Časopis Prosvjeta

Кроника нестајања једног банијског села (1)

ВЕЛИКИ ГРАДАЦ

PIŠE: Игор Мркаљ

Maj 2026

На преображају сеоског друштва радило се не само редовним путем, подизањем образованог нивоа становништва преко школа, већ и трудом истакнутијих појединаца. Тако је у јануару 1927. Миле Комљеновић основао „Српску земљорадничку задругу“ у Великом Градцу и покренуо „Домаћински течај“, што је у селу имало значајног одјека. Према попису становништва из 1931., Велики Градац биљежи дотад рекордан број становника – 1257

Од 1689. почиње насељавање српског православног становништва на опустјелом локалитету Велики Градац, који се након Великог бечког рата између Хабсбуршког и Османског царства (1683–1699) и склопљеног мира у Сријемским Карловцима (1699) те утврђивања границе на Сави и Уни, нашао у саставу Банске крајине, која је представљала важну обрамбену карику у оквиру хабсбуршке Војне крајине. Тако је у војном погледу Велики Градац 1735. припадао глинској капетанији, а након 1745. Првој банској пуковнији са сједиштем у Глини.

Попис свију мјеста, села и заселака и у Карловачком генералату и у Банији, гдје су све православни Срби насељени, заједно са бројем кућа, по званичном попису од год. 1768., говори да је у Великом Градцу пописано 69 кућа. Већ 1777. заведено је парохијско звање и основана парохија Велики Градац, која је у црквеном погледу припадала Горњокарловачкој епархији. Повијесни извори о црквеном и вјерском животу православних Срба откривају да је 1790. у Великом Градцу саграђен парохијални храм Светих Апостола Петра и Павла. Храм је грађен од дрвета, на брежуљку изнад потока Бручине. У близини храма налазило се и гробље. Парох великоградачки 1793. је Симеон Комљеновић. Према црквеном попису глинског протопрезвитерата из 1800., Велики Градац има 64 куће и 668 душа.

Након аустријско-француског рата и мира у Шенбруну 1809., хабсбуршки посједи јужно од Саве улазе у састав Илирских покрајина, а с њима и погранични простор Банске крајине који је убрзо реорганизиран у тзв. Војну Хрватску. Тако се крајишко друштво нашло у саставу француског царства и под француском војном управом (1809–1813). Унаточ тешким ратним страдањима Прве банске пуковније за вријеме Наполеоновог похода на Русију 1812., становништво Великог Градца показује знакове демографског опоравка и према попису из 1822. броји 550 становника. Године 1834. парох је Јаков Демић, а 1846. Јован Муждека. Наредне 1847. у селу је сазидана и комунална основна школа.

Према првом службеном попису становништва Хабсбуршке монархије из 1857., у Великом Градцу живи 819 становника. Неки од њих 1864. судјелују на Првој далматинско-хрватско-славонској господарској изложби у Загребу. Од укупно 3866 излагача робе, с подручја Прве банске пуковније била су 182 излагача, при чему су највише излагача имали Глина (28), Мали Градац (8) и Велики Градац (6). Није неважно споменути да је наредне 1865. за новог учитеља школе постављен Стојан Бранковић из сусједних Бијелих Вода, а да је 1872. парох Стојан Гламочлија.

Одлуком аустроугарских власти, подручје цијеле Војне крајине развојачено је 1873., те 1881. прикључено цивилној Хрватској. Недуго затим долази и до формирања котара Глина у чијем се саставу налазе 72 насеља распоређена у девет управних опћина. Тако се у саставу управне опћине Мали Градац, које је имало апсолутну српску православну већину, нашао и Велики Градац. Према Шематизму православне српске дијацезе горњо-карловачке из 1883., парох у Великом Градцу је Веља Алинчић из Тушиловића на Кордуну.

Унаточ све тежем материјалном стању, наредних година појављују се и први обртници из Великог Градца, чија су имена наведена у Адресару обртног и пословног свијета у Хрватској и Славонији, који је објављен 1890. у Загребу. То су крчмарица Марија Караица те крчмари Теодор Милић и Јанко Петровић у чије крчме залазе бројни житељи Великог Градца, којих према попису становништва из 1890. има 1021.

На ионако тешку материјалну ситуацију надовезале су се и природне непогоде, о којима говори Главни извјештај о стању усјева и опћих господарских прилика Краљевског статистичког земаљског уреда у Загребу. Тако се у извјештају из котара Глина наводи да је дводневна „силна киша“ 10. и 11. јуна 1895. над селима Велики Градац, Брестик, Козаперовица, Трновац, Мали Градац, Велики Шушњар, Грабовац, Додоши и Краљевчани узроковала бујање потока Бручине и Петрињчице, који су у том иначе брежуљкастом предјелу одронили сву мекоту, сплавили је шљунком у долине и замуљили што ливаде, што лежеће оранице, те тако уништили готово све што су сељаци посијали.

Драгоцјено статистичко и описно дјело Српска православна митрополија карловачка: по подацима од 1905. године наводи како парохија Велики Градац има 260 српских домова, заједно са селом Мартиновићи. Срба православне вјере има 1819. Брачних парова има српских 270, док дивља брака четири. Постоји црквена скупштина чији је предсједник Јанко Била, а перовођа Станко Милић. У селу има црква саграђена у православном стилу, посвећена Светим апостолима Петру и Павлу. Слава се одржава сваке године. Храм се налази у добром стању, а постоји и православно гробље. Православни свештеник је Веља Алинчић који служи 37 година, од тога 32 у Великом Градцу. Говори српски, њемачки и мађарски. Ожењен је и има двоје дјеце. У селу постоји комунална школа. Учитељ је Стојан Бранковић који служи 46 година, од тога 40 у Великом Градцу. Ожењен је и има петоро дјеце. Село укупно има 253 школска дјетета, од тога 128 мушких и 125 женских.

Лист Српско коло из Загреба од 11. јануара 1906. јавља да је пред православни Божић освећена црква у Великом Градцу. „Црква стара била је читава наказа. За преко 20 година управе садашњег њихова свештеника скупило се свега у каси црквеној – 24 круне. Кад је народ видио да ће се црква срушити, а од новца ни трага, узруја се, збаци стари одбор и њихова пароха предсједника, те изабере нову управу. И за двије године направише они изнова своју црквицу, начинише уз њу кућицу, у којој ће се народ састајати и осветише цркву пред Божић“, закључује Српско коло, и додаје: „Велика заслуга за све ово припада тежаку Јанку Били.“

Даљњи развој села прекинуо је Сарајевски атентат и рат који је ускоро букнуо против Краљевине Србије 1914., да би се убрзо проширио и захватио готово цијели европски континент. Велики рат није мимоишао ни Велики Градац, чији су многи житељи били мобилизирани у аустроугарску војску, а потом послани на Источни фронт, против царске Русије. Међу њима је био и Никола Вукић, који је 1916. прешао на страну Руса, да би се потом прикључио бољшевицима и Октобарској револуцији у којој се истакнуо као командир црвеногардијског одреда, који изводи диверзантске акције у позадини непријатеља. Након слома и распада Аустроугарске монархије 1918., Вукић се одлучио вратити у своје село.

Стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца житељи Великог Градца дочекали су с великим надама. У овој доминантно сељачкој средини, највећи утјецај међу Србима остваривала је Демократска странка Светозара Прибићевића. Према попису становништва из 1921., село има 1189 становника. Како наводи Шематизам источно-православне српске патријаршије, нови парох у Великом Градцу је Димитрије Извољскиј, руски избјеглица, који је након слома царске Русије и стварања комунистичке совјетске власти с мањом групом руских избјеглица нашао уточиште у Краљевини СХС и глинском котару. Наредних година у склопу Соколског друштва у Глини дјелује и заједничка Соколска чета Велики Градац – Мартиновићи, која према писању петрињског Јединства од 15. априла 1923. „наставља својим радом те окупља већи број вјежбача у чети“.

Након парламентарних избора за Народну скупштину Краљевине СХС, Јединство од 23. априла 1923. пише о одржаним састанцима мјесних организација Демократске странке у Великом Градцу, Мартиновићима и Ровишкој на којима су претресана сва важнија питања. Према писању Јединства, „осјећала се свуда велика воља за рад, док је број чланова знатно порастао“. Иако је наредне 1924. због политичких неслагања Прибићевић иступио из Демократске странке и основао Самосталну демократску странку (СДС), највећи број чланова из Великог Градца и околних села приступио је самосталцима и гласао за СДС на идућим парламентарним изборима 1925.

На преображају сеоског друштва радило се не само редовним путем, подизањем образованог нивоа становништва преко школа, већ и трудом истакнутијих појединаца. Тако је у јануару 1927. Миле Комљеновић основао „Српску земљорадничку задругу“ у Великом Градцу и покренуо „Домаћински течај“, што је у селу имало значајног одјека.

У селу је такођер активно Српско привредно друштво „Привредник“ из Загреба, које ради на проналажењу, збрињавању и школовању надарене и сиромашне дјеце. Циљ је био да се та дјеца стручно оспособе за разне занате и трговину, како би им се помогло да касније отворе своје самосталне радње и тако постану носиоцима оживљавања привреде као основног предуслова за културни и друштвени препород народа. Дјецу која ће бити послана на школовање преко „Привредника“ бирали су повјереници Друштва. У томе је посебно био успјешан млади учитељ Милош Миланковић из Великог Градца који је за пет година (1923–1927) упутио 60 шегрта, пише у похвалном чланку под насловом „Примери за углед“, који је објавио лист Привредник из Загреба у фебруару 1928.

 

 

У међувремену, неспособност српских и хрватских политичких вођа да током 1920-их постигну компромис и нађу рјешење за хрватско питање допринијела је пропасти демократских институција Краљевине СХС. Штовише, она је имала своју трагичну кулминацију 1928., када је у Народној скупштини, у атмосфери размирица, свађа и тешких ријечи, извршен атентат на хрватске заступнике, након којег је, четрдесетак дана након рањавања, хрватски лидер и челник Хрватске сељачке странке Стјепан Радић преминуо. Озбиљна опасност од грађанског рата и распада државе, и то само десет година послије уједињења, била је повод да краљ Александар – који је већ од раније показивао аутократске тенденције и директно се мијешао у политику постављајући и рушећи владе – распусти Народну скупштину, забрани секташке политичке странке, напусти начела либералне демокрације и прогласи личну диктатуру. Недуго након увођења Шестојануарске диктатуре 1929., један дио чланова Хрватске странке права одлази у Италију, гдје у емиграцији, под водством Анте Павелића, оснива терористичку организацију под именом Усташа – Хрватска револуционарна организација, која се почиње залагати за сепаратистичку и независну Велику Хрватску.

Према попису становништва из 1931., Велики Градац биљежи дотад рекордан број становника – 1257. О још једном важном догађају у селу тог времена пише котарски начелник у Глини, који обавјештава банску управу Савске бановине у Загребу како је 22. и 23. августа 1934. епископ горњокарловачки Максимилијан обавио канонску визитацију у парохијама Краљевчани, Велики Градац и Класнић. „Њему је у свим местима, камо је долазио, приређен свечан дочек те су подизани славолуци.“

Након атентата на краља Александра приликом државне посјете Француској у Марсељу 9. октобра 1934. – што је био терористички чин који је извео македонско-бугарски револуционар, али у организацији усташа – у многим мјестима и крајевима Краљевине Југославије, дошло је до повећања тензија и напетости међу националним заједницама и политичким актерима, али смрт краља ипак није довела до планираног распада Југославије.

Унаточ бурним догађајима, живот у Великом Градцу је текао даље. Тако се у селу осим пољопривредних одвијају и разне културно-просвјетне активности, након чега је у петрињском Бановцу 27. марта 1938. објављена кратка вијест под насловом „Велики Градац“ у којој пише: „Овдје је основана заслугом неколико напредних људи Народна читаоница. Свакако ће ова читаоница бити од велике користи за напредак сељака.“

Након што је у августу 1939. склопљен Споразум Цветковић-Мачек, којим је привремено ријешена унутрашња државна криза и формирана аутономна хрватска јединица унутар Краљевине Југославије – Бановина Хрватска, напуштен је државни централизам, а практички и југославенска национална идеја. Тако се након стварања Бановине Хрватске српско становништво у Глини и глинском котару нашло у ситуацији која је носила бригу и страх за сутрашњицу. Урушавање ауторитета државних власти пред агресивним наступом хрватских присталица самосталне и независне државе били су примијећени током 1940. и 1941., не само од државних органа који о томе извјештавају надређене већ и код обичног српског и југословенски опредијељеног свијета.