POEZIJA
NAŠI GRADOVI, IZGNANSTVA
Mart 2016
Predstavljamo poeziju mladog pjesnika Srđana Gagića.
Srđan Gagić je rođen 1988. godine u Bosanskom Novom (BiH). Živi u Beogradu. Knjiga poezije ,,Deca u izlogu’’ (2015), objavljena je kao nagrađeni rukopis na regionalnoj manifestaciji ,,Ratkovićeve večeri poezije’’ u Bijelom Polju. Priređivač je panorame ,,Meko tkivo: izbor iz nove poezije regiona’’ (2015), koja je objavljena u sklopu izdavačke djelatnosti Kluba A302 Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu. Član je uredništva i lektor u časopisu ,,Balkan Express’’ u izdanju Kluba. Poezija, proza i eseji objavljeni su mu u raznim časopisima, portalima i zajedničkim izdanjima.
Naši gradovi, izgnanstva
svaki je grad zločin opisan u beletristici
grafiti smenjuju generacije apatrida
sistem je ono što nikad ne svanjava:
tu smo rasli u ljude.
pred svakim zidom padaju
granice, carinici okreću leđa dečacima,
ulica utrne u muku kućnih nesuglasica
preti nam smrću i prolećem koje ne dolazi.
na tačkama s kojih se nekad
revolucionarno smejala hrpa udova
čiji su vlasnici opseli trgove i ulice
smenjuju se godišnja doba
princip koji nikad nismo razumeli:
kako se uprkos svemu
priroda od nas pomiče.
smejemo se tek kestenju i fontanama
koje izrone posle zime
kao turisti u svojim gradovima
obrascem bez odstupanja
kao umorni borci posađeni među lejama
dok nas vetar ne potera unutra;
i više ničega nema što bismo mogli odbaciti
i majke su jednako tople
i naši su gradovi – ipak
izgnanstvo.
Dvorišta
mrak je i zemlja sve što su bila naša dvorišta
kraj mesta gde je nekad stajala kuća
dud suv i mrtav poput rđavih vešala
njiše mraz i prazninu.
kroz prostor sevaju crne zažarene mačke
kao kroz kuhinjski prozor na cestu
svom se odjeku raduje pustoš
na gluvom koritu
koje je pojilo stoku i svet
/moj dlan je imao prozore ka potoku
i pregusto sađenim muškatlama uz prednji zid kuće./
/čelom sam delio sebe od magle
i njime ronio duboko u elemente najavljenih obnova./
mrak je, a zemlju više i ne osećaš.
dvorišta možda i nisu bila naša,
govori deda koji je otišao prvi.
onde je otac lovio ribe
a onda – potok se nije vratio
vreme je nešto posve trivijalno kad maj ne donese
plod i miris. cveće se povuklo samo
šume su nam neprijatelji.
ovde smo ostavili samo dugovanja,
međutim,
u praznini dvorišta nema ničeg što bi nas rastužilo
ili makar učinilo setnim.
Napuštanje
…potom smo hrabro
kročili rukom u ruci pod oluju
kao pred lava u Nemeji
tražeći težište za svoje poslednje borbe
stupajući iz šume u svet.
znamo i to:
/dve različite prave imaju
najviše jednu zajedničku tačku/
negde pevaju ljudi na ulicama
s trgova dopiru glasovi i orgulje
tramvaji zaokrenu pod našom šumom
i tako opet u noć.
praznik se deli granicom unutar
maglovitog koridora što naše je sanjano
kopno, pa se ogrćemo da vazduh
ne ogoli nas pred svetom
u tužnom pristaništu.
hrabro, kao pred ogledalom,
širimo oči
da se sabiju damari ko mrtve, prezrele
žabe. da me ne dotakneš makar i slutnjom
gde dodir nije dozvoljen.
dole je moje šetalište (kažeš),
dole su sve oranice (kažeš)
dole ćemo jednom (kažeš)
s našeg će se trema videti samo žito
i razvodnjeni oblaci suhe omare leta
nekad ćemo imati kuću i na prozoru mačku
dole ćemo jednom moći da se oslobodimo
stida, zatvorimo krugove
dole ćemo (kažeš) možda biti srećni
a ako dođe zima ipak
ako dođe?
tad onda nema pomoći
(streseš se pred svojim sumornim glasom)
na nas će se svaliti svet
plakaćemo dugo za šumom
Voz
voz prolazi kroz predele u kojima nikad nećemo biti
prisutni kožom. vazduh draži nozdrve dok nestaju
stene i stočari. a posle noć. mi smo dve vrste
ljudi, iako se sve završava na jednom koloseku,
nikad nećemo stići u istu postaju.
po nekim dubokim stvarima zalutamo
dišemo plitko i mislimo o onima koji nas čekaju,
o njima što su nas pratili,
o šolji čaja ili spiranju voza sa sebe
i snu. najviše snu.
voz se rastavlja kroz mrežu dalekovoda i gore
naprslo staklo popunjava sve naše praznine
možda se koža ipak smiri pod kakvom stenom
telo zvoni, voz zvoni
jedino oko zvoni
po oknima kupea razlažu se naše senke u metalni bol:
možda izbegnemo grad koji nas čeka
ražalostimo njegove i naše ljude.
Dvoje
opet preko tanjira kao zveri, ne odustajemo
od tihog obeda. uglas hleb i ostanak našim dubokim borama
zvuče kao divljina. uvek odlučuje spretniji kako će se rasporediti
ostaci dana.
posegnemo prstima za poslednjim zalogajem
i ništa se ne menja, prst je produžetak opstanka, navike, patrljak
razumevanja. gde počnu glad i salvacija prestaju druge, konfornije
strasti. šetnja nas osveži trenutno, posle jela bolje varimo
zajedničku postelju.
kratkotrajno se skotrlja život niz sluz creva. suvišne materije
izađu napolje, mi ostanemo jednako jedno drugom
unutra.
Saputnici
naš put je sad već izvesna stvar:
osmeh koji laže bolje mi je
otvaranje velikih ponornica,
krv što se buni mlazovima.
mi smo voleli, a nismo imali
ni kožu, ni osmeh, ni grad.
posle smo se od zuba do zuba smestili
u dubinu spoznaje:
i mi smo nekome ljudi.
ali to je sad pitanje prakse.
ispod majčine kože uvek je mrak.
tamo nosimo hrapave dlanove muškarca
kojeg ćemo zvati tata,
on nas poklapa teškim, glasnim telom,
odupire nogama o krevet,
obećava se velikom oteklom stomaku.
hteli smo da nam prvi susret bude poseban
da je ugledamo kad nam svetlost rastopi oči
kao najčistije stvorenje pod suncem,
prostremo se po njoj kao po travi
i umremo na sisi.
posle nam je bilo svejedno
kad su nas učili da budemo ljudi
urasli u samoću.
kad se sretnemo, zavolećemo se:
snaći će nas naše nesećanje
na tiho srodstvo.
znaćemo da je moglo bolje,
a pravićemo se da to i ne vidimo,
da se nikad ovako nismo odrodili.
sever je i sve je tamno
(iz ciklusa Sever)
raspali smo se u zori trgovačke luke
što dolazi kasno i ostavlja nas
ravnodušnim.
veliki brodovi duboko
spavaju između gradskih peraja. mi se smejemo
samo kad ugledamo žene s plišanim šeširima,
pticu koja hoda po vodi, svoje razvodnjene
odraze.
nije dan ono što voliš na severu. nepregledna jata
proleću kroz naša umorna rebra, a mi celi, u malim
toplokrvnim nogama svraka, na površini leda
ostavljamo mlake otiske, izgnezdimo se u nemim
glasinama mora nepoželjni poput zvuka u svečanom miru.
da ih razumemo, rekli bi: možda nas nema.
sever je i tamno je. naše oko
sija kao razvejani glečer. svemu se
prepuštamo sanjivi, spokojno i lenjo
grejemo ruke onim što nas mimoilazi
volimo nasmejane, prozirne ljude.
Lov
menjamo se. i čudi što se ništa ne menja u pticama
dok prolaze ponad naših dubokih skrovišta,
u malim uzavrelim grudima još tuče isti svemir,
reke nad sobom grušaju maglu
kao tužnu izvesnost kojoj se noćas predajemo.
vidim te u nekom dalekom naselju
među štrikovima i rđavim felnama
oslonjenim o zid vaše kuće
kako niču plovne kožice među gladnim prstima
i vodotok što raste oko tvojih čvorova. i onda dugo
ploviš do mesta gde ti više ne vidim lik
a mislim – čamac sam i sve će biti dobro
i nikad te neću pustiti lovcima na divlje ptice.
al’ kada odjekne rafal i nebom zalepršaju vodomari
i čigre, ja krećem veslom do drugog kraja sveta
na lovište na koje već godinama kasnim
kraj obala sa kojih me prate duge sahrane ptica.