POEZIJA

ULICA MANDELJŠTAM

Novembar 2017

post image

Ognjen Aksentijević (1994, Leskovac), student grupe za srpsku književnost i jezik sa komparatistikom Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Uređuje studentski književni list "Vesna" u kom objavljuje književnu kritiku i eseje. Bavi se proučavanjem poetike roud-romana u savremenoj srpskoj književnosti. Objavio jednu zbirku pesama ("Um za morem, smrt za vratom", Treći trg, 2017.)

 

ulica mandeljštam

 

kada bih samo mogao da spustim voz na okean

parnjaču zamenim pucanjem kleme

(koja sa 8 bara pritiska mrežu, time ubija napon)

da ne bude ničeg sem gasa

i vozim ispod pangee

preko jedinog zelenog plavetnila

 

kada bih jednom bar otpevao

saundtrek ulice mandeljštam

i shvatio ćelave ptice dok uporno jedu so

 

video sam

drveću smo sami upisali bore

uspravili zidove, potpore

pa lako rastemo veliki ispod plafona

 

diše nam koža kad neka voda tamo provri

vidim nas

ispod su rakovi, školjke i crvi

polipi modri

i njihove vodene polipske glave

na našim istim bezglavim telima

naopako odenute

klimaju kao vetrenjače.

 

 

memorisano

 

rekla je

hladno je

rođendan.

 

nada se da mi je ovaj dan bez pasa.

zaista, ovo je poslednji dan sa psima.

možda je vreme za dane s ljudima.

 

nisam je čuo godinama posle toga

našla je neko savršenstvo u marakešu

podnožja akonkagve

planine sijera madre i topla

skoro intrakontinentalna mora – videla je sve

 

mene za to vreme još uvek viđaju kako

večito se dvoumeći da li da neku udomim

vrebam lutalice

uplakan po parku.

 

 

off-the-road

 

odvedi me iz ovog grada

prljavi zrak

sunčeve beline

tare mi čelo

trenje

 

kiše se lede

po neugaženom snegu posuta

krljušt, blatnjavi tragovi

čeljusti samoprezira

ljudi u svojim lateralnim kretnjama

sapliću se o tuđa raspala tela

to nisu tela, to su debla

kljunovi kljucaju po karlicama klank-klank

duboki naklon svim đubrištima

industriji otpadaka i atrofiranog viška

 

odvedi me iz ovog grada

u kom se smejemo još jedino drugima

nema neba za nezasite u nadi

jer ona gine na pešačkim prelazima

umire epileptična u supermarketu

metastazira i meandrira

na manžetnama musave slinave dece kojoj vreme tek ističe.

 

odvedi me iz ovog grada

u kom s jutrom nanovo čekamo noć

još jednom nam fali još samo par minuta sna.

 

odvedi me iz mog grada

jer ne znam da hodam bez kamenja u džepu.

za krvave vratove ovde mi pletu crvene šalove

iako zima prolazi

sutra je nova godina

i svi smo srećni dok god imamo

po zid, krevet i preko plafon

da odatle čitamo prelomljenu istinu

svako svoju okrunjenu glupost

 

prljavi grad je ispod točkova

a nama nema veće ljubavi

PARKIRAJ. AMBLENDUJ:

čekamo te.

propali smo.

odvedi me iz ovog grada

u njemu se previše osećam na krv

оstariću ovde

postaću spor

zapleten jezikom.

 

odvedi me iz ovog grada

ja bih da umrem mlad.

 

 

neverstvo moru

 

sa floretom u ruci imam brzinu ludaka!

do jutros srčan

slavljeni domobran svoje skoro stečene otadžbine

povlačim oštricom krug u pesku

da se opašem

da se zanesem na prekookeanske polove.

čitam o godini novih geografskih otkrića koja je može biti pred nama

istupam bez glave novopridošlim saveznicima

poklanjam pladanj.

poklanjam sečivo kovačima

(bezočni kolaborant u luci kojeg uzimaju na brod jer zna da veže dobar mornarski čvor)

možda obrijem admirala s takvim uspehom da ga posle zamenim!

 

poslednjih dana odlično vezujem mehanizme satovima

i nikom ne pada na pamet da svaku veštinu za ruku dovodi tat.

kazaljke luduju unatraške

dani se odbrojavaju ka početku

a ja zacenjen sa strane samo glancam praporac na kapi.

mornari u trouglu češaju ćelava temena kundakom

vodenih očiju zaglavljenih na kompasu koji u naletu ljubomore imitira kazaljke

ccc… sve su to sitna đavolska posla…

 

 

desastres sin la guerra

 

sva su jaka stabla oborena

bez prštanja i zemlje i krvi i vriska

preživele slučajne prolaznike

u nedostatku giljotine vezuju na drvene razvaline

i kako nema mesta za slobodan pad

kako im noge bezvoljno leže u prašini

dvojica ih vuku za gležnjeve u dalj kao da rastežu topljeni sir

jednog po jednog

trezvene disidente na kolenima postavljaju u krug kao oko logorske vatre

vuku im glave za kosu unazad

unazad do lepe kaljave save

unazad do belog zastakljenog neba

drže im duge nokte pod kapcima da šta ne propuste.

 

vešani pobunjenici u veku razuma

humano

bez pokolja

bez krvi.

 

 

veltšmrc

 

imam jednu tanku pokožicu preko prstiju

juče sam je noktima lako poderao

pa se raspao ko obešrafljeno drvo na koncima

 

gle mama

ne bole me rane dok ležim u kadi punoj morske soli

hej tata

ipak nisam muško

jer me boli kako pada najgluplji čovek dok prodaje svoje ruke do ramena.

 

noći u našem gradu su zgaženo tihe

ja umirem u ispeglanoj postelji

samo sam hteo da ne zaboravim

samo sam hteo da se podsetim.

 

 

stari okean

 

sve nas je neko ko psa stresao s noge

na tresetom ugušeno ušće

u isto crno blato

sa starim štavljenim kožama

na silu sraslim uz skelet

 

prešli smo put istim nogama

bili smo vetar u leđa jedno drugom kad su na pruzi pred nama odneli gvožđe.

kad su nas hteli skupa

od parole smo stvorili carstvo

kada se ubajatila, utopiji smo videli krive noge

pa nam je smetalo crveno sunce na čelu

salinitet mora i mnogo kilometara do njega.

 

svakog jutra

kad ti u krevetu okrenem ranjava leđa

kako me ne vuče jezik

rođenjem slepljen s tvojim?

razdvajali su blizance i slali u svet

u svemir, na ocean

vajali svetove, lagali

i posle pola života bili su pomalo braća

kako pomiriti sijamske svinje u istom oboru

u koji ih je na svet poslala jedna zacenjena krmača?

i kako se rehabilituje hronotop

kako nedostaje obala na kojoj nikad nisi čekao

na kojoj se nisi ni rodio?

 

 

 

*

 

na kraju

zašto ti tvoji podmeću papir?

sam potpisuješ sebi nalog

ti u egzil, planeta slavi

izmišljaš novi poredak

pre polaska pokloniš čitav nameštaj zaljubljenima

zaveštaš kolena

egzoskelet sklizne s ramena ko košulja

misliš tako izgleda pobeda

kad ono

prazna kapisla

puca ko petarda.

 


 

Iz zbirke Um za morem, smrt za vratom