Паноптикум 190 / Јануар 2026
БАКИЋ ОПЕТ У БЈЕЛОВАРУ
Изложбом „Војин Бакић: Принцип наде“, која се 29. сијечња отвара у Градском музеју Бјеловар, родни град једног од најзначајнијих кипара југославенског модернизма након више од шест десетљећа коначно враћа Војина Бакића у властити јавни простор. Повод је 110. обљетница његова рођења, али изложба има значење далеко шире од комеморативног – ријеч је о симболичном повратку […]
Изложбом „Војин Бакић: Принцип наде“, која се 29. сијечња отвара у Градском музеју Бјеловар, родни град једног од најзначајнијих кипара југославенског модернизма након више од шест десетљећа коначно враћа Војина Бакића у властити јавни простор. Повод је 110. обљетница његова рођења, али изложба има значење далеко шире од комеморативног – ријеч је о симболичном повратку умјетника чије је дјело десетљећима било истодобно слављено и суставно потискивано.
Равнатељица музеја Маријана Драгичевић нагласила је како пројект представља чин културног дуга. Музеј, истакнула је, не служи само похрани предмета него враћању смисла и отварању простора у којем се град суочава са својом повијешћу. Изложба се притом уклапа у обиљежавање 270 година Бјеловара те најављује обнову куће обитељи Бакић, будућег музејско-меморијалног простора.
Кустосица Хана Ћурак концепт је развила у сурадњи с колективом WHW, полазећи од идеје наде као процеса, а не готовог обећања, позивајући се на филозофију Ернста Блоцха. Бакић се у том оквиру појављује као аутор чији је рад усмјерен према будућности, али и као умјетник чије је монументално насљеђе након деведесетих било девастирано, минирано и гурнуто у заборав. Управо та напетост између модернистичке визије и политичког брисања чини срж изложбе.
Постав кроз три етаже музеја доноси кључне циклусе попут Свјетлоносних и Разлисталих форми, уз скулптуре Бик, Торзо и ријетко излагане Истовремености. Посебно снажан сегмент чине остаци минираног Споменика стријељанима из 1947., посвећеног Бакићеву брату Слободану, брутално уништеног у валу поратног ревизионизма, док је његова реплика тек 2010. враћена у јавни простор.
Изложба укључује и радове сувремених умјетника Давида Маљковића, Милоша Тракиловића и Саре Саламон, који Бакићево
насљеђе читају из данашње перспективе. Архитектонски постав потписују његове унуке Ана Мартина и Вјера Бакић, које наглашавају важност непосредног сусрета са скулптуром, посебно за генерације које су о Бакићу училе више кроз рушевине него кроз музеје.
„Принцип наде“ тако није само ретроспектива, него и политичка геста повратка достојанства умјетнику чије је дјело било жртва
идеолошке освете. У времену у којем се антифашистичко насљеђе и даље релативизира, изложба подсјећа да модернизам Војина Бакића није био тек естетски пројект, него визија друштва отвореног према будућности. Остаје отворена до 18. травња, као ријетка прилика да се повијест не само гледа него и исправи.