Časopis Prosvjeta

У другом делу етнолошко-антрополошког есеја о улози нематеријалног културног наслеђа у савременим друштвима, аутори дају конкретне предлоге за деловање научника у успостави друштава које заједничко, па и проблематично наслеђе, деле без искључивања, условљавања и хијерархија

Ако наслеђе посматрамо као однос међу људима, а не као скуп ствари или симбола, оно постаје својеврсни емоционални „капитал“. Вредност му се не мери више само присуством у регистрима, музејима или званичним културним програмима, већ осећајем признања и поштовања који носи у свакодневном животу. За многе заједнице, нарочито мањинске, видљивост наслеђа значи потврду постојања, поруку да њихова прича није споредна, да није привремена и да припада заједничкој историји друштва у којем живе. У том смислу, наслеђе Срба у Хрватској има посебно значење. Оно није само питање очувања појединих обичаја, празника или материјалних трагова, већ питање друштвеног признања и симболичке равноправности. Када се неко наслеђе гура искључиво у приватну сферу, у породицу, цркву или затворени круг заједнице, шаље се порука да оно не припада јавном простору, а самим тим ни заједничкој будућности. Дугорочно, таква делимична видљивост или невидљивост, која може бити и резултат погрешног управљања наслеђем у самој заједници, производи осећај искључености који касније потенцијално води у конфликте. Управо зато је важно разумети наслеђе као емоционално питање. Када је препознато и укључено у државну и међународну политику заштите, оно говори људима да су признати и да се њихово искуство сматра легитимним делом заједничког живота. У постконфликтним друштвима широм планете, проналазимо да дуготрајна невидљивост по правилу боли више од кратког отвореног сукоба, јер оставља утисак да је нечије постојање толерисано, али не и прихваћено.

Заједничке праксе у том контексту говоре много више од политичких декларација (мада ни њих не треба потцењивати, посебно у случајевима тињајућег конфликта). Музика, на пример, прелази границе које историја и политика покушавају да учине чврстим и непробојним. Мелодије се памте и препознају и онда када се речи мењају или губе значење. Оне омогућавају препознавање које не захтева сагласност о прошлости, већ спремност на заједничко искуство у садашњости. Слично важи и за исхрану. Заједнички оброк, слични рецепти или празнична јела често су први простор сусрета у којем се разлике не бришу него се, макар привремено, стављају у други план. Храна функционише као дипломатски језик свакодневице, без великих речи и захтева за идеолошким усклађивањем о прошлости. Посебан значај у том смислу имају примери дељеног наслеђа који су успешно препознати и заштићени управо као заједнички. Стећци, средњовековни надгробни споменици распрострањени на простору данашње Хрватске, Босне и Херцеговине, Србије и Црне Горе, представљају један од ретких примера у региону где је наслеђе признато као транснационално, заједничко односно дељено. Њихова заштита показује да је могуће говорити о заједничкој културној баштини без брисања разлика и без наметања јединственог идентитета. Стећци нису „ничији“ зато што припадају „свима“, већ су признати као заједничко историјско искуство које превазилази савремене етничке и државне границе.

Управо због тога људи такве примере доживљавају као редак али битан преседан. Они показују да наслеђе не мора нужно бити арена сукоба, већ може постати простор сарадње и поверења. Не зато што се идентитети растачу и нестају, већ управо зато што се признаје њихова историјска испреплетеност. И ту лежи потенцијал за помирење на који указујемо. Наслеђе као емоционални капитал не решава политичке спорове нити брише неправде. Оно не замењује правду, али може створити услове у којима је правда уопште замислива. Кроз препознавање и уважавање заједничких и мањинских културних пракси, људи се не убеђују да мисле исто, већ да могу да живе једни поред других без сталне претње искључењем односно понижењем. У том смислу, наслеђе не функционише као коначно решење, већ као предуслов, један „тихи простор“ у којем се поново учи поверење.

Помирење без заборава и без присиле

Да подсетимо, у постконфликтним друштвима питање односа према прошлости никада није једноставно. Оно се стално враћа у различитим облицима: кроз јавне расправе, комеморације, образовање, медије, а посебно кроз прећуткивање и покушај брисања одређених, најчешће мањинских идентитета. Ту се често сретне дилема да ли се окренути будућности и „оставити прошлост иза себе“, или се непрестано враћати траумама како се оне не би поновиле. У стварности, ниједна од ових крајности не доноси одрживо решење и потребан је нови приступ.

Помирење не може почети заборавом. Заборав, нарочито када је наметнут, не производи трајно смирење већ заправо негује потиснуту фрустрацију. Истовремено, помирење не може опстати ни као трајно такмичење у патњи, у којем се сећања рангирају, а губици мере и упоређују. Таква динамика не води признању, већ новим поделама, зато што негативни поглед на наслеђе и идентитет преноси на младе генерације. Тако видимо да млади, рођени након ратова 1990-их, у незанемаривом проценту испољавају етнички засновану мржњу која је опстала и репродуковала се, уместо да полако нестаје. Због тога је важно инсистирати на једноставној мада често занемареној дистинкцији: сећање је право, а не обавеза. Оно не може бити политички захтев нити морални тест лојалности. Искуство истраживања у нашем региону показује да модели помирења засновани искључиво на утврђивању једне „исправне“ истине производе нова разочарања. Када се сложена и вишеслојна искуства насиља и губитка сведу на јединствени наратив, многи се у њему једноставно не препознају него се уместо осећаја правде јавља осећај наметања и колективне кривице. Такви модели, иако вођени добрим намерама, неретко додатно учвршћују границе, па је јасно да то не може бити пут ка помирењу ради заједничког развоја.

Наслеђе у том смислу нуди један потпуно другачији оквир. Оно не тражи сагласност о прошлости, већ учешће у садашњости. Уместо да људе везује искључиво за оно што се догодило, оно их повезује кроз праксе које се живе данас и које су усмерене ка будућности. Болна сећања остају присутна, али се више не намећу као једини могући оквир заједничког живота. Лично, разумљива је жеља да се гледа напред, нарочито због деце. Међутим, јасно је и да такав став може изазвати отпор и неразумевање код оних чије су ране још увек отворене. Управо зато помирење захтева време, стрпљење и спремност да се призна бол свих заједница, без хијерархије и без условљавања. Дијалог о наслеђу у том контексту не значи негирање идентитета. Напротив, он је могућ само тамо где је идентитет довољно сигуран да може да уђе у разговор са другима. Заједничка будућност не подразумева брисање прошлости, већ њену зрелост, одређену способност да се са њом живи без сталног враћања у спиралу освете. У таквом приступу предлажемо да се окренемо етнолозима, важном занемареном ресурсу у нашем региону, стручњацима који могу да нам помогну да наслеђе чувамо мира и развоја ради, а не да га извлачимо из туршије кад год нам је потребно да скренемо пажњу са политичких и економских проблема на наше вековне непријатеље.

Етнолог као посредник од поверења

У предложеном оквиру неминовно се мења и улога етнологије и антропологије. Уместо да етнологија делује као дисциплина које прописује шта значи бити „прави“ припадник нације, вере или културе, а антропологија као критика свега конструисаног, измаштаног и политички наметнутог у култури, оне полако преузимају улогу посредница од поверења. То не значи ни одрицање од етнологије као стуба националне хуманистике ни одрицање антропологије од аксиома критичког мишљења, већ промену јавне функције, где ни очување националне културе ни друштвена критика више нису усмерене на окамењивање или разоткривање идентитета, већ на разумевање односа у којима се ти идентитети обликују и користе. У постконфликтним друштвима, етнолог и антрополог нису најпотребнији као арбитри истине, већ као они који знају да слушају, да преводе, да успоравају (ако смемо тако да се изразимо) онда када се бубњеви идентитета захуктају. Њихова улога није да одлуче чија је традиција „аутентична“, већ да помогну различитим актерима да уопште могу да разговарају о наслеђу без страха да ће тиме изгубити достојанство. У том смислу, етнологија се помера од „науке о народу“ ка науци о односима међу људима, а антропологија од чисто академске друштвене критике ка реалној друштвеној реформи.

Често се заборавља да спори, бирократски језик заштите наслеђа има једну важну предност. Управо та његова наизглед сува форма омогућава деескалацију. Када се конфликт преведе у језик процедура, докумената, номинација и „елемената“ који се описују, вреднују, категоризују, излажу и штите, он се измешта са стварних људи у апстрактни простор у којем је теже повредити, или истребити, читаве заједнице. Уместо директног сукоба идентитета, појављује се простор за преговарање. Сукоб не нестаје, али се на овај начин чини подношљивим и управљивијим. Такав приступ омогућава да се осетљива питања отворе без наметања дефинитивних одговора. Уместо прописивања шта неко „јесте“ или „треба да буде“, етнологија нуди оквир у којем заједнице саме артикулишу значења свог наслеђа. Тиме се гради поверење – не брзо и не спектакуларно, већ постепено, кроз мале, али стабилне помаке. Управо у тој скромности лежи снага приступа који предлажемо. Наслеђе се у њему не представља као чудесно решење свих проблема, нити као морална лекција, већ постаје метод рада са разликама, начин да се конфликт не потискује, али ни распирује. Говорећи о мосту, не мислимо на метафору, већ на конкретан избор како се односимо према прошлости. На избор да се прошлост не користи као оружје, већ као заједнички (иако несавршен), темељ за будућност.

Закључак

На крају, културно наслеђе није ни по својој природи спасоносно, нити је нужно погубно. Оно није унапред одређено да води ни ка помирењу ни ка сукобу. Наслеђе је увек потенцијал и управо зато представља нешто чему треба да приступимо одговорно. Оно може водити избору заједничког живота, али исто тако може постати иницијална каписла спирале освете, у којој се прошлост непрестано враћа као аргумент за нове поделе, сукобе, освету… Све зависи од тога како се наслеђе користи, ко о њему говори и у чије име. Када се њиме управља као власништвом, када се користи за доказивање права и искључивање других, оно постане веома моћно оружје. Када се, са друге стране, разуме као однос, као процес и као жива пракса, наслеђе може постати простор сусрета. Не зато што брише разлике, већ зато што омогућава да се са разликама живи без сталне претње конфликта. Мост у том смислу није само метафора којом се служимо да бисмо улепшали политички говор. Он је циљ, и метод, и етички избор. Циљ, јер подразумева друштво у којем различита сећања могу коегзистирати. Метод, јер захтева стрпљив рад са симболима, праксама и институцијама. Етички избор, зато што подразумева одбијање да се прошлост користи као оружје, чак и онда када за то постоји много разлога.

У друштвима оптерећеним прошлошћу такав избор никада није лак. Делује споро, недовољно и свакако медијски неспектакуларно. Ипак, управо због тога је реалан. Наслеђе не нуди брза решења нити велике историјске преокрете. Насупрот, томе, искуство показује да оно делује неупадљиво, али дугорочно, не спектакуларно нити судбински (свакако не судбински, то је управо оно што желимо да избегнемо овог пута). Нуди нешто скромније, али дугорочније: могућност да се поново изгради поверење, да се смањи страх и да се отвори простор за заједничку будућност. Ако наслеђе схватимо као ресурс помирења, а не као „доказ“ у вечном спору о пореклу и историјској истини који никада не може бити разрешен, оно може постати један од ретких стабилних ослонаца у региону који се још увек учи како да живи са својим различито интерпретираним историјама и на њима заснованим идентитетима у сукобу.