Intervju, Darko Tuševljaković, dobitnik NIN-ove nagrade
PISAC JE DUŽAN DA POKUŠAVA DA RAZUME I DA GAJI SAOSEĆANJE
/ FOTO: Andrej Bjelaković
Mart 2026
„Kada ste mlada osoba neopterećena politikama zemlje i krvi koje nikako da napustimo, onda ćete sa ijekavice na ekavicu preći za nekoliko nedelja, a za nekoliko meseci će retko ko moći da kaže odakle ste i ko vam je ćaća. Reći ću to najprostije što mogu, jer se tom temom ne vredi baviti na bilo koji drugi način: zabole me levi lakat za celu priču o našem i njihovom jeziku, o isticanju banalnih razlika i juče ispisanih istorija“
Roman Karota ukršta misteriju i tragediju, naveo je, između ostalog, žiri u obrazloženju ovogodišnje odluke o dobitniku NIN-ove nagrade. No to je poetika Darka Tuševljakovića u minijaturi: ponikao iz spekulativne fikcije, nesklon da se ograniči kanonskim horizontom očekivanja, ovaj pisac istrajava u prosedeu kojim se antropološke i psihološke zagonetke odgonetavaju fantastičko-realističkom motivacijom. Iza njega je desetleće književnih priznanja: nakon Nagrade Evropske unije za književnost (roman Jaz, 2016) i Andrićeve nagrade (zbirka priča Hangar za snove, 2022), Karota je ovenčan „Beskrajnim plavim krugom” i NIN-ovom nagradom. Posežući u svoje zadarsko detinjstvo i, dublje, u mitske jezgre progonstva, Tuševljaković u Karoti ispituje mogućnosti sećanja i saosećanja u literarizaciji traumatskog iskustva. Biti drugi, kakvi su bili Srbi u Zadru u osvit rata, u ovom romanu znači biti kadar poistovetiti se. Stoga Karota pripada i srpskoj, i hrvatskoj, i svakoj drugoj književnosti.
NIN-ova nagrada, kako si istakao na samoj dodeli, piscu jamči da će ostaviti trag; istovremeno, ta je nagrada umnogome oblikovala kanon jugoslovenske i potom srpske književnosti, isključujući u tom procesu i žanrovsku književnost i romane koji nisu objavljeni na srpskom jeziku. Kako se, kao pisac koji je u kanon stupio s margina žanra, orijentišeš između književne kanoniziranosti i autorske apartnosti?
Darko Tuševljaković: Ako žanrovsku književnost shvatimo najšire moguće, što je, po meni, zdrav pogled na čitavu stvar raspoređivanja literature po fiokama, onda možemo reći da NIN-ova nagrada svakako nije zaobišla postmoderniste. A oni se naslanjaju na mnoge druge žanrove, tako da je naše najveće književno priznanje, možda i nesvesno, uvrstilo u kanon dela koja se mogu svrstati u neke od tih fioka. Činjenica jeste da je glavnotokovska kritika decenijama bila slabo naklonjena čistom žanru, smatrajući ga manje vrednom literaturom, ali ta situacija je nužno počela da se menja kada su opne između žanrova popustile. Postmoderna je u svojoj potrazi za novim izrazom posezala za žanrovima ili njihovim elementima, ali, iako je verovala da književnost oslobađa stega, i ona ju je zatvarala u granice ništa poroznije od čistožanrovskih. No njeno vreme je prošlo i poslednje decenije su na svetskoj, a sve više i našoj, sceni iznedrile pisce neopterećene etiketama i –izmima. Pojam -izama pripada prošlom veku i današnji trendovi neće moći tako lako da dobiju krovne nazive. U tom svetlu, svaki autor koji danas dobije nagradu ostaje apartan, uprkos tome što postaje deo kanona. Drugim rečima, ako je kanon ranije umeo da neguje određenu struju, da forsira, šta znam, realizam nasuprot fantazmagoriji, danas po mnogo čemu svaki autor predstavlja svoju struju. Stoga ne vidim problem u tome da pisac stupi u tu dugačku i moćnu kolonu laureata, a da pritom ipak nastavi da korača svojim koracima.
Samoj nagradi zahvalio si na romanima koji su te pobudili kao čitaoca: od Derviša i smrti, preko Ne tuguj, bronzana stražo, do Mamca i drugih. U kakvoj je intertekstualnoj sprezi Karota s tom lektirom?
Darko Tuševljaković: Ne bih rekao da postoji direktna veza. Makar ne svesna. Moglo bi se naknadno mudrovati o pojmu krivice u Dervišu, o porodičnim odnosima i liku majke u Mamcu, ili likovima koji su sticajem okolnosti prisiljeni da započnu nov život u Bronzanoj straži, ali ništa od toga mi nije bilo na pameti dok sam pisao. Ako bih tražio vezu, to jest ako bih razmišljao o tome gde leži uticaj, svakako bih se okrenuo stilu i jeziku, pošto me je to kod sve trojice oduvek najviše privlačilo. Ćopićeva toplota i neposrednost, Selimovićeva poetičnost i osećajnost, Albaharijeva odmerenost i preciznost… Čitajući njihove knjige upijao sam njihov zanat i njihov sentiment, tome sam se najviše divio. Mislim da su sva trojica bili veoma emotivni pisci, iako je to svaki od njih pokazivao na drugačiji način. E sad, koliko je od njih ušlo u mene, ne mogu da ocenim. Možda nije ništa. No ipak se nadam da jeste makar nešto.
Karota je tvoj najličniji roman, pa ipak ga ne određuješ kao autobiografski, čak ni kao autofikcijski. Zašto se, između autofikcije i spekulativne fikcije, opredeljuješ za potonju i kako ta poetička opredeljenost korespondira s tvojim doživljajem književnosti?
Darko Tuševljaković: Kako vreme odmiče, tako sve više pomišljam da je bila greška isticati da je Karota moja najličnija knjiga, zbog toga što se, kada to kažete, fokus publike okrene gotovo sasvim ka vama. Kao kada na početku filma piše „zasnovano na stvarnim događajima“. Isti film sa tim „upozorenjem“ i bez njega neće biti jednako doživljen. Karota je okvirno zasnovan na stvarnim događajima, utoliko što je smešten u realan prostor i vreme, ali ta njegova dokumentarnost ostaje u pozadini, ona je deo pozornice na kojoj se dešava radnja. Ta pozornica je veoma važna, ali za mene akcenat nije na njoj, već na interakciji likova i njihovim pojedinačnim sudbinama, koje su samo delom uslovljene širom slikom, dakle faktografijom. Detalje iz svoje biografije koristio sam onako kako bih koristio bilo koje znanje i iskustvo u građenju priče. Oni su morali da postanu građa, morala se stvoriti distanca između mene i proživljenog da bih mogao njime književno da baratam, to jest da ga utkam u pripovest koja neće biti ispovest. Zašto je to tako? Nisam siguran. Možda verujem da roman treba da ispriča priču koju i sami otkrivate dok je pišete. Nije to samo čitaočevo istraživanje, već i moje, odnosno – prevashodno moje. Pisanje je zanat koji ima svoje postupke, metode, alate, trikove i mislim da svaki materijal do kog dođete, makar on bio direktno vaša biografija, treba preoblikovati, isklesati u nešto novo.
Sećanje u Karoti dejstvuje kao siže: pripovedač Davor obilazi kote svog zadarskog detinjstva oživljavajući uspomene na vršnjačko nasilje čija je žrtva eponimski junak. I kao reljef detinjstva, i kao iskustvo progona, i kao mapa povratka – Zadar je Davoru posredovan sećanjem. U autorskoj belešci na kraju romana navodiš da više nisi siguran u reči Lorensa Darela da je jedino grad stvaran. Šta je stvarnije: grad ili sećanje na njega?
Darko Tuševljaković: Izuzev onog grada u kom ste trenutno, svi ostali gradovi i nisu ništa drugo do sećanja. Čak i kada posetite neki od onih koje ste napustili, on ne postane mnogo stvarniji. Sanjao sam Zadar godinama pre nego što sam opet otišao u njega, i mislio sam da će posle te posete snovi prestati, ali to se nije desilo. I taj Zadar koji sanjam i dalje je onaj iz kog sam inicijalno otišao. Moja unutrašnjost očito ne priznaje naknadne posete, ne koriguje svoju viziju prema njima. One mogu da me umire površinski i nakratko zadovolje potrebu, ali himera u koju se Zadar pretvorio kompostirajući u meni decenijama živi svoj život nezavisno od mojih napora da mu se nekako vratim. U tom smislu ni roman nije mnogo učinio, nije promenio geografiju moje unutrašnjosti.
Kakav je Zadar kojeg se sećaš?
Darko Tuševljaković: U sećanjima, Zadar je istovremeno veoma detaljan, što sam pri tim naknadnim posetama zaista imao priliku da proverim – upamtio sam sve, svaki ćošak, haustor, uličicu, fasadu – i neobično uopšten, utoliko što se sve u vezi s njim svodi na nekoliko snažnih emocija. Vreme ima običaj da zaokružuje utiske, desetine sličnih događaja pretvaraju se u jedan, koji nosi određeni sentiment, nužno pojednostavljen. Zanimljivo je da se to češće dešava sa pozitivnim utiscima: leta postaju jedno veliko leto, osmesi jedan veliki osmeh, sunčani dani jedan široki žuti zrak svetlosti, dok one ružne uspomene uspevaju delom da ostanu razdvojene. Tog i tog dana se desilo to i to. Tada je bila prva vazdušna uzbuna. Tada smo čuli rikošet u haustoru. Tada je nestalo struje i vode. I tako dalje.
Karota ima obeležja pikarskog i detektivskog romana te Bildungsromana, a doživljaji petočlane družine iz naselja Put Petrića evociraju avanturističke romane za decu popularne potkraj Jugoslavije. Koja su književna dela formativno uticala na tebe u Zadru?
Darko Tuševljaković: O, pa upravo ti i takvi romani, knjige o deci i njihovim družinama. Koliko se samo plakalo kada je mali Nemeček stradao u Dečacima Pavlove ulice. Pa Pero Kvržica. Pa Sinji galeb. Pa Leteći Martin i njegovi doživljaji. Ali i strani autori poput Inid Blajton, Su Taunsend, Marije Gripe. Izuzetno sam voleo da čitam izdanja Hit junior biblioteke. Iako Karota ne romantizuje dečačko doba, kroz družinu iz Puta Petrića jesam želeo da dam izvestan omaž svim tim knjigama, jer one su jednako stvaran deo mene kao uspomene na lične doživljaje. Gledano unazad, potpuno je svejedno da li se nešto desilo meni ili nekom od tih književnih likova.
U liku Karote personifikuje se drugost kao tematska okosnica romana: drugost kao nepodobnost, neprilagođenost, izopštenost, ali i kao preobraženost traumatskim iskustvom vršnjačkog i etničkog nasilja. U čemu je etički i poetički izazov prepoznavanja u drugom? Ko je nama Karota?
Darko Tuševljaković: Ima jedna priča Ursule K. Le Gvin u kojoj grad slavi svoje postojanje, na ulici je karneval, svi su srećni i zadovoljni, ne samo tog dana nego i inače, život je lep i berićetan, sve se čini na svom mestu. Ali da bi to bilo tako, mora da postoji jedno dete koje čami zatočeno, ometeno, ugnjetavano, u mračnom podrumu, dete koje je toliko zapostavljeno da je naposletku odustalo od sebe i mogućnosti sreće i slobode. U toj priči, ravnoteža je tako rešena: svi znaju da dete postoji, ali prave kompromis, pristaju na to, zato što je tolika cena njihovog prosperiteta. No postoje i oni koji se ne priklanjaju takvom dogovoru, i to su oni što odlaze iz grada. Karota ima nešto od tog deteta u sebi. U svakodnevnim, redovnim okolnostima, možemo zamisliti da predstavlja sličnu vrstu društvenog ventila, možemo zamisliti kako ostali dečaci uživaju u svojoj lepoti, snazi, pameti i brzini tako što ističu njegove mane i kinje ga. On je njihov odraz u iskrivljenom ogledalu kom se smeju. Ali šta će se desiti sa takvim likom kada okolnosti prestanu da budu redovne? Kada više ni oni lepi, pametni, snažni i okretni ne budu mogli lako da opstaju? Da li, u vanrednim okolnostima, onaj ko je bio drugačiji od nas, taj „drugi“, postaje još udaljeniji ili nam se na neki način približava? I koji su parametri po kojima se tada, u predvorju rata, meri njegova drugost? Kao što se vidi, i ja više postavljam pitanja nego što na njih odgovaram. Mislim da je roman odgovorio na neka, ili makar ponudio natruhu odgovora, ali i na čitaocu je da zaokruži te misli, da doprinese diskusiji. Karota u sebi nosi sublimirani mrak koji izvire iz svih nas, on ga guta i uglavnom trpi, ali ne može da istrpi baš sve, a ono što izađe iz njega još je strašnije od onoga što je u njega ušlo. Želeo sam da stvorim lik koji će se jasno razlikovati od većine, ali koji će istovremeno biti neko s kim ćete na određenom nivou moći da se identifikujete, ma koliko vas odbijao, ma koliko sebi govorili da vi niste takvi. I niste, istina, ali niste ni posve drugačiji. U njemu ima nečeg od svih nas.
Ovaj se roman čita i kao adaptacija mita o Edipu i predanja o golemu, koje povezuje motiv progonstva. Pripovedač Davor za sebe kaže da se nije dokraja primio ni u jednom od svojih života. Pa ipak, na vrhuncu svoje potrage on silazi u podzemlje iz kojeg je iskorenjen. Od Eneje do Davora – kakvu zlatnu granu pronalaze iskorenjeni i prognani?
Darko Tuševljaković: Čudno je to, odlaziti iz gradova. Mnogo toga izgubite, ali kumulativno ćete nešto i dobiti. Pretraživati sećanja znači kopati po snovima. Nikada im nećete uloviti suštinu, izoštreni i zamućeni detalji stalno variraju, često u istim prizorima. Prvi plan postaje treći i obrnuto, glasovi menjaju jačinu i boju, vremenske prilike se ubrzano menjaju, jer tog dana je bio petak, ne, ipak je bila sreda, ne, ipak je to bilo iduće godine, ili možda one tamo. Varljivost je osobina koja ne predstavlja nužno manu, već ima svoj kvalitet, ona, zapravo, donosi nešto novo čitavom iskustvu pamćenja. Ono što ste proživeli, mesta na kojima ste bili – otkrivaju se iznova pred vama kao nešto fluidno, nestalno, fatamorgana koja treperi na jari, nešto neuhvatljivo ali isto tako neizbežno. To je prednost koju imaju oni što su doživeli više od jednog grada u životu. Oni u sebi nose treperave svetove skrivenih istina za kojima stalno tragaju. Progonstvo vam, tako, širi horizont i ne dozvoljava vam da se uljuljkate u svakodnevici, seckajući je na fragmente u večitom započinjanju života iz početka.
U svojim delima ne prezaš ni od ženske perspektive, koja je dominantna u tvom prethodnom romanu Uzvišenost. U Karoti ženski likovi uvode Davora u zadarske misterije. Davor, znakovito, daje glas majkama svojih školskih drugova. Kako artikulišeš ženski glas u svom pripovedanju?
Darko Tuševljaković: U Karoti ženski likovi predstavljaju kote ili kotve oko kojih se zapliću dečje priče, ali i priče odraslih. Davor ne bi verovatno ni krenuo na put da nije bilo Nine; isto tako, prvo veće otrežnjenje na tom putovanju doživeće u susretu sa Cvitom, majkom jednog od starih drugara. Njihova potraga suštinski kreće nakon što otkriju skulpture Lucije, njegove razrednice, koja ih je u prošlosti okupljala oko umetničkog projekta. Karotina majka predstavlja finale zadarske potrage i ona je u samom centru najdubljeg dela misterije. Neki od tih likova dobijaju više prostora, neki manje, u zavisnosti od toga šta priča traži, ali verujem da je svaki od njih važan deo slagalice Karote, a neki od njih čak i presudni. Često se postavlja pitanje koliko je muškom autoru teško da uđe u ženski lik, da ga predstavi uverljivo, čak se postavlja i pitanje da li bi uopšte trebalo to da radi, pošto ne deli iskustva drugog pola. Takvo polarizovanje stvari je u najmanju ruku preterano, a u najveću sumanuto. Pisac se ne obraća svetu samo iz perspektive doživljenog, već i iz posredno stečenog iskustva, a svi smo društvene životinje koje učestvuju u životu zajednice, svi smo u međusobnom sadejstvu, tako da takva ograničenja ne treba postavljati. Naravno da muškarac ne može u potpunosti preći u žensku perspektivu, ali to u pisanju nije bitno, niko to ne traži od pisca. Pisac je dužan da pokušava da razume i da gaji saosećanje, da se uživljava u likove i njihove drame, da, u krajnjoj liniji, i sam istražuje novu teritoriju, uz rizik da će omanuti. Koliko bi otužna i siromašna književnost bila kada bismo svi pisali isključivo iz lične perspektive, samo o onome što smo doživeli. Beskrajan niz samodovoljnih dnevnika.
Majke koje govore u Karoti čine to skazom, zadarskim vernakularom. Davor je u svom izgnaničkom životu usvojio beogradski govor. Roman si naslovio nadimkom junaka, dijalektizmom koji u Srbiji nije namah prepoznatljiv. Pored romaneskne verodostojnosti, time se ostvaruje i kritika jezičkog nacionalizma. Kakav je tvoj odnos prema vlastitom jeziku, koji si usvojio u Zadru i Beogradu, te prema jezičkoj politici u Srbiji i Hrvatskoj?
Darko Tuševljaković: Imao sam ja dosad prilike da usvajam razne govore, i usvajao sam ih, pa se veoma lako prebacivao na prvi sledeći koji bi naišao. Kada ste mlada osoba neopterećena politikama zemlje i krvi koje nikako da napustimo, onda ćete sa ijekavice na ekavicu preći za nekoliko nedelja, a za nekoliko meseci će retko ko moći da kaže odakle ste i ko vam je ćaća. Reći ću to najprostije što mogu, jer se tom temom ne vredi baviti na bilo koji drugi način: zabole me levi lakat za celu priču o našem i njihovom jeziku, o isticanju banalnih razlika i juče ispisanih istorija. Promovisao sam Karotu u Zagrebu i svi smo se savršeno razumeli, nedavno sam je promovisao u Tivtu i nikome nije bio potreban gugl prevodilac, a ići ću i u Bosnu i znam da će i tamo svima biti apsolutno jasno o čemu govorimo. Priča o razdvajanju jezika je isključivo političko rešenje problema koji nema veze s lingvistikom i koji, zapravo, ne postoji. Sada svi ti sićušni jezici, udobno zavaljeni u svom uskom i uskogrudom nacionalnom brlogu, kroje svoje klimave standarde, ispisuju nepotpune pravopise i izvitoperene gramatike, prekrajaju istoriju i postavljaju sklepane barikade na poljani koja bi po svim zakonima evolucije i civilizacije trebalo da bude široka i neomeđena, inkluzivna, bogata i plodna. Vredan je onaj ko se uzdigne iznad sitnih interesa koji mogu samo štetiti književnosti, onaj ko jezik i kulturu ne sagledava u kontekstu razlika, već tragajući za sličnostima. Među nama je stalno prisutan strah da ćemo se utopiti u širi kontekst, da će nas pojesti neka veća i agresivnija kultura. Ako se to i bude desilo, desiće se zbog nekih drugih, krupnijih i opasnijih stvari, kao, recimo, zbog tih politika podela i animoziteta, a sigurno ne zato što nismo dovoljno odelili svoj jezik od susednog i razgraničili šta je naša književnost, a šta njihova. Upravo u tom širem, svetskom kontekstu, mislim da smo zajedno jači.
Kakve su danas tvoje književne veze s Hrvatskom, čija te dela nadahnjuju? Koje tematske, stilske, generacijske spone u savremenoj jugoslovenskoj književnosti prepoznaješ kao zajedničku svojinu?
Darko Tuševljaković: Čitam i volim neka imena iz Hrvatske i, kada me se pita za preporuku, apsolutno ni po kom osnovu neću praviti razliku između tih autora i onih iz Srbije. Tu su uvek Olja Savičević Ivančević, Damir Karakaš, Kristian Novak, Želimir Periš, Ivana Bodrožić, Neven Ušumović i mnogi drugi autori koji, čini mi se, vrlo dobro prepoznaju objedinjenost našeg kulturnog prostora. I izvrsni su pisci. Ne bih mnogo da govorim o poetičkim i stilskim sličnostima i razlikama između pisaca srednje generacije u koju sad već i mene svrstavaju (a dugo sam se opirao i spadao u laskavu kategoriju „mlađe generacije”), jer bi to zahtevalo opširniju analizu, ali tematski mi se čini da često posežemo za odjecima bliske prošlosti. Možda se više ne piše mnogo o konkretnim događajima koji su obeležili kraj prošlog veka, već pre o avetima tog doba koje nas na razne načine opsedaju danas i boje nam sadašnjost specifičnom nijansom. Recimo, neću često naići na direktan opis ratnog zbivanja, ali hoću na nečiji sadašnji stav o tim zbivanjima, na tok nečije sudbine koju je takvo zbivanje odredilo, na lik koji je ono formiralo. Mi se sada na te traume pozivamo sa određene distance i takav pogled je nužno drukčiji od onog koji se imao pre trideset godina. Naravno, moj je utisak ograničen na pročitani uzorak, stoga je vrlo nezahvalno generalizovati.
Prema tvojim rečima, roman Karota nastao je „iz mraka devedesetih, sa početka osvetljenog tunela“. Šta nam, decenijama kasnije, svetli iz te tame?
Darko Tuševljaković: Svetli saznanje da nijedna naša priča nije završena. Ima onih koji odbijaju da ih okončaju, večito se vrteći ukrug, ima onih koji jedva čekaju da se sve to završi, ima onih koji tvrde da im je svejedno, ali činjenica jeste da se od te tame ne može pobeći. Čak ni ako, kao ona manjina iz Ursuline priče, odlučite da ne prihvatite opšteprihvaćene narative. To je naša tama i sa njom, očito, moramo naučiti da živimo.