazduhu. Vezani smo, tiše.
Tiše, došapnem
povijen, u platno,
zagledan. Prazno. Vika,
kome, vika. Budi tiha –
tiha,
do našeg ········
iščeznuća.
Ćuti. Čemu.
IV
Umoran sam, od smisla, ne razumem,
ni zvukove bez reči. Je li to moj uzvišeni
dar i moja moć – tvoje mutavo mrmljanje,
škripa kreveta, hladni krici ········
······ zadah ······ bledim mirisom sobe?
·········· ti li si to – kapci koje priklapa
haldol, svetlo što ······ proviri bez dobrote i zlobe
kao tabula, tableta ······················
meni
dalekim okom, u zaboravu sebe, kao ništa
pokazujući sva okovna savezništva
kojima smo odani strašću? I sad ·······
hraniš li,
sobu u hram pretvaraš li ···········
···················
da osećanjem budemo isceljeni?
V
Nad tobom, u krevetu, ostaje bdenje:
da, konačno, tačno podmetnem obe uske šake,
i odignem telo, obgrlivši
lomno
utrobom, deteta. ·········· zaspalo ····· To je istina
trenutka. Čuh, nad vremenom, pa i u pokretu,
isto su majka sinu i kćer ocu.
Čuh, u drvetu je stena
spuštena glava muža (brata)
klešući nezgrapan oblik u dletu
za tužnu svrhu
i, umnogom, naopaku.
grejs
u praznom kafeu trougao konobarica stišava svetlo
pa nečujno spusti philosophy amazing grace između nas dvoje
tad kažu
otac koga volim
moj otac je
pre neki dan umro iznenada
i još
ovde sam
s tobom
srećna
i
za dan
letim u rejk
da čuvam neke slatke klince
sovac
ipak
osmehom ipak kažem
kad se svetlost stiša
i spušta praznina
crne i duboke
tvoje oči su bog
koji me kao dete dotiče
i budi
Jesen: letto, nasce
To je: ono mnoštvo (prstiju), uz usne;
to: (suvišno) tu ste, koje čuješ, (reči, plaše)
tela; a između, rastojanje: sve, (da), to je, ruka –
topli dan, kruga, u kom smo, greška, R–O–R(schach)
da: oštrost (prećutno): mi: tu gde
u tiše: burno: se celuje: a leluja
svelo: rastu, jane: to, između, to: kao ruža:
golost: van, kruga: snežna: hor:
(I sve što je, postojalo, ikad,
U metastazi, žutila i –
Mir.)
sve je. mir.
preplet, boja. zvukova. i (glasa).
u pogledu. (spavan). u tajgama. (magle).
usna tihih. (samih. zgusnutih). u susret.
(u lepetu ste. uvek. tu ste.
svetlost, miluje; proklija
srce. modro, sunca.
da, svi ćemo: (natalia
(Iz pesničke zbirke (Takk))