Kritika - Ognjen Obradović: "Oticanja", Čačak: Gradska biblioteka Vladislav Petković Dis, 2016.
OTICANJA IZMEĐU REDOVA
Decembar 2017
Eventualne zamerke i slabosti mogu se pripisati velikoj želji i ambiciji sa kojima većina mladih autora pristupa prvom rukopisu. Kao najvišu vrednost Obradovićeve poezije treba istaći inventivnu metaforiku koja uglavnom počiva na filmskoj i digitalnoj leksici i zreloj svesti o političkom trenutku i društvenim i civlizacijskim (pre)kretanjima
Svoj put u štamparije pesnički prvenci skoro isključivo nalaze posredstvom još uvek dovoljno brojnih, manje ili više atraktivnih institucija književnih konkursa. Jedan od takvih je i konkurs za nagradu Mladi Dis koji od 1979. godine raspisuje manifestacija Disovo proleće, a u okviru kojeg je prošle godine u biblioteci Tokovi objavljena trideset peta pesnička zbirka, Oticanja Ognjena Obradovića. Treba pomenuti i to da su u poslednjoj deceniji upravo u ovoj ediciji prve knjige objavili neki od najzanimljivijih pesničkih glasova u novoj srpskoj poeziji kao što su: Dragan Radovančević, Vladimir Stojnić, Bojan Vasić, Bojan Marković, Maša Seničić i drugi. Prošlogodišnji laureat, Ognjen Obradović, svojim rukopisom uverio je žiri da je njegova zbirka Oticanja adekvatan nastavljač niza uspelih prvenaca, kao i da je Obradović autor koji zavređuje pažnju malobrojne, ali dosledne, pesničke čitalačke publike.
Reč je o relativno kompaktnoj, nevelikoj knjizi, koja u četiri ciklusa sabira 26 uglavnom dužih pesama. Naslovima, pesnički ciklusi impliciraju (pr)oticanje životnih ciklusa, međutim, tematski je zbirka znatno razuđenija i teže je izdvojiti centralni integrativni činilac ili čvrst idejni koncept. Dok prva pesma najavljuje poetsku (auto)biografiju, ostatak zbirke autorovo je tematsko i poetičko istraživanje vlastitih mogućnosti, a ciklusi su međusobno tek delimično uvezani, otvarajući prostor za pesničko promišljanje i oblikovanje različitih tema.
Glavni lik Obradovićeve poezije često je određen kao umetnik, naročito u pesmama u kojima poziva na društvenu odgovornost i angažman, suočavajući se istovremeno sa vlastitom apatijom, ravnodušnošću i nečinjenjem. U tom smislu, Obradović ne uspeva da pobegne od pitanja s kojima se razračunavaju svi mladi pesnici na svojim autorskim počecima – pitanja smisla pisanja poezije u ovako ustrojenom svetu, ali i pitanja odgovornosti i aktivne uloge koju bi umetnik mogao/morao da uzme u društvu. Treba tome dodati i nešto naivnije, amblematsko prevođenje odnosa pesnika i pesme u odnos roditelja i deteta, koje ipak nije lišeno karakteristične autoironije.
Prvi ciklus Rođenje uokviren je porodicom kao nosećom konstrukcijom postanka, a oslikan ,,porodičnim odrescima” – isečcima i fragmentima iz porodičnog života koji se čuvaju u foto-albumima ili na memorijskim karticama telefona. U jednoj ravni, ova se zbirka kreće od začeća kao incidenta i svesti o akcidentalnosti pripadanja baš tom i takvom životu, do mogućnosti odvajanja od porodice kao jezgra i, videćemo potom, potrebe da se kroz život traga za mogućnošću stvaranja svoje male porodične baze i ispisivanja stvarne ili fiktivne biografije.
Najuspelija pesma ovog ciklusa je Diskretni motiv odrezanih majčinih ruku koja iza ponešto opskurnog naslova donosi nežnu pesmu o majčinstvu; majka je zaštitnička figura i stub porodice, a njene ruke su metonimična zamena za nežnost i sigurnost za kojom se potom traga. S druge strane, pesma o ocu zapravo je pesma o neodređenom bogu skrivenom u bankomatu kojem se umesto molitve očitava PIN, u mehurićima gaziranog pića, u žvakama iz supermarketa. On je zadužen za stvaranje života, ali i krivac za njegovu nesavršenost, nedovršenost i anomičnost. Iako trajno odsutan, u čovekovom odbijanju da prihvati njegovo nepostojanje, on svojim opstojanjem preuzima smisao krivca. Odatle je bog svaka ona sila kojoj se čovek podređuje ili priklanja, koja kreira modele i sisteme, a koja je u potpunosti određena ljudskim faktorom i njegovom potrebom da se alibi utemelji u providenciji.
Ciklus o porodici i odrastanju ujedno najavljuje i jedno od važnih osećanja zbirke: prolaznost i opsednutost prošlim iskustvima kao jedinim dokazima da se uopšte živelo. Slike i drugi (dragi) predmeti predstavljaju punktove u fragmentima života koji je prošao; onaj koji tek dolazi uvek je praznina i neizvesnost. Prvi ciklus nije lišen ni društvene svesti, koja će u većoj meri, sa više ili manje uspeha, biti važno uporište u ostalim ciklusima, utoliko što je svako uranjanje u svet, suočavanje s njegovim uzusima i ustrojstvima. Ovakav će pristup posvedočiti spremnost mladog pesnika da se razračuna sa nekim od najdominantnijih društvenih pitanja iz svoje neposredne savremenosti, da ih u svojim najuspelijim trenucima sagleda zrelo i da se makar u nameri suprotstavi onom što je konzumersko, instrumentalizovano, dehumanizovano.
Uspomene su jedno od tematskih težišta drugog ciklusa zbirke koji nosi naziv Krvotok, mada će se u njemu lirski subjekat već više i značajnije otvoriti prema savremenom svetu i njegovim fenomenima. Obradović će svoju metaforiku zasnovati na iskustvu savremenih medija i tehnologija čiju potenciju vešto eksploatiše nizom efektnih metafora i poređenja. Utoliko se ovaj ciklus čini najkompleksnijim, a istovremeno i u najvećoj meri dovršenim i celovitim, združujući u sebi sve tematsko-motivske ravni koje je autor nastojao da integriše u zbirku. U najuspelijim pesmama ovog ciklusa polazi mu za rukom da poezija istovremeno bude i intimna, i angažovana i politična, s merom dobrog osećaja za formu i pesničku sliku, a da ni jedno ni drugo ne doživi skliznuće u pojednostavljivanje, sentimentalnost ili preskriptivnost, čega će biti u nekim drugim pesmama iz poslednja dva ciklusa.
Liminalna tačka dezorijentacije u Krvotoku je prva seda, koja stvara strah od starenja i detektuje potrebu za petrifikacijom koja bi značila zaustavljanje trenutka, time i sprečavanje prolaznosti, kao univerzalne težnje ka besmrtnosti. Ironijski odgovor na ovu pesmu dolazi na kraju zbirke – okamenjenje je moguće tek retroaktivno, nakon smrti i to kao doslovno repliciranje lika u kamenu; i ne slučajno baš lika pesnika, s kojim i sam lirski subjekat želi da se poistoveti, kao s onim koji stvaranjem pokušava da se otrgne zaboravu. Organizam pak nastavlja da se transformiše, u stalnom podsećanju na telesnu propadljivost, na uslovljenost vremenom, gde je svaka životna faza tranzicioni stadijum ka konačnom. Ono što uspeva da se odupre tom usudu jeste pamćenje, odnosno uspomene kao pomenuti važan kapital Obradovićevog lirskog subjekta. No čini se da kao što na fotografijama majke, ono najvažnije – njene ruke – ostaje izvan okvira fotografije, tako se i ostale uspomene koje lirski subjekat vidi kao svojevrsnu muzejsku postavku života, javljaju na koncu teške i nesvarljive, jer obično deponuju emocionalne sadržaje i aktiviraju svest o njihovoj neobnovljivosti.
Obradovićev subjekt u ovoj fazi odrastanja i saznanja o prolaznosti, uočava i druge, eksterne zakonitosti. Prva seda je ono što daje pravo i legitimitet da se samerava svet i da se u tome svetu proverava i ispituje vlastita, pojedinačna vrednost. Život je onaj koji je nezamenjiv, a istovremeno vezan za svet u kojem je zamenjivost osnovni princip. Pesme koje govore o takvim uvidima postaju gotovo sentenciozne: ,,Naknadne reklamacije nisu dopuštene./Čak i neiznošeni životi/ne mogu biti zamenjeni.” (Krvotok), ,,Ako se ne pojaviš sutra,/tvoje mesto zauzeće neko drugi’’(Oticanje). Da Obradovićev lirski junak odrasta kroz iskustvo prostorno-vremenskih zakonitosti savremenog društva i sveta, vidimo i u pesmi koja nosi naziv Pejsmejker u kojem bilans života više nisu fotografije i drage uspomene, već fiskalni račun izražen u dinarima kao stvarna merna jedinica i legitiman trag postojanja.
Posebno je intrigantna pesma Pogubljenje koja tematizuje javnu egzekuciju reportera Džemsa Folija od strane Isila, koja iz intimne perspektive i ličnog doživljaja selektuje i dokumentuje osećanja koju lirski junak ima spram svog (ne)učešća u ovom spektaklu smrti. U osnovi pesme je propitivanje fenomena posmatrača medijskog spektakla (koji Obradović poredi sa rimskom arenom), odnosno načina na koji u novom poretku sveta smrt postaje zabava za široke mase, a distanca koju pruža virtualni kontekst, lišava posmatrača empatije i čini ga u konačnici – saradnikom. U podnapisu pesme stoji posveta Džejmsu Foliju, i svim narednim žrtvama, čime se iskazuje svest o kontinuitetu nasilja i stradanja, a pesma postaje epitaf kojim se i sam pesnik iskupljuje za pasivnu ulogu koju zauzima.
Treći ciklus prevodi lirskog junaka iz sfere globalnih fenomena u sferu intimnog – vizura se rotira i subjekat koji živi u na više nivoa nepravednom svetu, pokušava da stvori intimni svet koji bi mu bio kontrapunkt. Posebno su u tom smislu zanimljive tri pesme koje prikazuju život udvoje, u tri različita stana i tri različita stadijuma i/ili forme ljubavi. Stan kao zatvoren, protektivan prostor, postaje pozornica za život koji se na koncu ipak ne realizuje. U ovaj se ciklus uvodi Drugi kao ravnopravan i nužan učesnik u pokušaju da se rekonstruiše porodično kroz potentne dimenzije emocionalng i partnerskog. Ako je prvi ciklus postavljanje porodičnog, a drugi društvenog konteksta, onda bismo za treći rekli da je ciklus u kojem lirski junak pokušava da postavi emotivno-intimne koordinate u porodičnoj i društvenoj datosti, ali se nužno suočava sa samoćom i izolovanošću. Drugi je uvek sagovornik Obradovićevih pesama, TI kojem se njegovo lirsko JA obraća. Zajednički život prolazi evolutivne faze od ,,dobrovoljnog izgnanstva’’ i stvaranja malog zajedničkog sveta s poverenjem u mogućnost trajanja, preko nesporazuma i nerazumevanja, do potpunog gubitka ljudskih atributa (senke, zvuka, dijaloga, sposobnosti sanjanja). Kada ne govori Drugom, lirski subjekat se udvaja i vodi dijalog sa sobom, u introspektivnom samoosećanju (ne)mogućnosti, prolaznosti i smrti. U ovom ciklusu Obradović je na terenu dobro poznatom i često prekomereno eksploatisanom u savremenoj srpskoj poeziji, pa iako su pesme uspele, kretanje u sferi poznatog uskraćuje nas za očuđenje.
Čini se donekle zalutalom u ovaj ciklus pesma Tri pesme o poplavama koja, opet dokumetaristički, tretira konkretan neposredan događaj i na momente svodi angažman i kritiku na razgovorni, pa i didaktički diskurs, uz suvišna objašnjenja i potcrtavanja, što u konačnici čini da iz potentne ideje izrasta neujednačena pesma. S druge strane, treba istaći da je Obradovićev angažman najsnažniji i najefektniji upravo onda kad izvire iz svakodnevnog, intimnog, običnog i deluje na čitaoca indirektno.
Poslednji ciklus donosi niz pesama koje su kao pasaži izdvojeni iz konstrukcije kakvog apokaliptičnog sveta (njemu bi se mogla pridodati i pesma Sanjao sam tržni centar iz drugog ciklusa). I zaista, u poslednjoj pesmi Obradović svet i vreme u kojem njegov junak živi određuje kao postapokaliptično. Svaka od ovih pesama tematizuje neki od motiva iz svakodnevice koja u svojim najbanalnijim oblicima, prelomljena kroz naročitu, anksioznu pa i paničnu pesničku svest, dobija drugačije, često groteskne, obrise. Autobus postaje dionizijski hram bučnog i neprijatnog orgijanja, mediji su profete smrti, a virtualni svet svojom simulacijom iskustva pomaže u prevazilaženju strahova. Od prethodnog sveta u nestajanju ostaje statua pesnika, kao turistička atrakcija i spomenik prolaznosti.
U poslednjem ciklusu u većoj meri od pesničkog progovara drugi Obradovićev afinitet – onaj za naraciju. Budući da je autor oprobani dramski pisac, čini se da ova zbirka sadrži neophodne impulse koji bi Obradovića i spontano mogli usmeriti ka trećem neistraženom mediju – prozi. Neke od pesama čine se upravo kao skice za kratke priče, čemu posebno doprinosi gusta upotreba pripovedačkih glagolskih vremena. Ovakav sintaksički izbor ujedno je jedan od faktora povremenog jezičkog opterećenja i prezasićenosti. Narativna sintaksa uslovljava upotrebu složenijih sintagmi i rečeničnih konstrukcija koje u nekim, dužim pesmama, ne samo da monotonizuju melodiju, nego i ne dozvoljavaju pesničkim slikama da deluju samostalno, dodatno ih objašnjavajući. Tome dodajemo i čestu upotrebu okvirnih situacija (kao što je više puta upotrebljen san), kao i humoristični i satirični otklon koji se u pojedinim pesmama može učiniti suvišnim i razvodniti pesnički jezik. U drugim pesmama, ipak, upravo nam humor pomaže da lakše percipiramo užase svakodnevice o kojima se peva, pa je preporuka autoru da ga se ni u buduće ne odriče, ali da pronađe neophodnu, svrsishodnu meru kako ne bi opteretio pesmu.
Sve eventualne zamerke i slabosti, u najvećoj meri mogu se pripisati velikoj želji i ambiciji sa kojima većina mladih autora pristupa svom prvom rukopisu. Treba svakako kao najvišu vrednost Obradovićeve poezije istaći inventivnu metaforiku koja uglavnom počiva na filmskoj i digitalnoj leksici (kamera, kadar, setting, statista, epizodista, tag, link, play, total…) i zreloj svesti o političkom trenutku i društvenim i civlizacijskim (pre)kretanjima u kojima pesnik kao savremenik saučestvuje, na čijoj pozadini stvara, a onda i o odgovornostima koje iz toga proističu.