Časopis Prosvjeta

Intervju, Miloš Ković, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu i stručnjak za historiju novog vijeka

NE MOŽE SRBIJA NIGDE DA ODE

PIŠE: Bojan Munjin

/ FOTO: Milan Timotić

Decembar 2018

Nasleđe i identitet Srba su složeni i nisu jednodimenzionalni i zato ne bi trebalo da pristaju na nametnute, binarne, ideološke, crno-bele podele na Istok i Zapad. Kom svetu, Zapadu ili Istoku, pripadaju Studenica i Dečani, most Mehmed paše Sokolovića u Višegradu, Nikola Tesla, Ivo Andrić, Vladan Desnica?

Historičar Miloš Ković, vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu i stručnjak za historiju novog vijeka, vrlo je čest gost u medijima, na javnim predavanjima i tribinama, kada su u pitanju kompleksna pitanja u kojima se danas nalazi srpsko društvo čiji korijeni sežu u bližu ili dalju prošlost. U trenucima društvene konfuzije što se to u Srbiji događa danas, od Kosova i Metohije, do utjecaja velikih sila na Balkanu, Miloš Ković nudi argumentirana razmišljanja čija je suština da suvremene političke i nacionalne probleme moramo gledati u paketu sa onim što se događalo u prošlosti, da bi srpsko društvo uopće moglo razumjeti sebe, vlastiti narod, situaciju u regiji, kao i budućnost koja je pred njim.

 

Kosovo i Metohija je najvjerojatnije za Srbiju njeno trenutno najteže pitanje. Čini se da je Srbija danas zaglavljena u procjepu u kojem objektivno ništa konkretno ne može da učini, a frustrirana zato što ne može ni stajati u mjestu?

Miloš Ković: Možda će da zvuči čudno, ali mislim da bi Srbija trebalo da ostane na svom mestu. Mi stalno imamo zamene nametnutih paradigmi koje su u osnovi vrlo slične pa se onda kaže da Srbija ide prema Zapadu, prema EU i SAD ili da ide ka Istoku, ka Rusiji. Ne može Srbija nigde da ode. Ona je geografski i duhovno tu gde jeste. Srbija je jedna od evropskih zemalja veoma duge historije i Srbi su narod drevnih, bogatih tradicija i historijskih sećanja. Nasleđe i identitet Srba su složeni i nisu jednodimenzionalni i zato ne bi trebalo da pristaju na nametnute, binarne, ideološke, crno-bele podele na Istok i Zapad. Kom svetu, Zapadu ili Istoku, pripadaju Studenica i Dečani, most Mehmed paše Sokolovića u Višegradu, Nikola Tesla, Ivo Andrić, Vladan Desnica? Srbi su se često kretali kroz različita carstva i kulture, jer su seobe deo istorije srpskog naroda i to pogotovo znaju Srbi u Hrvatskoj. Ali današnja Srbija kao država ne može nigde da se preseli, ona i fizički mora da ostane tu gde jeste. Dakle, potrebno je ukoreniti se i obnoviti svest o historiji, o trajanju, o vekovima koji su iza nas i o vekovima koji su ispred nas. Kosovo i Metohija kao zemlja i Kosovski zavet kao kult i predanje – to su osovine duhovne historije srpskog naroda. I dok ostane tako, Srbi će postojati kao historijski narod, koji je nešto dao svetskoj kulturi. Ako bi to prestalo jednog dana Srbi će fizički postojati i dalje, ali od tog časa, od časa gubitka Kosova, a time nam se danas preti, srpska historija moraće da se piše od početka. Moraćemo da deci objasnimo ko je bio u zabludi – knez Lazar i Gavrilo Princip, ili mi, koji smo ih se odrekli? Zašto je srpska vojska 1915. odbila da se preda i preko Kosova, Crne Gore i Albanije nastavila da se bori da bi 1918. vaskrsla, pobedila i ujedinila Srbe i Južne Slovene. Ukoliko se odreknemo Kosova mi ćemo morati da pišemo našu historiju ispočetka, otprilike onako kako se to sada radi u Crnoj Gori. Kako ćemo da pevamo naše pesme o Kosovu posle toga? Mi ćemo se dakle probuditi jednog jutra i pogledaćemo se u ogledalo ali to više nećemo biti mi.

 

Kako racionalno i razumno može da se riješi problem Kosova i Metohije?

Miloš Ković: Problem Kosova i Metohije i odnos Srba i Albanaca u toj oblasti ne može da se „lomi preko kolena“ i rešava „od danas do sutra“. To je pitanje koje rešava historija, baš kao i pitanje položaja Srba u Hrvatskoj. Danas se tek mogu postaviti temelji postepenog rešavanja tog pitanja. Šta je po mom mišljenju put? Put je ono što mi danas zovemo vladavinom prava, pravom na različitost, poštovanjem ljudskih prava, prava na život, fizičku bezbednost i nesmetano posedovanje privatne svojine. To su te liberalne vrednosti koje danas pomalo izlaze iz mode ali mi nemamo drugi put, jer zajednički, makar i paralelni život ljudi različitih vera i porekla, kada su u pitanju Srbi i Albanci na Kosovu i Metohiji, to je nasleđe balkanske historije. Čitajte sjajnu knjigu Trajana Stojanovića „Balkanski svetovi – prva i poslednja Evropa (Prosvjeta je objavljivala intervjue s njim), gde se kaže da je zajednički život ili ako hoćete paralelni život ljudi koji se možda i ne vole, jer pripadaju različitim konfesijama ili religijama, princip balkanske historije. On se razlikuje od principa anglosaksonske historije, koji podrazumeva, na primer, etničko čišćenje, uništenje starosedelaca na američkom kontinentu. U vreme kada muslimansko Osmansko carstvo obnavlja pravoslavnu, srpsku Pećku patrijaršiju (1557.), vi u Parizu imate Vartolomejsku noć, potom u Nemačkoj strašni, verski Tridesetogodišnji rat. Vredi razmisliti o tome. Pogledajte šta su, u ime evropskih vrednosti, učinili Treći rajh ili NDH u 20. veku. Nama se danas u ime demokracije i liberalnih vrednosti predlažu rešenja tipa razgraničenja i korekcija granica na Kosovu i Metohiji između Srba i Albanaca, što je nemoguće, jer mi smo videli šta znači stvaranje etnički čistih država na Balkanu i kuda to vodi. Umesto toga mislim da bi i Albanci i mi trebali, ma kako to u ovom trenutku izgledalo utopijski, da se setimo nekih zajedničkih tradicija, na kojima je počivala historija balkanskih naroda i pod najrazličitijim carstvima; Vizantom, pod Otomanskim carstvom i Habsburškom monarhijom. Mi smo dočekali i ispratili mnoga carstva ali smo uvek ostajali tu gde smo. To je put: zajednički život i poštovanje ljudskih prava i zakonitosti. Formalno-pravno, na teritoriji Kosova i Metohije i dalje važi ustav Republike Srbije. Možda će neko od Albanaca reći da taj ustav ne važi od 1999. godine ali šta je sa međunarodnim pravom, šta je sa rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN-a… Hoću da kažem da svi ljudski, a ako hoćete i božiji zakoni, govore da su Kosovo i Metohija srpska zemlja na kojoj žive i Albanci, kao i drugi narodi. Mi treba da ostajemo tu gde jesmo, ali ne mogu se vršiti etnička čišćenja i ne može se budućnost zasnivati na uništenju celih ljudskih populacija. Kada to kažem mislim na Kosovo i Metohiju, ali mislim i na Krajinu.

 

Nažalost, rješenje ni izdaleka nije na horizontu: šta bi Srbija trebala da uradi da se približi nekom doglednom cilju u vezi Kosova i Metohije?

Miloš Ković: Ključ za ovaj problem je racionalno postaviti stvari, stati na loptu,  pogledati oko sebe i razmisliti šta je u interesu Srbije i srpskog naroda u regionu. Ukoliko se od Srbije traži da se odrekne dela svoje teritorije da bi zauzvrat počela pregovore o početku pristupanja Evropskoj uniji, potrebno je razmisliti šta se nudi i šta se dobiva za uzvrat. Šta su, na primer, načela na kojima počiva srpska ekonomija? Da li ekonomija jedne zemlje može da počiva na prosjačkoj privredi i isključivo i samo na stranim investicijama? Naravno da niko razuman u ovom trenutku ne može biti protiv stranih investicija, pogotovo kada se zna kakvo je stanje srpske privrede, ali pitanje je da li je upravo takva vrsta prosjačke privrede zaslužna za stanje u kome smo se našli. Kako na racionalan način objasniti to da smo spremni da se odreknemo privrednih potencijala i rudnih bogatstava Kosova i Metohije, a zauzvrat ćemo negovati privredu koja će se zasnivati na kreditima koje će vraćati naša deca, unuci i praunuci? U ravni realpolitike, zar iko ozbiljan zaista može da veruje da će se albanski nacionalisti zadovoljiti samo Kosovom i Metohijom, kada mi već sada imamo jasno izrečene pretnje Ramuša Haradinaja i Albina Kurtija, vođe stranke Samoopredelenje, da je Niš sledeći cilj albanskog  nacionalnog pokreta. I kada imamo očiglednu koordinaciju između albanskih šovinista i one struje koju predvodi Sulejman Ugljanin u staroj Raškoj. Kada imamo i dalje pretnje koje dolaze od onih koji bi da i dalje proširuju autonomiju Vojvodine i kada imamo pretnje golom opstanku Republike Srpske. Dakle, u ravni najosnovnije realpolitike moramo da budemo razumni šta nas uči historija; pogledajte rasparčavanje Čehoslovačke 1938. godine, kada su njeni saveznici dali Sudete Nemcima, samo nekoliko meseci pre nego što su Nemci umarširali i u Prag. Pogledajte rasparčavanje Poljske s kraja 18. veka: jedna zemlja koja se odriče suvereniteta na svojoj teritoriji ne može da računa na bezbednost u doglednoj budućnosti. Dakle, šta bi po mom mišljenju bio racionalan put Srbije? Bila bi to jedna prijateljska, razumna politika prema zemljama EU i traganje za saveznicima među tim zemljama, jer vidimo da sve one nisu priznale Kosovo. Zatim insistiranje na najboljim ekonomskim odnosima sa EU, na prvom mestu sa Nemačkom, ali gde treba jasno reći da priključenje Evropskoj uniji više nije naš prioritet. Zašto? Upravo zato da bi neke zemlje EU izgubile ucenjivački potencijal koji sada imaju. Dakle, naš cilj je izgradnja društva koje će biti u punom značenju te reči evropsko društvo, društva vladavine prava i demokratije, koje će se, međutim, zasnivati na srpskim historijskim tradicijama. Ponavljam, Srbi su narod koji ima duga historijska sećanja, koji pamti velike i slavne historijske pobede i koji je iznjedrilo velikane, među kojima su Nikola Tesla i Milutin Milanković, dva čoveka koji su nešto dali svetskoj kulturi i koji pripadaju historiji i tradiciji Srba iz Hrvatske. Srbija je zemlja koja ima svoj integritet i koja samo traži da bude tretirana onako kako se tretiraju ostali evropski narodi. Naša spoljna politika treba da se oslanja na one zemlje koje su spremne da podrže ono što je interes Srbije a to je odbrana njenog teritorijalnog integriteta, izgradnja slobodnog društva bez ikakvog spoljnog uslovljavanja i zaštita golog opstanka Srba u regionu. One zemlje koje su spremne da u tome Srbiju podrže biće njeni prijatelji; u ovom trenutku Rusija i Kina, stalne članice Saveta bezbednosti, insistiraju na poštovanju rezolucije 1244. To su zemlje sa nepresušnim potencijalima. Tamo gde nailazimo na pruženu ruku treba ju prihvatiti a tamo gde nas udaraju pesnicom u glavu treba se braniti, bez obzira odakle ta pesnica dolazila, iz Vašingtona, Brisela ili Berlina.

 

Ako se pogledaju inostrani mediji i međunarodna diplomacija, zapadne sile ne podržavaju Srbiju: zašto je to tako?

Miloš Ković: Da bismo odgovorili na to pitanje trebalo bi da se opet vratimo u prošlost. Gledano iz Londona i Pariza, a danas i iz Vašingtona, Srbi su tradicionalni prijatelji Rusa, iako se srpska diplomatija znala i odvojiti od Rusija, ako se setimo spoljne politike Kraljevine Srbije, Kraljevine Jugoslavije i socijalističke Jugoslavije. Zbog čega tzv. Zapad (hajde da se poslužimo tom potrošenom paradigmom) na takav način vidi Srbe? Postoji nešto što je vrlo star fenomen u kulturi Zapada, a to je rusofobija. Na nju upozoravaju engleski historičari koji su utvrdili da je ona rođena u prvoj polovini 19. veka i da je nastala u sukobu Velike Britanije i Rusije oko primata na Balkanu i na Bliskom istoku u okviru tzv. Istočnog pitanja. Radilo se o podržavanju borbe za nezavisnost  Grčke od Turske, kada su Velika Britanija, Francuska i Rusije vojno podržavale tu borbu, da bi Velika Britanija zaključila da su oni previše investirali u tu nezavisnost Grčke i drugih balkanskih naroda, a da je od nje najviše koristi imala Rusija, stekavši dominantnu ulogu na Balkanu. Od tada se na pravoslavne balkanske narode gleda kao na produženu ruku Ruskog carstva, kao pipak Orijenta, koji se pruža prema kulturnom Zapadu. Kod Grka i Rumuna nepoverenje Zapada se temeljilo na pravoslavlju koje je ove narode približavalo Rusiji, ali kod pravoslavnih Slavena, Srba i Bugara nepoverenje Zapada je bilo još veće. Rusofobija je slabila i jačala tokom 19. i 20. veka; u dva svetska rata je oslabila, jer su Britanija i SAD bile saveznice Rusije, i tada su njihovi saveznici bili i Srbi, ali je onda rusofobija snažno ojačala preko antikomunizma i Hladnog rata. I Srbi će u dobu Hladnog rata pripadati komunističkom taboru. Kako je to Milorad Ekmečić lepo rekao „srbofobija je samo rečica koja se uliva u more rusofobije“.

 

 

Spominjali ste Rusiju. Kako gledate na njenu poziciju danas?

Miloš Ković: Rusija u ovom trenutku nema mnogo izbora. Ona je prinuđena da se brani. Imali ste Rusiju Gorbačova i Jeljcina i ministra spoljnih poslova Kozirjeva, koja je bila u potpunosti spremna na saradnju sa Zapadom. Na taj način došla je dotle da je 1998/1999. bila na ivici potpunog ekonomskog i državnog sloma. Politika potpune saradljivosti dovela je Jeljcinovu Rusiju dotle da Medlin Olbrajt kaže, potpuno slobodno i javno, da Rusija nije u stanju da sama upravlja ogromnim potencijalima u Sibiru, i da je zato nužno da joj zapadne sile u tome pripomognu. Rusija je dakle na globalnom planu izvukla istu onu pouku koja se recimo na Balkanu može izvući iz sudbine Makedonije, da potpuna poslušnost prema zapadnim silama, koje po prirodi stvari vode ekspanzionističku i agresivnu politiku, vodi u samouništenje. U ovom trenutku NATO opkoljava Rusiju, a mediji zapadnih zemalja odavno vode propagandni rat protiv nje, pri čemu je Rusija zemlja koja ima više bojevih nuklearnih glava nego SAD. Počela je jedna velika i opasna igra. NATO je ušao čak i u Ukrajinu i to je nepodnošljiva geopolitička situacija za Rusiju. Setite se da su SAD bile spremne da zbog ruskih raketa na Kubi započnu Treći svetski rat. Rusija sada mora da se brani na teritoriji bivšeg SSSR-a, ali i tamo gde može da proširi svoj geopolitički uticaj. Jedan od tih teritorija je tradicionalno Balkan. Rusija na Balkanu od kraja 18. veka potvrđuje i dokazuje svoju poziciju u međunarodnim odnosima. Ona je zbog Balkana ulazila u velike ratove; samo u 19. veku vodila je nekoliko ratova zbog Balkana, odnosno Carigrada, Bosfora i Dardanela, koji su tada bili njen ključni cilj. Ne zaboravimo, 1914. godine Rusija je bila jedina sila Antante koja je podržala Srbiju u trenutku austrougarskog ultimatuma. Odnos Rusije prema Balkanu i Srbima je geostrateški, ali je i emocionalan i historijski. Nemojmo potceniti odnos između sećanja, emocija, religije i geostrategije. Primer Sirije isto tako puno govori: Rusiju za Siriju vezuje puno manje toga nego za Srbiju, ali ona je tamo itekako prisutna. Rusija je oslonjena na zemlje BRIKS-a (Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južna Afrika), ali ključan je naravno odnos Rusije sa Kinom. U simbiozi sa Kinom Rusija je savršeno spremna da odgovara na zapadni izazov; bez Kine to bi bilo puno teže.

 

S druge strane vidimo da je NATO vrlo raširen na Balkanu…

Miloš Ković: Na samom Balkanu mi vidimo da je NATO u ofanzivi; odavno je u Grčkoj i Turskoj, ušao je u Hrvatsku, Albaniju, u Bugarsku, Rumuniju, Crnu Goru i pitanje je vremena kada će biti usisana Makedonija. To je naravno prilično nezahvalna pozicija za one Srbe kojima su na prvom mestu nezavisnost i suverenitet Srbije. Ali kao što sam rekao, Srbija bi trebalo da izbegava sukobe i da gradi svoju poziciju. koja podrazumeva strpljenje i čekanje. Moć NATO pakta i dan danas je ogromna, ali vidimo da ona više nije takva kakva je bila 90-ih. Javno mnjenje u SAD-u toliko je podeljeno da jedan uticajni historičar, kao što je Nil Ferguson, piše o opasnosti čak od građanskog rata. To mišljenje je svakako preterano, ali mi tamo vidimo ozbiljan sukob između većine i superbogate manjine, između predsednika i tzv. duboke države. Liberalne elite u Velikoj Britaniji pokušavaju da ospore volju naroda koji glasa za Bregzit, EU se prema njima postavlja vrlo tvrdo i to u Londonu stvara ozbilju konfuziju. Mi vidimo da EU ima velike probleme i da se ona svela na Nemačku, dakle vidimo ozbiljne procese koje neki nazivaju raspadom EU. Naravno, tu su sukobi i disonantni tonovi na relaciji Vašingtona i Brisela. S druge strane vidimo uspon Kine, Rusije i ostatka sveta. U takvim uslovima Srbija bi trebala da izbegava sukobe i da se svakako osloni na one zemlje na koje može da se osloni. To je uostalom ključna pouka istorije srpske diplomatije u 19. i 20. veku.

 

Velika i bolna tema za Srbe u Srbiji i u regiji je iskustvo Jugoslavije. Kako se danas može gledati na to vrijeme ujedinjenja od prije sto godina?

Miloš Ković: Stvaranje Jugoslavije 1918. godine bilo je deo šireg evropskog procesa. Ideja oslobođenja i ujedinjenja, oslobođenja nacija od stranih vlasti i pravo svake nacije na samoopredeljenje, to je ključna ideja 19. veka. Te dve reči, oslobođenje i ujedinjenje, pisale su na zastavama patriota od norveških fjordova do Krita. Ključne zemlje u procesu oslobođenja i ujedinjenja bile su Nemačka i Italija. Za Nemce je to bilo pitanje kako se osloboditi od tutorstva Habsburške monarhije, kao i prava nemačkog naroda koji, preko Getea, Šilera i drugih velikih nemačkih pisaca, baštini zajednički jezik i kulturu. I Talijani su pokušavali da se oslobode Austrijanaca, pri čemu su se pozivali na svoju veliku istoriju i zajedničku tradiciju. Na oslobođenje i ujedinjenje pozivali su se i Grci, Srbi, Bugari, Poljaci, Norvežani, Irci, Finci, Poljaci, Česi i Slovaci, naročito oni koji su bili u sastavu velikih imperija kakvo je bilo Habsburško carstvo ili Otomansko. Skoro svaka evropska nacija koja je želela ujedinjenje i oslobođenje morala je da se odbrani od Habsburgovaca. I Srbija je 1914-1918. učinila upravo to. Da bismo razumeli Nikolu Pašića a pre njega Milovana Milovanovića, Jovana Ristića i Iliju Garašanina, moramo da razumemo Evropu i politiku svih tih naroda željnih oslobođenja.

 

Ipak, od početka je bilo jasno da će Jugoslavija biti kompleksna tvorevina…

Miloš Ković: Srpski zagovornici oslobođenja i ujedinjenja su znali da su Hrvati drugačiji narod, ali od trenutka jačanja Ilirskog pokreta i naročito od trenutka kada je Ljudevit Gaj prihvatio štokavski ijekavski govor za normu hrvatskog književnog jezika, srpske elite u Beogradu i Novom Sadu smatraju da Hrvati pišu i govore srpskim jezikom. Slavistika toga doba, pa i sam Gaj, štokavski ijekavski su zaista smatrali srpskim. Važno je razumeti da su krajem 18. i početkom 19. veka Srbi za osnovu svog identiteta, pored pravoslavlja, kulta i predanja, uzeli i jezik po ugledu opet na Talijane, Nemce i druge narode. Nacija kao zajednički jezik – to su tradicije prosvetiteljstva i romantizma. I onog časa kada uzmete jezik za osnovu načela porekla, identiteta, oslobođenja i ujedinjenja, to vas vodi prema udruživanju sa narodima koji su druge vere, ali govore isti jezik. To je proces koji je počeo sa Dositejem Obradovićem, Vukom Karadžićem, a nastavio se sa Njegošem i njegovom izrekom „brat je mio ma koje vjere bio“, koja je izrečena 1848. godine u kojoj su Srbi i Hrvati zajedno ratovali protiv mađarske revolucije. Setimo se da je ban Josip Jelačić položio zakletvu pred srpskim patrijarhom Josifom Rajačićem. To je za srpske elite bio prirodan proces, po ugledu na evropske zemlje. Te elite su takođe shvatale da je potrebno vreme i da je potrebna država da se razlike postepeno „amalgamišu“, kako se tada govorilo. Oni su imali ogromno samopouzdanje i veru u moć i sposobnost države i kulture da te razlike i historijske sukobe postepeno stišaju. I pri tome su se pozivali na užasna iskustva Nemaca; setimo se stravičnih verskih ratova koje su Nemci vodili jednih protiv drugih; u Tridesetogodišnjem ratu nemačko stanovništvo je od 16 miliona prepolovljeno na osam. Dakle i evropske države su u svom historijskom sećanju imale užasna iskustva verskih ratova pa su te podele bile postepeno prevazilažene. To je bio taj sekularni model na kojem je počivala ideja jugoslovenstva.

 

U Jugoslavenskom odboru 1917. godine sjedili su i hrvatski prvaci, Trumbić, Supilo i drugi, a Krleža piše o pijanoj novembarskoj noći u Zagrebu 1918. godine. Kakvo je po vašem mišljenju bilo hrvatsko stajalište u trenutku stvaranja Jugoslavije?

Miloš Ković: Ako se vratimo u historiju jugoslovenske ideje onda ćemo naći da je ona imala jače uporište u Zagrebu nego u Beogradu. Mislim na stvaranje Ilirskog pokreta, na osnivanje Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti, na politiku Štrosmajera, Račkog i drugih. U Zagrebu je vrlo rano sazrela svest o tome da su Hrvati preslabi da bi izdržali i preživeli u odmeravanju snaga sa Austrijom i Mađarskom. Ta svest je imala ishodište u Ilirskom pokretu i politici Štrosmajera i Račkog, čak i u pokretu pravaša koji je bio izrazito antibečki i antipeštanski. I jedan i drugi pokret su želeli integraciju sa Srbima, s tom razlikom što je ideja Starčevića počivala na uništenju srpskog elementa. Jugoslovenski pokret je, kada je reč o Štrosmajeru i Račkom, imao i religiozni karakter, pri čemu se u njemu uočavaju ideje iz doba protivreformacije i Križanića, o širenju svete rimske crkve na šizmatičke narode. Međutim, postojao je i sekularni jugoslovenski pokret, gde su se ideje na primer Mlade Bosne poklopile sa jačanjem omladinskog pokreta u Zagrebu. To je doba lova na banske i generalske glave u Zagrebu i Sarajevu. Na suprotnoj strani su bile pravaške i antisrpske ideje Josipa Franka. Stvaranjem i dolaskom Hrvatsko-srpske koalicije na vlast, pokazuje se koliko je ta jugoslovenska ideja značila za hrvatske političke elite. Tada jača jugoslovenski pokret i u Srbiji, na koji se u Beogradu takođe gledalo kao sredstvo obrane od Pešte i Beča. U usponu srpskog jugoslovenskog pokreta zanimljiva je ključna ideja da religija i vera mora biti privatna stvar svakog pojedinca i da mesto za religiju nije u javnoj sferi i u politici. Jovan Skerlić i Jovan Cvijić pozivali su Srbe, Hrvate, muslimane i druge Južne Slovene da razmisle o tome šta je njihov zajednički interes i šta je ono što ih spaja. Da li da nastave da se istrebljuju, u ime cara, sultana ili pape, ili da pronađu nešto što je zajednički imenitelj, u ime nečeg što bi predstavljalo zajedničku budućnost? Ta jugoslovenska ideja deluje iz perspektive 1914. vrlo razumno, ali iskustvo jugoslovenske integracije postalo je za mnoge negativno. Ljudi iz 1918, međutim, nisu mogli da vide takvu budućnost. Ima još jedna stvar koja je važna: danas se u srpskoj javnosti čuju vajkanja, a to je važno i za Srbe iz Hrvatske, da su Srbi u Prvom svetskom ratu odbili stvaranje Velike Srbije da bi stvorili Jugoslaviju. Srbima su, zaista, nuđene dve mogućnosti: Velika Srbija ili Jugoslavija. Jugoslovenski odbor, kao grupa emigranata, bez vojske i političke težine, za zvanični Lonodn, Pariz i Peterburg, gotovo da nije postojao. Ali, mora da se razume da su ponude Antante Srbiji u to vreme bile sasvim neformalne prirode, osim jednog memoranduma iz avgusta 1915, koji je stigao prekasno. Londonski ugovor koji je potpisan između sila Antante i Italije 1915. bio je sakrivan od Srbije, što dovoljno govori o njegovoj prirodi. Po tom ugovoru Italija je trebalo da dobije dalmatinsku obalu sve do rta Planka, a ostatak obale, sa Splitom, Šoltom, Bračem, Dubrovnikom, sve do reke Drim u Albaniji bi, po tački 5, pripao Srbiji i Crnoj Gori. Zauzvrat Srbija je trebalo da izgubi delove Makedonije za koju je krvarila u Balkanskim ratovima 1912/1913. Po Londonskom ugovoru Srbi iz Like, Banije i Korduna, Zagreba, delova Slavonije i Dalmacije ostali bi van okvira srpske države i to se među tamošnjim Srbima jako dobro razumelo. Srbi u Hrvatskoj mogli su da uđu u zajedničku državu sa Srbima jedino u okviru Jugoslavije. I to je jedan od razloga zašto su Srbi u Hrvatskoj bili najuporniji integralni Jugosloveni, koji su se, bar u prvo vreme, zalagali za brisanje unutrašnjih granica unutar jugoslovenske kraljevine.

 

Mogli bismo reći da je iskustvo Jugoslavije, osim uzbudljive ideje, bila tragedija koja je, uz nekoliko uzastopnih ratnih užasa, tinjala od nastanka Jugoslavije 1918. do potpunog sloma 1991. godine.

Miloš Ković: Jugoslovenska država je bila dete svog vremena. Nema potrebe da se razračunavamo sa sopstvenom historijom, jer lako je biti general posle bitke, ravno sto godina posle 1918. godine. Ono što je važno je šta mi danas možemo da uradimo. Jugoslavija je bila dovoljno duga i široka za sve svoje narode. Hrvati su se u njoj po prvi puta ujedinili, Slovenci su dobili svoj univerzitet, jednako kao i Makedonci i ta država je bila najava onoga što će kasnije biti Evropska unija. Ako je prva Jugoslavija bila srpska, zbog dinastije Karađorđevića, premoći srpskih političkih elita i unitarnog ustrojstva u kome nije bilo granica između Srba (do sporazuma Cvetković-Maček), druga je bila hrvatska i slovenačka, zbog Tita i Kardelja i premoći njihovih klijenata, zbog federalizacije Jugoslavije i podele Srba na federalne jedinice, koje su posle evoluirale u države. Crnogorska, makedonska i muslimanska nacija stvorene su u Jugoslaviji, dok je Tito ujedinio Hrvate i federalizirao Srbe, ne samo u pojedine federalne jedinice, nego je federalizirao i samu Srbiju, podelivši ju na pokrajine Kosovo  i Metohiju, Vojvodinu i užu Srbiju. Kada mu je Moša Pijade predložio autonomiju srpske krajine u Hrvatskoj, on je, kako Đilas svedoči, prepustio svojim srpskim saradnicima da Mošu ućutkaju. Te nacije koje optužuju Jugoslaviju za sva zla koja su ih snašla u 20. veku, stvarane su baš u toj zemlji. Nerazumno je biti protiv jugoslovenskog sentimenta i osuđivati ujedinjenje posle sto godina. Ako ništa drugo, jugoslovensko iskustvo nudilo je jedan obrazac zajedničkog života, vid rešenja jednačine kako da žive narodi koji su se vekovima sukobljavali u ime Boga i Alaha. Jugoslovensko iskustvo nama i za budućnost nudi ideju određenog vida saradnje, kao mogućnost obnove srušenih mostova. Ne bi trebalo da zaboravimo, uostalom, da su nju dva puta razorile velike sile, naravno, uz pomoć jugoslovenskih naroda. Ali sve to ne znači predlaganje nekog novog, političkog jugoslovenstva. To bi za Srbe bilo vrlo nerazumno. Po mom mišljenju, jugoslovenska država ubijena je u Jasenovcu, Jadovnu, Prebilovcima i na ostalim stratištima. Najvažnije srpsko iskustvo u 20. veku nije čak ni 1918. godina, pogotovo to nisu ni partizani ni četnici, nego je to genocid u NDH. To je ključno pitanje zašto su Srbi, na tlu NDH, tako sistematski i varvarski istrebljivani. Kako je jedna prosperitetna, srpska zajednica, koja je 1880. godine na tlu zemalja koje danas ulaze u sastav Hrvatske, brojala preko 17 posto, a 1921. više od 22% stanovništva, danas svedena na 4 posto? Zašto koncentracioni logori? Zašto su danas bili potrebni ‘Oluja’ i ‘Bljesak’ i odakle to slavljenje ubijanja i proterivanja 250.000 Srba, sopstvenih građana? Kada se tako postave stvari, onda je jasno da je jugoslovenska ideja stvar prošlosti. Ostalo je samo sećanje.

 

Čini se da je danas Srbija u nemirima unutar sebe same. Sukobi između tradicionalista i modernista, između različitih političkih i svjetonazorskih uvjerenja kao da neprestano traju. Vidite li kraj takvih sukoba?

Miloš Ković: Odgovor je upravo u spajanju. Postoji nešto što se zove srpski kulturni obrazac koji je stvorila historija. On je do modernog doba stvaran vekovima kroz Srpsku pravoslavnu crkvu, Svetosavski i Kosovski zavet, predanje i usmenu i epsku guslarsku književnost. Samo je na prvi pogled paradoksalno da je taj predmoderni kulturni obrazac vitalniji i trajniji nego srpska sekularna kultura od 18. veka na ovamo. Pećka patrijaršija se od 15. do 18. veka prostirala od Sent Andreje iznad Budimpešte do Ohrida i Sofije. Ona je obuhvatala prostor na kome je vladalo šerijatsko osmansko carstvo, katoličko Habsburško carstvo i još katoličkija Mletačka republika, ali je to bio integrisan pravoslavni duhovni prostor, koji je ujedinjavao srpski narod. Srpska pravoslavna crkva koja slavi sledeće godine 800 godina svoje samostalnosti i autokefalnosti, ključni je faktor srpske kulturne tradicije. Ivo Pilar u knjizi „Jugoslavensko pitanje“ s pravom zaključuje da je snaga Srba u njihovom Svetom Savi i nacionalnoj crkvi. Ali mi ni u srednjovekovnoj državi Nemanjića ne poznajemo trzavice između katolika i pravoslavaca. Srbija je pod Turcima izgubila svoje plemstvo i postala je veoma egalitarno društvo koje je sa jedne strane ostalo verno svojim tradicijama, ali je zbog tog duha egalitarnosti i sabornosti u 18. veku lako prihvatilo moderne demokratske ideje. Sve to vreme uočavamo tu žeđ za političkom samostalnošću koja se mogla ostvariti samo u okviru slobodne nacionalne države, kakve vidimo i kod drugih evropskih naroda. Ta vrsta nasleđa omogućila je značajna postignuća u kulturi od Dositeja Obradovića, preko Vuka Karadžića, do Njegoša, Jovana Skerlića, Zmaja, Jovana Cvijića i Slobodana Jovanovića i ako govorimo o Srbima prečanima, o Tesli, Milankoviću i Pupinu. I oni koji su stvarali sa druge  strane okeana, bili su ukorenjeni u Crkvi i srpskoj kulturi. Srpski kulturni obrazac je, kako vidimo, u isto vreme i tradicionalan i moderan. On jeste i multikulturalan, jer kako objasniti pojavu Meše Selimovića ili Ive Andrića. Kako sačuvati Kosovo i Metohiju ako ne uz pozivanje na multikulturalnost i očuvanje osnovnih ljudskih prava? Kako očuvati i Srbe u Hrvatskoj ako ne kroz pravo na različitost i ljudska prava? Ta multikulturalnost se, uprkos svemu, dobro videla u jugoslovenskoj ideji i u njoj je i ostvarena. Srpski kulturni obrazac postoji i on mora da bude tradicionalan i mora da bude moderan. Takvo je iskustvo i drugih naroda sveta.

 

Zašto onda toliki grč, kada danas u Srbiji razgovaraju modernisti sa tradicionalistima?

Miloš Ković: Taj grč je evropski fenomen, ta sukobljenost evropskog čoveka sa historijom. Taj grč se čak manje oseća ovde i u istočnoj Evropi nego među Nemcima i Englezima, naročito među Francuzima. U Srbiji međutim postoji dodatni problem: Engleska ima kulturni obrazac; zna se šta znači biti Englez, koja su to njihova ključna istorijska sećanja i šta znači identitet Velike Britanije, koji je ne samo nacionalan nego je i multikulturalan. Vi znate danas šta je nacionalni identitet Holanđana u koji ulaze i gej parade, na kojima masovno sudeluje ceo Amsterdam, i homoseksualci i heteroseksualci. Nevolja je u tome što taj kulturni identitet Srba, iako on postoji i definisan je istorijom, danas nije prepoznat, u javnoj sferi i u školstvu. Kada je taj kulturni identitet definisan, onda oni koji žele da ga ospore, imaju šta da osporavaju. Da biste slobodno osporavali nešto što je tradicija, prvo ta tradicija treba da zauzme mesto koje joj pripada. Danas srpski tradicionalni model nije obnovljen, ali se već osporava, pri čemu to osporavanje ulazi u simbiozu sa tvrdoglavim titoističkim jugoslovenstvom u našoj kulturi i sa liberalnim institucijama SAD i EU, koje na globalnom planu osporavaju tradicionalne vrednosti drugačijih kultura.

 

Taj odnos liberalnog, nacionalnog i univerzalnog ljulja se danas i u čitavoj Evropi?

Miloš Ković: Da nacionalna ideja nije mrtva pokazuje nam savremena Evropska unija sa erozijom identiteta, Bregzitom i sličnim nevoljama. Mislim i na pojavu populističkih pokreta u Evropi; reč populizam deluje pežorativno i podrugljivo, ali ti pokreti su inspirisani imigrantskom krizom a ta kriza je pokrenuta razaranjem muslimanskih država na Bliskom istoku i ta razaranja su pokrenule upravo države EU i NATO pakta. Svi ti ljude onda beže od užasa u vlastitim državama na Zapad, koji im deluje kao Diznilend i onda se izazivaju ti ksenofobični pokreti. Ono što je važno je da koreni krize leže u obnovljenom kolonijalizmu i imperijalizmu, koji razara taj muslimanski svet, što za posledicu ima obnovu nacionalizma u Evropi. Običan čovek Zapada, kada gleda te kolone imigranata, koji, kako on veruje, obaraju cenu rada i ugrožavaju njegovu egzistenciju, razmišlja o tome kako upravljačke elite Zapada ne zanimaju tradicija i historija zemlje u kojoj taj čovek živi. Te procese iskorištavaju ljudi čija retorika ne deluje nimalo privlačno; mislim na te šovinističke i ksenofobne pokrete. Sada ta liberalna javnost upire prstom u njih, pri čemu se zaboravlja da je upravo ta liberalna javnost SAD i EU napala i razorila Afganistan, Siriju, Irak i Libiju. Da je ona razorila Jugoslaviju i da je ona sada pokrenula novi krstaški rat protiv Rusije. Za razaranje svih tih država i Jugoslavije nisu odgovorni populisti zapadne Evrope nego tamošnje liberalne elite.

 

Na kraju, na koji način srpsko društvo može pronaći u sebi konsenzus o svojoj budućnosti?

Miloš Ković: Srbija bi trebalo da traži uporište u sebi. Kao što i svaki čovek, da bi se uspravio i živio život, mora da pronađe svoja uporišta, to važi i za svaku zajednicu i za svaku društvenu grupu, uključujući i naciju. Srbi bi trebalo da obnove svest o svojoj sopstvenoj istoriji i da shvate da je ovo samo trenutak u lancu zbivanja u kojima učestvuju i naši preci i potomci. To znači da Srbija mora da se osloni na sopstvenu tradiciju, koja je živa i koja je tu pred nama. U isto vreme ona mora da osluškuje glasove koje donosi sadašnjost  i vreme u kojem živimo. Oslanjanje na tradiciju, to je već davno primetio i Tomas Sterns Eliot i mnogi pisci, i to potvrđuje život, nije u suprotnosti sa modernošću, sa prilagođavanjem sadašnjosti. Dakle, Srbija u svojoj prošlosti može da nađe uporišta koja bi joj omogućila da živi i napreduje. Deo srpske tradicije je i multikulturalnost, jer su Srbi stvorili dve Jugoslavije; deo srpske tradicije je i demokratija. Danas su balkanski narodi u situaciji da moraju da brane demokratiju od Zapada. Pogledajte šta se dogodilo sa referendumom u Makedoniji, pogledajte Crnu Goru u kojoj njihov premijer kaže kako je preko 80 posto građana Crne Gore bilo protiv priznanja Kosova, „ali mi smo imali viziju pa smo Kosovo priznali“. Pogledajte vlast Republike Srbije koja kaže kako većina naroda neće da trampi Kosovo za obećanje ulaska u Evropsku uniju, ali „mi idemo prema Evropskoj uniji“. Dakle, mi moramo da branimo pravo na demokratiju, na narodni suverenitet, na ljudska prava. Pravo na slobodu veroispovesti i na imovinu. Mi moramo da branimo pravo pojedinca i pravo naroda na samostalno i slobodno odlučivanje o svojoj sudbini. To jesu liberalne i demokratske tekovine. Moramo da izgradimo slobodno prosperitetno društvo koje će biti zasnovano na zakonitosti za sve. Srbija je, uz Bosnu i Hercegovinu, i danas najviše multietnička država na Balkanu. Dakle, potrebno je da budemo samo ono što jesmo. Trebalo bi samo da ostanemo deca svojih roditelja i da ostanemo roditelji svoje dece.