Владан Бајчета: "Прољећа Владана Деснице. Епистоларна биографија", Академска књига, Нови Сад, 2025.
МОНОГРАФИЈА ЖИВОТА И СТВАРАЛАШТВА
Јули 2026
Бајчетина књига је прва цјеловита биографизирана монографија живота и стваралаштва Владана Деснице. Представља значајан допринос научној и стручној литератури о писцу који је из простора Југославије 50-их година 20. вијека дијалогизирао с оптималним идејама раздобља не само на свом примарном него и на европском и свјетском културном тржишту
Значајан је рад књижевног хисторичара Владана Бајчете на проучавању дјела и живота Владана Деснице: остварио је низ студија, монографију, провео објављивање сабраних дјела, избор из новелистике, објављене и необјављене (Non omnis moriar: о поезији и смрти у опусу Владана Деснице, Сабрана дела Владана Деснице I–VII, Заслужени одмор: кратке новеле из оставштине, Владан Десница: Сабране приче). Зато се са наглашеним интересом узима у руке његова најновија књига Прољећа Владана Деснице. Епистоларна биографија.
Сигнификантна је насловница са фотографијом писца о којем ће потом бити ријеч на 704 странице. Аутор насловом књиге успоставља неколико паралелизама при чему се наслов романа (Прољећа Ивана Галеба) искориштава за именовање биографске приче о Владану Десници. Биограф изједначава/корелира „смисао“ романа о Ивану Галебу као централном лику романа са „смислом“ биографије о животу аутора романа. Утолико је смисао приче о „животу“ лика Ивана Галеба уграђен у смисао биографске приче о Владану Десници. Дакле: Иван Галеб ± Владан Десница. Занемаримо ли имењачку повезницу двојице аутора (Владан Бајчета : Владан Десница), остају супостављени – Бајчета : Десница. Односно Бајчета! Јер се он сам легитимира као интерпретатор и једног и другог скупа значења. Коју пак мрежу значења разапиње за одредницу прољећа Владана Деснице, читалац ће настојати да открије разумијевањем биографије.
Гурнувши читаоца насловом у омамљујући сфумато значењске неодређености, истрајава на истом поступку па већ у самом отварању биографске приче констатира: „… ова књига и није, упркос поднаслову, само и једино пишчева биографија. Ријеч је, заправо, о старински конципираној монографији посвећеној Владану Десници, или барем настојању рукописа да то буде: исцрпан критички осврт, са тежњом да се тај аутор сагледа у свом времену, поднебљу и, по могућности, предочи у што више нијанси његовог стваралачког и људског карактера.“ (10) Врло амбициозно постављен задатак.
Епистоларну биографију је компонирао у 6 цјелина при чему се у првих четири слиједи Десничина биографија – I Златно доба (1905–1941); II Ратне године (1941–1945); III Поратни период (1946–1949) – да би највише простора било посвећено његову стваралачком ходограму – IV Деценија успона (1950–1961) – гдје се интерпретирају у дијакронијском низу његова остварења. У петом Међу писцима доноси се колаж мало познатих мотива у кореспонденцији Деснице са бројним писцима (И. Андрић, М. Крлежа, С. Матавуљ, В. Петровић, А. Тишма, Ј. Хорват, И. Франгеш, Г. Крклец и бројни други). У шестом поглављу За сретну пловидбу Бајчета открива мало познате активности писца: његове музеолошке активности, записе случајног путописца те опис жаловања након женине смрти. Књига ће се заокружити грађом која није епистоларна, јер се документира пишчево дјеловање као сценаристе, као пјесника, као есејисте, као композитора. Читаоцима се прије Регистра имена посебно презентирају двије цјелине: избор седам нотних записа његових композиција (Партитуре) те помно формиран фото-албум.
Посебно је вриједна грађа која је први пут уопће темељито показала његове музеолошке склоности и директан ангажман око концептуализирања појединих поставки. Поготово опсесивне жеље да се формира музеј који би свједочио о трајању Срба у Далмацији те континуираних пишчевих настојања да се Кула Стојана Јанковића као споменик нулте категорије спаси од пропадања. Додатно: несебична брига да се помогне комплетирању репрезентативних изложака за Музеј Срба у Загребу.
Бајчета се, дакле, подухватио да обликује биографизирану монографију знаменитог писца, јер сматра да истраживање управо те грађе отвара простор за значајно цјеловитије сагледавање ауторова опуса: „Простор за корјениту промјену у поимању стваралачке особености Владана Деснице – управо које су пресудно детерминисале његов статус – пружа се из ауторове обимне преписке, која је у цјелини постала доступна и за ову прилику проучена скоро шездесет година од пишчеве смрти.“ (10)
Будући да је Десничина кореспонденција била проучавана, а један дио и публициран, интерес за ову књигу додатно се повећава и за стручњаке, јер аутор најављује да његов увид нуди ново („корјенито“) сагледавање Десничина опуса из перспективе разумијевања околности његова живота и рада. Епистоларна биографија доноси, додуше, досад необјављену епистоларну грађу при чему се посебно истичу писма Александра Тишме па размјена са Вељком Петровићем, Живаном Милисавцем, Илијом Кецмановићем или са пријатељем Владимиром Рисмондом. Ипак, упитно је да ли је остварено ново, а камоли „корјенито“ разумијевање Десничина опуса, јер биограф/монографист нигдје не указује у чему се састоји промјена разумијевања Десничина опуса, односно поетике његове књижевности. Наиме, биограф врло прецизно указује на процесе Десничина стваралачког поступка (ваља истаћи опис финализирања рада на Прољећима), али искориштена грађа није понудила елементе за сериозније разумијевање и интерпретацију опуса.
Бајчету је занимао и статус Владана Деснице у српској књижевној хисториографији гдје „не посједује у матичној култури статус стваралаца ранга Боре Станковића, Ива Андрића, Милоша Црњанског, Растка Петровића или Меше Селимовића“. Зато је неизбјежно да се ову епистоларну биографију чита и као интенцију аутора да Десничин статус у српској књижевној хисториографији помакне према врхунцима српског књижевног пантеона. Епистоларна грађа, међутим, није му омогућавала да цјеловитије сагледа разлоге таквог статуса па је комплекснија интерпретација изостала. Епистоларна биографија ипак исцрпно документира Десничино настојање да се као аутор афирмира у српској култури од првог објављеног текста у Политици тридесетих година 20. вијека надаље, што се у досадашњој литератури о Десници није цјеловитије сагледавало. Са друге стране драгоцјени су увиди у интензитет привржености бројних српских писаца и критичара стигматизираном писцу (А. Тишма, В. Петровић, Ж. Милисавац, Д. Јеремић, А. Исаковић и др.).
Неовисно о томе што је Десница себе видио као југославенског писца, био је упитан сматра ли се хрватским или српским писцем, у ситуацији кад се покретала будућа знаменита едиција Пет стољећа хрватске књижевности. Отклонио је алтернативу или : или (што су сматрали покретачи едиције) моделом и српски и хрватски – кад већ не може бити југославенски. Биограф је кратко и прецизно описао ту ситуацију која више говори о апоријама хрватске књижевне хисториографије и филозофије културе у Југославији уопће неголи о Владану Десници. Указао је аутор биографије и на особит однос Деснице и СКД-а „Просвјета“ цитирајући из Десничина писма Вељку Петровићу од 11. јануара 1953. године: „Овђешња ‘Просвјета’ не само да није издала никакав мој рад, већ је систематски одбијала сваку моју сарадњу, у било ком виду и облику, итд. итд.“ (395) Јасно се сугерира да је Друштво континуирано избјегавало било какав институционални контакт, односно сарадњу са њим. Врло занимљива ситуација: док има приступ у хрватској публицистици различитих оријентација, мада не у цијелости, у јединој српској културној институцији у Хрватској неће за његова живота ни да чују за њега. Тек ће 1975. о 70-годишњици Десничина рођења Друштво, понајвише заслугом Станка Кораћа, објавити Сабрана дјела Владана Деснице у четири књиге и тиме покушати „искупити“ Друштво за игнорирање такве књижевне величине као што су књижевни досези Владана Деснице. Очигледно: Десница је био прекрупан залогај за Друштво које је било у том раздобљу инструмент републичке политичке воље до самог краја шездесетих година 20. вијека.
Сажето, прецизно и објективно описује скандал који је избио на Конгресу Савеза књижевника Југославије у Сарајеву 1961. године кад су се сукобили Десница и Густав Крклец. И цијели процес касније који је замро на пријетњама покретања судског процеса, јер је Десница хтио да на суду добије моралну задовољштину. Посебно треба истакнути филигрански рађен портрет Деснице као браниоца својих радова, као учесника у јавном животу те као личности у деликатним ситуацијама кад је био довођен до пропитивања рубних егзистенцијалних одлука као што је било процјењивање да ли да због интензивног оспоравања пређе из Загреба у Београд.
Ипак, изостао је комплекснији опис Десничина статуса у његовом примарном рецепцијском простору гдје је био и те како подржаван од млађе књижевне и не само књижевне генерације (Полет, Кругови). Да је са једне стране био оспораван од утјецајних појединаца у администрацији књижевности и културе у Хрватској, а са друге афирмиран у ширем рецепцијском (јавном) простору свједочи случај покретања, на примјер, књижевне трибине Књижевни петак (1955) која ће с временом израсти у најтрајнију и најотворенију трибину не само у Загребу у оним временима – припала му је част да буде први говорник. А организатори су имали на располагању далеко афирмираније ауторе. Посебна дионица у свему томе је и његово дјеловање као филмског и позоришног критичара, а оставио је и значајног трага као преводилац што говори о његовој посредничкој улози међу културама на европском простору: избор из естетских списа талијанског естетичара Б. Крочеа, роман Крух и вино талијанског књижевника И. Силонеа, Повратак из СССР-а А. Жида те десетине превода талијанских пјесника.
Десничин епистолар обасиже преко 5000 јединица. Највећи број отпада на комуникацију са члановима породице. У тим јављањима открива се и онај интимни ја Деснице, умногоме друкчији од оног ја којега се конструира из његова цјелокупна јавног дјеловања. Бајчета је то урадио врло успјело и умјешно, откривајући Десницу као брижног оца четверо дјеце, чувара јасних ужих и ширих породичних односа, упорног и непоколебљивог браниоца свог моралног и друштвеног идентитета и интегритета као грађанског и као стваралачког.
Ова је до сада прва цјеловита биографизирана монографија живота и стваралаштва Владана Деснице. Представља значајан допринос научној и стручној литератури о писцу који је из простора Југославије 50-их година 20. вијека дијалогизирао с оптималним идејама раздобља не само на свом примарном него и на европском и свјетском културном тржишту. Доноси непознате садржаје што се тиче потпунијег сагледавања контекста стварања и рецепције његових најзначајнијих остварења. Један од значајнијих резултата овог рада је указивање на све повезнице Владана Деснице са писцима и културним институцијама у Србији. Документирано се показује колико је великом писцу било важно да буде присутан у српској књижевности и култури. Јер му је примарни ареал био преузак и непотпун.