POEZIJA
POSLEDICE VATRE
Decembar 2017
Anđela Pendić rođena je 26. januara 1993. godine u Beogradu. Studirala opštu lingvistiku sa ruskim jezikom na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde je nedavno završila master studije. Pesme su joj zastupljene u nekoliko zbornika i časopisa, kao i u zajedničkoj zbirci „Izlomljene linije“, koju su Festival poezije mladih i Gramatik objavili 2015. godine. Ima dve samostalne zbirke pesama. „Beleg“ je štampan kao prvonagrađeni rukopis na festivalu Pjesnička reč na izvoru Pive 2015. godine. „Oganj“ je 2016. osvojio prvu nagradu na Somborskom književnom festivalu i objavljen je iste godine.
(Pompeja)
Skidam poslednji pepeo
da se pronađem na zidu ove kuće,
ovu sliku koja je odavno postojala
na vratu
i sad, na mestu ogrlice
pravo tumačenje boje.
Možda ću sačuvati previše
zbog želje da sa svake strane vetra
(zapamti ovaj vetar)
očuvam zamišljenu liniju
kakvu imaju isceljene stabljike
ili belina.
Nije ostalo više ništa da se razveje,
da su nestajanja u vatri bila srodna
ovi zidovi bi…
Izgovaraću samo melem
ponavljaću otkrivene slojeve
uporno,
da poništim makar onaj zvuk
od kog je započela vatra
čije posledice sada uklanjam.
A uzroci su ostali zabeleženi:
bio je vrt, pust,
i susret zamućen vetrom,
u jednoj ravni,
tako se rađa boja,
ali jasno je bilo i pre krhotina
između reči i dodira,
nikad nije bila blizu
ta visina noći
taj pokret zaustavljen
da se dosanja.
Nisi rekao ništa nalik
svom imenu.
Skidam poslednji pepeo
postoji neka druga reč
ne ni zbogom ni laku noć
reč koja nosi ovo ogromno između
i da može da iz ove iskopine,
rane u kojoj je umro jedan grad,
da se rasprsne kao krv
bila bi istovetne boje kao san
opovrgnut sobom –
jedine boje moguće
u vremenu koje sam stvorila
u lišću drveta na kom stojiš
(grane su produžetak samrti,
vapaj nemoćnih krila)
i to je boja konačnih ptica.
Isceljenje
(povratak)
Sok lista i razum grane
teže istom toku.
Otkine li se smisao peteljke,
dve prislonjene rane
daće vezu vredniju od prethodne.
Jer, na vrhu prekida,
roje se čežnje za celovitošću
i sećanja
na tupu svetlost odvajanja.
Novembar
i ruža
tokom jutra, tokom teške i lake noći
ostaje zatvorena
dva sukobljena znanja sastavljajući
u jedno:
bezrazložni novembar
moguće je premostiti samo razbijenim staklom
vremenom razbijenim na staro i novo
jezikom stvorenim da beleži nestanke
a ja, kako?
kako ozbiljno i smešno ispraćam maglu
i živim pod prinudom ovog jednog jezika
da izgovaram dva imena,
ali ne i njihove promene
Autoportret u vrtu punom crnih lepeza
ili Devojka sa lampom
Preneti sve lepote jednog vremena
u sadašnjost
ili ih zaboraviti
kako bi sa njima otišle
i crne lastavice
noseći svoja gnezda u kandžama
sveobuhvatna, svepostojeća,
a sada rasplinuta do nemoći
u vetru hitrog vremena.
Ili samo skupljati kapi
u mozaik uzaludnog čekanja
i dozvoliti sekundama
da klize niz dlanove,
niz ogrebotine od suza na njima
nastale kad su pridržavali
i zaklanjali lice
na zalascima Sunca.
Vrteti se orbitom
jednolikog ponavljanja
sa senkom sreće.
Pre leta
Sabrani, kao greške odsustva,
kao što smo sabrali
preostale reči, izgovorićemo najpotpuniji
poziv − kakav imaju tek probuđeni −
promuklim glasom:
jer smo se kroz san
i posledice vatre probijali
sa previše glasa i premalo reči
Odisejev pogled
Da jedva dišem
ponovo
u velikoj tajni ostvarenog
i večno zamirućeg
na rubovima raskopane noći
na rubovima noći kao što trup broda
uvek iznova u jedinom
(to znači:
onom što pripada) trenutku
bezbroj puta oseti prvi dodir vode
noseći katarku i sen obala istovetno:
ne razlikujući pojedinačna vremena.
A ona se vraćaju, umnožavaju
klijaju u pukotinama čvrste materije
koja zajedno sa mladicom uči isceljenje
zatim bol.
Poznata melodija: nije razapeto jedro:
više vetra može primiti i poneti duša
a školjka peščanog dna
i školjka visine prislonjene jedna na drugu
stvaraju
udar
udar
udar
telo od mora i vazduha
koje saoseća sa putnicima
i sâmo bivajući čežnja,
beležeći granicu u peni.
Pijanista
Nije dovoljna samo težina nepostojećeg
nakupljena u jagodicama,
ni razumevanje uha za otkucaj,
ni stopalo glasnije od poziva zemlje.
Za jedan mlin pokretan prazninama hartije
potrebne su oči
pred svaku smrt zatvorene tajnom granja.
Za jedno takvo trajanje vazduha
potrebno je tužno i osunčano pripadanje širini.
I zaplitanje u beskraju
i rađanje simbola u danima.
Potreban je bol opiranja dirke u brazdama prstiju,
otkidanje jata krilate tišine.
Potrebna je radost zbog ljubavi dirke
prema neizrečenom u dodiru.
Čitav rezonantni pogreb jeste svečanost osmeha
i voda ima isti zvuk kao ptica u klaviru.
Vrt
Mirno stojim u indigu, tirkizu
u zaustavljenom odsevu, prigušenom omotačem,
u nepokolebljivoj tami na grudima
koje su mi se odavno pričinile
kao odraz gašenja.
Nisam čula kad su se obrušili zidovi,
odzvanjalo je dnom mora, sudbinom školjki,
večni ultramarin je pulsirao
u liniji odvajanja, pozajmljenoj od niza
i niza opasnosti u grlu.
Pronašavši na dnu ove tek otkrivene vaze
od metala svoju konačnost,
bacam poslednji pogled na četiri istoka
koje je izneverilo teme najduže senke,
pre nego što se zagrcnem prahom
pre nego što se razbukti
mural u zauvek neimenovanoj obali, utrobi.
*Izbor od 8 pesama iz zbirki „Beleg“ i „Oganj“