Љубинка Шкодрић, "Жене Голог отока", Вукотић Медиа, Београд, 2025.
ГЛАСОВИ ГОЛОГ ОТОКА: ЖЕНЕ ИЗМЕЂУ НАСИЉА, КАЗНЕ И ПАМЋЕЊА
Јануар 2026
„Жене Голог отока“ представљају једну од најсвеобухватнијих синтеза голооточке тематике сагледане из перспективе женског искуства. Књига не приказује политичко насиље и казнене праксе само као повијесни феномен везан уз одређену локацију, већ као процес који захваћа тијело, односе, памћење и друштвени положај, остављајући трајне трагове на животима жена и њихових обитељи
Књига „Жене Голог отока“ ауторице Љубинке Шкодрић објављена је прошле године у наклади Вукотић Медиа. Књига је подијељена на три веће цјелине, употпуњене бројним визуалним и статистичким прилозима, а уз уводне ријечи ауторице, отвара је предговор рецензента Мартина Превишића. Љубинка Шкодрић темом жена у повијести бавила се у свом докторату „Положај жене у окупираној Србији: 1941–1945.“ па ова књига представља својеврсни наставак њезина истраживања. Чињеница да је књигу објавила кућа Вукотић Медиа, чији је издавачки профил прије свега публицистички, а не строго знанствени, важна је за разумијевање методолошког оквира. Наиме, књига није примарно замишљена као теоријско-полемички захват, него као меморијско-документаристичка студија. Предговор Мартина Превишића наглашава фрагментарност извора, важност бављења темом, јединственост појединачних судбина, ограничене могућности синтезе те, можда највише од свега, отварање нове перспективе на тему Голог отока. У ширем хисториографском контексту, књига се надовезује на корпус радова о Голом отоку и Информбироу, међу којима се посебно истичу истраживања Мартина Превишића, особито његова синтеза „Повијест Голог отока“ (2019.) те докторска дисертација о логорском суставу 1949. – 1956. Шири политичко-хисториографски оквир додатно су обликовала истраживања Иве Банца (уједно и Превишићева ментора) о природи југославенског комунизма и механизмима унутарњег прогона. Важан интердисциплинарни и меморијски оквир пружа пројект „Ви сте Партију издале онда када је требало да јој помогнете“ који суставно проблематизира женско искуство на Светом Гргуру и Голом отоку, као и приступи попут екохисторијског читања логорског простора код Милице Прокић. Ипак, за разлику од већине досадашњих студија које су се примарно фокусирале на политичко-институционалне механизме прогона или опћу повијест логорског сустава, Шкодрић рецентрира перспективу на женска искуства, чиме њезина књига заузима специфично мјесто између класичне политичке повијести Голог отока и новијих родно осјетљивих приступа.
Структура књиге „Жене Голог отока“ замишљена је као наративна и тематска карта процеса политичког насиља над женама. Поглавља су распоређена тако да прате пут од првих облика сумњичења и друштвене стигматизације, преко механизама искључивања и кажњавања, до искуства логора и дуготрајних посљедица које су жене трпјеле и након изласка на слободу. Такав распоред не представља тек кронолошки слијед догађаја: он мапира трансформацију јединке у „политички проблем“, при чему казнене праксе престају бити изолирани повијесни догађај и постају трајно стање које дефинира цијели животни вијек.
Након уводног текста ауторице, слиједи прва велика цјелина књиге насловљена „Рађање издајица“. Почетна поглавља посвећена су процесима искључивања из партијских и друштвених структура те анализирају како су политичка колебања, родбинске везе и особни односи поступно претварани у казнене категорије. Ауторица прецизно реконструира начине на које су сумња, емотивна блискост и обитељска повезаност постајали поводом за прогон, разоткривајући тако механизам друштвене конструкције „непријатељице“. Надилазећи пуки опис репресије, студија показује како је политички сустав сам производио властите мете кажњавања. Кронолошки прати првотне сумњиве дјелатности и идеје – од односа према састанку Информбироа у Букурешту до оправдавања Резолуције – у контексту политичке ескалације од В. конгреса 1948. до кулминације хапшења 1949. године. Описана су почетна унутарња превирања и обрачуни са старим члановима који су судјеловали у фракцијским борбама (примјер брачног пара Кусовац), са онима који су довели у питање политику Југославије према Резолуцији, илегалним групама (под оптужбом „леткарења“) и сл. Текст доноси исцрпне статистичке податке о оптуженицама на републичкој разини, објашњава разлику између административне казне и судских процеса те, кроз архивске записе и микробиографске реконструкције, приказује индивидуалне судбине кажњеница чија искуства варирају од блажих до вишегодишњих заточења, попут Бране Марковић (административно кажњене на 69 мјесеци) и Станојке Ђурић (осуђене на 86 мјесеци након судског процеса). Реконструирајући пут од оптужби па до пуштања на слободу, ауторица као примјере наводи звучна имена супружника Грлић или појединки Смиљке Филипчев, Бране Марковић, Жени Лебл, Јелене Хаџикан и других, али и жена које нису биле истакнуте у јавном животу попут студентица и државних службеница.
Средишњи дио књиге, насловљен „Женски гулаг“, представља њезино тематско, садржајно и интерпретативно средиште. У тим поглављима не реконструирају се само материјални увјети логорског живота и облици физичког насиља него и сложени сустав дисциплинирања, понижавања и контроле женског тијела, односа и идентитета. Описан је цјелокупни сустав „преодгоја“ – свакодневица у баракама, различити потресни ритуали (шпалир, шишање), хијерархија „колектив-одложене-бојкотиране“, прехрана, понижавајуће казне и др. Цјелина прати кронолошки развој догађаја од доношења одлуке о формирању логора
и упућивању жена у Рамски рит у љето 1949. – први у суставу логора чији је најпознатији Голи оток: административно кажњене упућиване су на Свети Гргур и Голи оток, а судски процесуиране прво су премјештене у Пожаревац, затим у Рајхенбург, а потом на Свети Гргур те коначно у затвор у Стоцу. Кажњеницама је посвећен велик дио ове цјелине, али су значајан простор у овом поглављу добили и извршиоци, односно Веселин Поповић као управитељ Рамског рита и Марија Зелић као његова насљедница и особа која је „пратила“ жене већину тешког пута. Посебна се пажња посвећује разбијању међусобних веза међу затвореницама, инструментализацији интиме, потирању мајчинства те поступном претварању тијела у средство политичке контроле. Особита важност ове цјелине јест изнимно прецизан архивски рад којим ауторица реконструира административни апарат механизма кажњавања изнутра. Суставно се биљеже трајања казни, врсте интернација, продужења и поновна хапшења, уз јасно означавање непоузданости извора и архивских празнина. Вриједна је и реконструкција тзв. другог живота казне – продужавања интернација, повратака у логор, административних „повратница“ и дуготрајног надзора, као и суставно раздвајање архивски потврђених смртних исхода од свједочанстава која остају у сфери колективног памћења. Управо у овом дијелу књиге њезин документаристички приступ показује своју пуну аналитичку снагу.
Један од најснажнијих доприноса књиге јест анализа живота након изласка из логора. У поглављима посвећенима повратку на слободу показује се да казна није престајала напуштањем затворских и логорских простора, већ се настављала кроз друштвену изолацију, забрану запошљавања, надзор, распад обитељи и трајну стигматизацију. Праксе надзора, санкционирања и друштвеног искључивања се тако разоткривају као процес дугог трајања, а не као изолирани повијесни догађај, чиме књига отвара важан простор за промишљање социјалних посљедица политичког насиља. Књига кронолошки прати развој интереса за тему Голог отока: од разбијања шутње у сфери културе 1980-их до кулминације 1990-их када Голи оток постаје дио антијугославенског наратива те доноси преглед значајних умјетничких дјела инспирираних голооточким искуствима. Притом ваља имати на уму да југославенска (односно постјугославенска) хисториографија дуго није показивала суставан интерес за женска голооточка искуства. Тек од почетка 1990-их, понајприје кроз појаву женских свједочанстава у тиску (примјерице Јелене Хаџикан, Милке Жицине и Жени Лебл) те документарну серију „Голи живот“ Данила Киша и Александра Мандића, женска искуства поступно улазе у јавни и истраживачки простор, стварајући предувјете за студије попут оне Љубинке Шкодрић. Посебно су вриједна поглавља посвећена траумама и дугорочним психолошким посљедицама које су механизми кажњавања оставили на женама и њиховим обитељима. Ауторица показује како су шутња, фрагментарна сјећања и друштвена невидљивост обликовали животе преживјелих, али и сљедећих генерација.
Закључни дио показује како се студија „Жене Голог отока“ не исцрпљује у фактографској реконструкцији казненог апарата, него се заокружује у изразито нормативном и меморијалном регистру. Кажњенице се не интерпретирају искључиво као повијесне актерице одређеног политичког сукоба; напротив, ауторица их позиционира као симболичке фигуре страдања и прекинутих еманципацијских процеса. Тако се логорско искуство не уписује само у повијест југославенског социјализма него и у шири морални оквир промишљања о насиљу, одговорности, опросту и потреби хисторијског памћења. Такво закључно усмјерење свједочи да је примарни ауторичин интерес усмјерен мање према теоријском моделирању политичког насиља, а више према очувању искустава, гласова и значења која су дуго остајала потиснута у јавном простору. Уз закључак долази попис кажњених и осуђених жена због ИБ-а уз објашњење те регистар особних имена, напомене те извори и литература.
Садржајно гледано, „Жене Голог отока“ представљају једну од најсвеобухватнијих синтеза голооточке тематике сагледане из перспективе женског искуства. Књига не приказује политичко насиље и казнене праксе само као повијесни феномен везан уз одређену локацију, већ као процес који захваћа тијело, односе, памћење и друштвени положај, остављајући трајне трагове на животима жена и њихових обитељи. Успоставља темељни повијесни регистар судбина жена изложених репресији због Информбироа, мапира механизме њихове друштвене стигматизације и дуготрајног кажњавања те пружа риједак увид у начине на које се политичко насиље утискује у тијела, односе и памћење. Тиме ова књига не представља само важан допринос хисториографији него и вриједан документ колективне меморије, нужан за разумијевање друштвених и емоционалних посљедица једног од најдраматичнијих раздобља југославенске повијести. Једно од отворених питања које књига оставља за будућа истраживања односи се на шири еуропски и хладноратовски контекст. Наиме, механизми кажњавања у Југославији, а особито Голи оток, приказани су понајприје кроз меморијалну и етичку призму, док компаративни оквир остаје тек назначен. Посљедично се Голи оток интерпретира првенствено као повијесна изнимка у колективном памћењу, а мање као локална варијанта шире транснационалне инфраструктуре политичког насиља, што само по себи отвара простор за даљња компаративна истраживања. Овакав приступ не треба разумјети као недостатак, него као истраживачки оквир који је први пут омогућио суставно прикупљање, именовање и видљивост искуства жена изложених политичком насиљу. Женско искуство репресије постаје средишњи предмет приказа, док род остаје аналитичка категорија којом би се кроз наредна истраживања могли објаснити специфични облици дисциплинирања, стигматизације и друштвеног искључивања. Стога ова књига пружа одличну полазишну точку и позива на даљња истраживања успостављајући темељни емпиријски и меморијски корпус. Закључно, ријеч је о књизи која ће постати незаобилазна референтна точка за свако будуће проучавање политичког насиља над женама у југославенском контексту.