Časopis Prosvjeta

У Београдском драмском позоришту средином ожујка премијерно је изведена драма Црно злато Дејана Дуковског у режији Оливера Фрљића. Представа која, како то често бива када се ова двојица аутора сватко на свој начин сусретну с нашом стварношћу, не говори само о једној обитељи него о цијелом друштву. Ријеч је о трагикомичној причи о дисфункционалној породици […]

У Београдском драмском позоришту средином ожујка премијерно је изведена драма Црно злато Дејана Дуковског у режији Оливера Фрљића. Представа која, како то често бива када се ова двојица аутора сватко на свој начин сусретну с нашом стварношћу, не говори само о једној обитељи него о цијелом друштву.
Ријеч је о трагикомичној причи о дисфункционалној породици у времену транзиције, не фокусирајући се искључиво на социјалну драму, него улази у шири простор распада од обитељског преко друштвеног до идентитетског. Повратак „изгубљеног сина“, који се враћа као успјешна жена Ангела, разоткрива пукотине које су одавно постале правило, а не изнимка.

Фрљић тај материјал чита очекивано политички. За њега је обитељ из комада метафора постјугославенских друштава заглављених између обећаног и никад оствареног, између онога што је било и онога што је требало доћи. Бецкеттовско чекање, које се провлачи кроз структуру комада, није тек драматуршки поступак, него стање ствари – чекање промјене која се не догађа, како су то објаснили критичари.

Такав приступ није нов у раду Оливера Фрљића, једног од најпознатијих и најконтроверзнијих редатеља с ових простора. Његове представе редовито отварају политичке и друштвене трауме, често изазивајући бурне реакције – од казалишних полемика до политичких притисака. Регионална публика памти га по пројектима попут Зорана Ђинђића или Александре Зец, у којима је изравно сецирао национализам, ратне злочине и колективно порицање. Управо због тог приступа Фрљић је истовремено и један од најизвођенијих редатеља с ових простора у Европи и један од најнепожељнијих у властитим срединама.

Процес рада на представи трајао је готово двије године, дијелом због прекида узрокованих друштвеним околностима у Србији, укључујући штрајкове и протесте, али и због Фрљићевих ангажмана у њемачким казалиштима. Управо та фрагментираност рада, како истиче редатељ, омогућила је дубље промишљање теме.

Представа окупља снажан ансамбл, предвођен Милутином Милошевићем и Наташом Марковић као родитељима чији се свијет распада, те Ањом Ћурчић у захтјевној улози Ангеле. Но оно што ову продукцију издваја из уобичајеног репертоарног живота јест чињеница да ће, након београдске праизведбе, Црно злато играти и у Загребу тијеком 2027. године. Тиме се представа изравно уписује у регионални културни простор који дијели исте трауме – али их ријетко заједнички артикулира. У том смислу, гостовање у Загребу неће бити само још једно извођење него и тест: колико су публике у различитим постјугославенским срединама спремне препознати властиту слику у туђој обитељи. Јер, како сугерира Фрљић, дисфункционалност више није изнимка – она је постала норма. А казалиште, барем у овом случају, тек мјесто гдје се та норма изговара наглас.