Паноптикум 191 / Март 2026
АФЖ-ово ТКАЊЕ ОТПОРА
У београдском Битеф театру, у склопу Мјесеца независне сцене, средином вељаче изведена је представа Ткање отпора трупе Хлеб театар – казалишни пројект који се бави једним од најпотиснутијих наслијеђа југославенског социјализма: Антифашистичким фронтом жена (АФЖ). Ријеч је о међугенерацијском музичком театру који кроз антифашистичке пјесме покушава реконструирати политичке и еманципацијске моделе покрета који је, иако […]
У београдском Битеф театру, у склопу Мјесеца независне сцене, средином вељаче изведена је представа Ткање отпора трупе Хлеб театар – казалишни пројект који се бави једним од најпотиснутијих наслијеђа југославенског социјализма: Антифашистичким фронтом жена (АФЖ).
Ријеч је о међугенерацијском музичком театру који кроз антифашистичке пјесме покушава реконструирати политичке и еманципацијске моделе покрета који је, иако укинут 1953., дубоко обиљежио судбину жена на овим просторима. Но, оно што је некоћ било дио службеног наратива данас се враћа кроз независну сцену – као да се ради о забрањеном или барем непожељном сјећању.
Ауторица пројекта Сања Крсмановић Тасић представу гради из потребе да се испричају приче жена које су биле носитељице антифашистичког и социјалистичког покрета, али су из сувремених курикулума и јавног дискурса готово нестале. У том смислу, Ткање отпора није само казалишна представа него и коректив повијести те покушај да се у простор колективног
памћења врати оно што је из њега суставно избрисано.
АФЖ, као масовни женски покрет настао тијеком Другог свјетског рата, није био тек пратећа организација партизанског покрета, него један од његових кључних ступова. Управо су кроз њега жене први пут у већем броју ушле у политички и јавни живот, избориле право гласа и судјеловале у изградњи послијератног друштва. Његово укидање почетком педесетих, у име „остварених циљева“, данас се све чешће чита и као почетак дуготрајног процеса деполитизације женског питања.
Представа Хлеб театра ту повијест не реконструира музејски, него је преводи у сувремени сценски језик. Антифашистичке пјесме, које су некоћ биле колективни израз борбе, овдје постају средство повезивања генерација и подсјетник да су идеје солидарности и равноправности данас поновно предмет политичких борби.
У том контексту, Ткање отпора отвара и питање садашњости. У времену када се стечена права жена релативизирају, а повијесни континуитети прекидају или реинтерпретирају, повратак АФЖ-а на сцену дјелује субверзивно. Представа замишља и алтернативну стварност. Ону у којој тај покрет није укинут, него је наставио развијати феминистичку политику солидарности, објасниле су ауторице. Таква фикција, међутим, више говори о данашњем дефициту него о прошлости.
Није неважно ни то што овакав пројект долази с независне сцене, која посљедњих година функционира на рубу одрживости. Представа је реализирана уз подршку фондације Реконструкција женски фонд, што додатно наглашава њезин изванинституционални карактер. Док се службене културне политике све чешће окрећу тржишту или националним
наративима, овакви пројекти остају међу ријеткима који инзистирају на друштвеној функцији умјетности. У представи играју Марта Келер, Југослав Хаџић и Миња Ракићевић.