Pripovedna proza Drage Kekanovića: Usvojenje, Sremski Karlovci: Kairos, 2013.
SEĆANjE, TRAJANjE I PRIČA
Septembar 2016
Snaga nagoveštavanih, slućenih i odigranih međunacionalnih i verskih sukoba i gorčina gubitka i poraza iz njih proisteklih svojom jetkošću i snagom, kao i setno-melanholična intonacija iskaza evociranja slika izgubljenog zavičaja i zatrtog porekla upečatljivo su, prožela skoro sve stranice ove, sugestivnim slikama i ponornim uvidima u novovremenu sudbinu Srba u Hrvatskoj, obeležene pripovedne knjige
U kritičkom opisu pripovedne proze Drage Kekanovića redovno je isticana okolnost da se on stvaralački u književnosti javio i afirmisao u okviru generacije tzv. „hrvatskih borhesovaca“. Mada i ovu uopštavajuću konstataciju valja, kao i druge slične parcelizacije i generalizacije u književnosti uzimati sa dosta kritičke zadrške i interpretativnog opreza, elementi koji ukazuju na poetičke srodnosti i sličnosti sa fantastičkom stilizacijom proznog opisa, kakva je prisutna u znatnom delu proznog opusa ovog argentinskog maga, jasno se izdvajaju i prepoznaju u njegovom pripovednom svetu. Mada se ta međutekstovna veza ukazuje kao stabilizovan topos koji potvrđuje Kekanovićevo stvaralačko nastojanje da svoj pripovedni opis izgradi kao moderan i na samu književnost i njene zalihe višestruko stvaralački oslonjen, danas uočavamo kako je njen dubinski koren postojanije vezan za savremenu dramu čoveka njegovog slavonskog zavičaja i sudbinu njegovog, u ponavljanju istorijskih lomova tragično zatečenog, srpskog naciona. To postaje naročito vidno kada se čitalački i interpretativni pogled pažljivije okrene njegovim novijim pripovednim knjigama, kakve su: Na nebu i druge priče (2002) i Usvojenje (2013). A u takvom opažanju koje nastoji da prepozna i u jednu tematsku, značenjsku, smisaonu celinu poveže njegove novije knjige, valja uvrstiti i izredni „lovački“ roman Veprovo srce (2012) koji uz roman Ivanjska noć (1985) čini stožernu poetičku i vrednosnu osu njegovog književnog opusa.
Aktuelizujući ranije pretpostavke o potrebi „istorijske distance“ od događaja koji bi se mogli sižetirati u proznim tekstovima, na primeru proze Drage Kekanovića možemo da zapazimo kako ta „distanca“ nije nužna ni, sledstveno, naročito produktivna. I pisac može da bude hroničar dramatičnih događaja neposredne stvarnosti, dubinski tumač svog doba. Za primer takvog stvaralačkog odnosa dovoljno je ilustrativna poslednjeobjavljena Kekanovićeva pripovedna knjiga Usvojenje, a za sagledavanje njegovog razvojnog kontinuiteta i dosegnutih visokih književno-umetničkih vrednosti reprezentativna je knjiga Izabrane priče (2015).
Još od prve od sedam priča ove kompoziciono i značenjski iscela građene knjige, (i ona može da se prihvati kao da je sačinjena od „Sedam delova jedne zajedničke povesti“, štono je za ponajbolju svoju pripovednu knjigu u podnaslovu napisao Kiš) zazivanje slika prošlosti u vezi sa silaskom u vreme, preispitivanjem i vrednovanjem preživljenog i metafizičkim i stvarnim aktiviranjem težnje za povratkom u zavičaj, postaje jedan od poetičkih konstanti i tvorbenih principa koji se pažljivo usaglašava sa sedam različitih načina i oblika izgradnje pripovednog sklopa, izgradnjom priče.
Nastojanje da se izvrši povratak u prošlost u ovim je pripovetkama motivisano željom pripovednog subjekta da se minulo vreme rekonstruktivno predstavi i tako preispita i oceni, posebno u svetlu tragičnih novovremenih posledica rata i izgona. Takvo stvarnosno i sudbinsko-istorijsko opredeljenje usmerilo je Kekanovića da u svakoj od sedam priča lik pripovedača i pripovedni postupak izgradi i oblikuje na zaseban način. Tako je u ovoj knjizi razvijena čitava lepeza pripovednih postupaka i izgrađena familija karakterističnih i upečatljivih likova. I baš ta saobraženost načina pripovedanja tematskom i sadržinskom planu priče u knjizi Usvojenje bitno opredeljuje i boji čitalački utisak, koji je sazdan od snažne uverljivosti i psiho-emotivnog satrepeta i saživljenosti. A sami načini i oblici na koje je Kekanović odabrao da nam ispripoveda ono važno i prelomno iz života svojih junaka, kreću se od načelno verističkog do fantastičkog i poetski-melanholično toniranog opisa, koji se realizuje u formalnim okvirima duže pripovetke, potom fragmentima „fusnota“ enciklopedijski usmerenog pripovedanja, preko citatnog aktiviranja pseudo-forme novinskih pisama čitalaca, do realizacije kraće priče u svega jednoj do dve rečenice. Time nam ovaj pripovedač pokazuje da svoju ranu lektiru, čitalačko-intelektualne zanose i rane radove, odnosno svoja modernistička opredeljenja, nije zaboravio ni odbacio već da ih je, uz visoki stepen stvaralačke samosvesti i apstrahovanja, pristalo i plodotvorno aktivirao u novoj i svakako književno-umetnički najostvarenijoj pripovednoj knjizi.
Kekanovićevo opredeljenje da u pripovedni fokus dovede retrospektivno osvetljavanje i slikanje čitavog života junaka, koliko i onih vršnih situacija i dramatičnih iskušenja u andrićevskim poremećenim vremenima, vidno je već od prve pripovetke čiji je naslov istavljen na pročelje knjige. U njenom uvodnom iskazu oglašena je potreba pripovednog subjekta za porinućem u sećanje; za povratkom u „galamu studentskih demonstracija i u dane pobune 1968“. A taj arheološko-pripovedni zahvat u kome se nastoji da se, sa distance od skoro četiri decenije, pripovedno rasvetli sudbina mladih buntovnih junaka zaljubljenih u istu devojku i ponudi usvojenje njenom detetu rođenom iz tog čudnovato ukrštenog odnosa, činjen je na fonu društvenih nemira koji se, u času rekonstruktivnog pripovedanja, u pripovedačevoj svesti raskriljuju i ujašnjavaju kao prolegomena za burna vremena „koja tek dolaze“; koja su izvesno došla i, kroz konačno odeljivanje Hrvata od Srba, donela žestoke nacionalne i lične sudbinske lomove, gubitke i teške poraze. Snaga tih nagoveštavanih, slućenih i odigranih međunacionalnih i verskih sukoba i gorčina gubitka i poraza iz njih proisteklih svojom jetkošću i snagom, kao i setno-melanholična intonacija iskaza evociranja slika izgubljenog zavičaja i zatrtog porekla upečatljivo su, odsudno i snažno, prožela skoro sve stranice ove, sugestivnim slikama i ponornim uvidima u novovremenu sudbinu Srba u Hrvatskoj, obeležene pripovedne knjige.
Sažimanje i visokosimbolično uopštavanje iskustva življenja i pripovedanja, u pripovednom svetu i postupku ovog pisca, reprezentativno je iskazano u izuzetnoj kratkoj priči „U lovu na zeca“. On, lovac, (motivska veza sa romanom Veprovo srce je očigledna) zatečen u odsudnom času visoko u brdima (kao u nekim Andrićevim pripovetkama) progonjen bujičnim radom uspomena, zaziva sećanje na detinjstvo, rodnu šumu, na mladost i prve pastopralne emotivne dodire sa seoskom čobanicom. Tako mu se, u svetlu slike njihovog rastanka, naročito izoštrava slika njihovog prvog poljupca i, sa poluvekovne distance, potonje produbljeno uverenje da svoju „crnokosu seljančicu (…) ne smije ispuštati iz naručja, nikad, nikad…“ Evociranje slika uspomena, u jasno srezanoj poenti, u ovoj priči o vrhuncima života koji su vidniji u času njegovog isticanja iz junaka, navrhunjuje se rezonerskim ali znakovitim iskazom: „Gle lijepe li smrti – rekao je neko kad su ga pronašli.“ A konačnom zatiranju tragova vekovnog prisustva: izglobljenosti, bezdomnosti, decentriranosti, nestajanju i smrti je u pripovednom svetu ove knjige, u njenoj celokupnoj atmosferi, u pažljivo splitanim emotivnim i značenjskim tonovima, sve srpsko bespovratno usmereno i svi njeni junaci odsekom obrečeni.
Zbog toga se u novelistički produženoj pripoveci sa fantastičkim elementima „Osječka priča sa sedam fusnota“, u kojoj se takođe asocijativno-pripovedno platno proteže na ceo život junaka, koliko i na ukrštene slike epoha, putovanje iza granica vremena tunelom ispod Drave, drevne tvrđe i lepog i bogatog slavonskog grada, motivisano množi setnim zazivima uspomena na „tkanicu“ rodne doline, „koju su još Rimljani prozvali zlatnom“. U njoj je podtekstovna relacija sa poetizovanom prozom Bruna Šulca, postojana i jaka. A na nju je Aleksandar Jovanović, priređivač pominjane knjige izabranih Kekanovićevih pripovedaka, ukazao kao na važnu referencu za razumevanje i tumačenje njegove pripovedne proze koja, spram toga, nije samo borhesovska.
Izgradnji takvog tipa umetničke vizije koja se kreće rubom fantazijski oblikovanog prostora, ili ga mimogred dodiruje, dok je svojom saznajnom suštinom okrenuta istini i drami života u jednom sasvim konkretizovanom hronotopu, posvećena je i priča „Sestra“. Pažljivo i diskretno saopštene „istine“ jednog doba koje je ustuknulo od humanistički overenih vrednosti, dolaze u njoj do glasa u komentaru ili srezanom uvidu. Zbog toga ona postaje i svojevrsno pripovedno svedočanstvo. Glas proživljene i proniknute istine. Konačni posed bolnog istorijski-egzistencijalno overenog saznanja o konačnosti nestajanja i gubitka.
Pripovetka „Slamka spasa“ tvori utisak najveće oblikovne spregnutosti sa osnovnom temom, utisak znatne izražajne snage i tvoračkog umeća. Zasnovana na pseudožanrovskom citatu (novinska pisma čitalaca) ona slika sudbine zagrebačkih Srba u krajnjim okolnostima. U onim okolnostima u kojima vrednosti srca, posvećenosti i prkosne istrajnosti, doživljavaju najveću kulminaciju. Ima u njoj uverljivih, bez sentimentalnosti i patetike dočaranih, iskaza duboke proživljene patnje, zanosa, ljubavi i pozne roditeljske brižnosti. Onih dočaranih vrednosti i svetlosti života koje se voljno i nesustalo opiru aveti zla, nanovo oživljenoj. Srasla sa životom, ova je priča stvarna, tragičkim poremećajima urezana, duboka bora na oronulom licu našeg veka i balkansko-evropskog sveta.
Pričama o vrednostima ljubavi aktuelizovanim u okolnostima razvijanja i trajanja istorijske, urbane, intimne, stvaralačke drame i razora, pridružuje se i priča „Balkon na Dolcu“. Imenom i atmosferom ona je gradska i umetnička. U njoj su motivi postidnog erotskog buđenja muških poznih godina, izdvojeni u prednji plan i oživljeni na znanoj pozadini srpske kalvarije u Zagrebu novog doba. Snovna i stvorena lepota u njoj natkriljuje, ponovnim oživljavanjem starog nacional-šovinističkog zla, pokrenute međunacionalne sudare i košmare i daje im ton i meru istinske apsurdističke tragedije.
Postavljena na kompoziciono povlašćenom mestu priča „Kumić“ značenjski i smisaono zatvara ovu sumornu Kekanovićevu pripovednu knjigu i, mestimičnim melanholičnim naglascima, čitalački doživljaj usmerava ka njenom tragičkom finalu. U njemu se ova upečatljiva i angažovana, višedelna a zaokružena, priča-knjiga o „zatiranju“ života i srpskih sela na Papuku i šire u savremenoj Hrvatskoj, u kojoj „u vrtlogu zaslepljujućeg bljeska“ (aluzija je sasvim jasna!) „nakon ustrajnog i nezaustavljivog iseljavanja“, vidimo „opljačkane, minirane i zapaljene kuće“, dolazi do svoje završnice oličene u konačnosti izbeglištva i rasejanja – bezdomnom i bezimenom potonuću junaka u daleka prostranstva pod južnim krstom. Na kraju sveta. Zauvek.
Naoko jednostavnog sižea, kazivana u prvom licu sećanja i svedočenja, u slobodnijem asocijativnom kretanju po osi vremena, priča „Kumić“ čitaoca uvodi u središte Kekanovićevog pripovednog sveta, u „stari kraj“, u motivski sklop koji krili poharana sela (izgubljenog) slavonskog zavičajnog pobrđa Papuka i Psunja. U središte ratne pohare i krajnjih egzistencijalnih iskušenja, iznudica i poništenja kojima je u dosuđenom distopičnom prostoru izložen reprezentativni mladi junak Pjegavi Mirko, pripovedačev kumić. Visoko istavljeni lik-simbol ove završne pripovedne kadence; setne kantilene slika sećanja stečenih u idealizovanom prostoru piščevog zavičaja i rekvijem za ugušeni i ugašeni život njegovog ojađenog i rasutog naciona. „Nema nas, moj kumiću, nas više nema u starom kraju, mi odavno više nismo živi (…) – reči su kojima se pripovedač rasudno i odsudno oprašta od svog i od zavičaja svoje novije proze. Na horizontu svetlo trne i nestaje, dok odasvud navire tama.
Lišeni stabilnog oslonca u svojim pomerenim životima, junaci novije proze Drage Kekanovića posežu za oživljavanjem uspomena, kao jedinim stabilnim uporištem. Okrenuti njemu, oni svoje živote i priče o njima pune potrebnim utešnim smislom, kao dosuđenim prokletstvom i blagoslovom, istovremeno. A sam pisac tako usudno biva posvećen središnjim temama svog života i doba i podstaknut da o njima, iz samog središta, nešto nužno i važno pripovedno saopšti. I to u formama i i na načine koji u sebe uključuju i diskretne a jasne iskaze poetičke samosvesti; iskaze o prirodi, ograničenjima, vrednosti i funkciji priče i pričanja. Priče koja u sebe upija istoriju, nacionalno i kulturno nasleđe i pripovedno znanje i koja, koristeći različita stilska sredstva – od poetizacije do ironije, najpostojanije, saosećajno i katkad melanholično, kazuje i svedoči o životu i sudbini našeg čoveka zatečenog u procepu istorije i politike. Taj pojedinac sa svojom neizvesnom sudbinom, njena je ciljana meta i dosegnuta stvaralačka mera.