Паноптикум 190 / Јануар 2026
ФАШИЗАМ СЕ ВРАЋА НА МАЛА ВРАТА
Хваљени документарно-играни хибрид филм „Фиуме о морте!“ Игора Безиновића награђен је признањем Еуропске филмске академије за најбољи документарац, што је редатељ искористио да с берлинске позорнице пошаље јасну политичку поруку. Умјесто захвалница, Безиновић је упозорио да Еуропа поновно кокетира с идеологијама које су некоћ разориле континент. „Екстремизам се не враћа у чизмама и униформама, него […]
Хваљени документарно-играни хибрид филм „Фиуме о морте!“ Игора Безиновића награђен је признањем Еуропске филмске академије за најбољи документарац, што је редатељ искористио да с берлинске позорнице пошаље јасну политичку поруку. Умјесто захвалница, Безиновић је упозорио да Еуропа поновно кокетира с идеологијама које су некоћ разориле континент. „Екстремизам се не враћа у чизмама и униформама, него у одијелима, слоганима и носталгији“, рекао је, подсјетивши да је Д’Анунцијева окупација Ријеке, што је и тема филма, била први спектакуларни покус фашистичке политике.
У филму се та повијесна епизода не приказује као егзотична фуснота прошлог времена, него и као огледало садашњости. Габријеле Д’Анунцио приказан је као мајстор политичког маркетинга прије него што је тај појам постојао – пјесник који је митом о нацији, ритуалима масе и театралним насиљем створио покрет који је хранио колективну еуфорију и мржњу према „другима“. Безиновић јасно показује да фашизам није настао из каоса, него из одушевљења, што би требао бити јасан знак упозорења и за данашња времена.
У том смислу филм изравно проговара и о сувременом национализму, који се данас продаје као “заштита идентитета”, док у стварности служи као алат политичке контроле. Безиновићев Д’Анунцио без тешкоће се препознаје у данашњим вођама који манипулирају повијешћу, производе сталне непријатеље и претварају домољубље у лиценцу за искључивање, пријетње и насиље. Оно што је некоћ било очито насиље данас се релативизира као „повијесни контекст“, баш као што се и у Хрватској усташки симболи покушавају опрати фолклором, а екстремизам свести на пуки „друкчији поглед“, гурајући испод тепиха тзв. двоструку конотацију усташког поздрава „За дом спремни“.
У тренутку када се диљем Еуропе, па и у Хрватској, поновно рехабилитирају ауторитарни наративи, Безиновићев филм дјелује као риједак чин политичке храбрости. Подсјећа да фашизам не долази као чудовиште извана, него као обећање реда, поноса и националног спаса. А публика му, као и у Ријеци 1919., често прва запљешће.