Feministički vestern rediteljke Hane Jušić "Bog neće pomoći"
DVOSTRUKO PREPOZNAVANJE ILI FATALIZAM KRŠA
Mart 2026
Najvažnija tema za Hanu Jušić je žensko povezivanje i unutrašnje oslobađanje; gledalac gotovo fizički, u kostima, oseća to žensko iskustvo, pa i njegove balkanske mene. Čudesno je koliko je film decentan i suptilan, dok istovremeno budi visceralni podražaj koji prožima celo telo. Nema mnogo filmova na našem prostoru koji ovoliko mesta daju odnosu dve žene, a da to nije ljubavni trougao
Večito je pitanje šta umetnika nagoni na stvaranje i šta je za to delanje presudno: inspiracija, namera, snaga obrta u kome kreativna persona samu sebe iznenadi idejom ili težina motiva koji se u nečijem opusu stalno ponavljaju i nikako da se istroše? Od čega počinjem ja kada pišem tekst, kao što je ovaj? Odabrana je tema, aktuelna kao što je novi film, ali sa pretenzijom da se objasne neki dublji, metafizički nanosi onog o čemu se piše. Kod umetnika je slično: dok neki počinju od velike, opsesivne ili društveno relevantne teme, drugi organizuju tkivo svog dela oko fenomena koji ih privlači ili, ređe, oko neke slike, simbola ili situacije. Izuzetno je retko, kao što se to dogodilo hrvatskoj rediteljki Hani Jušić, da jedan slučajan događaj odredi nastanak njenog drugog dugometražnog igranog filma Bog neće pomoći. Boraveći na Pančevo film festivalu pre nekoliko godina, ona je u filmu Valparaiso Italijana Karla Sironija ugledala čileansku glumicu Manuelu Marteli. Njena filmska pojava joj se toliko dopala da je sa njom na umu (i potencijalno baš za nju) napisala ulogu Tereze, Čileanke koja dolazi na Dinaru, u čvrsto strukturiranu i izolovanu planinsku zajednicu pastira početkom dvadesetog veka tvrdeći da je udovica njihovog brata emigranta. Tako su Valparaiso, pitoreskni čileanski grad pod zaštitom UNESKO-a, pankerski filmski festival u Pančevu i jedna slučajnost odredili put Haninog stvaranja. Ali slučajnost ne bi bila dovoljna, presudna je bila namera Hane Jušić da ovu slučajnost ne ispusti. Još jedan sinhronicitet je bio važan: istorijska činjenica da su ljudi sa naših prostora krajem devetnaestog veka zaista odlazili da žive u Južnu Ameriku, a da su Hrvati posebno naseljavali Čile (devojačko prezime glumice Marteli je Salamović). Igra slučaja htela je i da čileanska glumica Marteli – koja se u međuvremenu povukla iz glume i obrela u režiji – pročitavši scenario poželela da odigra još jednu ulogu, ne sluteći da je ona napisana baš za nju. Susret rediteljke i glumice odgovara središnjoj temi filma Bog neće pomoći, a to je povezivanje i sudbinsko preklapanje života dveju junakinja. One su Markova udovica Tereza i Markova sestra Milena, u tumačenju Ana Marije Veselčić.
I nije ni čudo da je do ovog dvostrukog ženskog povezivanja došlo, jer i prethodni filmovi Hane Jušić govore o ženskosti, identitetu, otporu i čupanju iz stega patrijarhata. U njenom dugometražnom prvencu Ne gledaj mi u pijat upoznajemo Marijanu, devojku zarobljenu u klaustrofobičnoj porodici kojom upravlja otac tiranin, a ni drugi aspekti društva joj nisu naklonjeni. Predgrađe Šibenika u filmu Ne gledaj mi u pijat, iako na moru, a onda i kuća zagušena stvarima, deluju depresivno i podsećaju na mesta na kojima ne želite da budete. U novom filmu Jušić se vraća temi buđenja samosvesti i pokušaja iskoračenja iz okoštalog i nepopustljivog sistema. Kad je reč o vizuelnosti i atmosferi, Bog neće pomoći je rafiniraniji film, možda zato što je radnja smeštena na početak XX veka, u epohu čija nam patina uvek deluje nijansirano ma koliko sukobi bili oštri, a možda i zato što prošlost romantizujemo ma koliko brutalna bila.
Planinski venac Dinare je istovremeno očaravajuć i budi strahopoštovanje, što je minuciozno uhvatila direktorka fotografije Jana Plećaš, pa priroda prestaje biti samo kulisa i postaje ravnopravna junakinja filma. Junakinja Tereza dolazi iz krša u krš, iz Čilea u ovaj prostor pod Dinarom, zemlju odakle je njen pokojni muž, da njegovu primarnu porodicu izvesti o njegovoj smrti. Ovo je pravi feministički vestern, jer naša junakinja dolazi iz nepoznatog, da pomeri, preispita i promeni ono ustaljeno u zajednici koja se drži kanona i običaja. Uzbudljivo je razmišljati o tome kako ona ima bogatstvo iskustva bivanja i „tamo“ i „ovde“. Dok meštani nisu nikad odmakli odatle, od tog mesta zavodljive monotonije i rituala, ona zna i za ono i za ovo, ima tajnu i dolazi da im otkrije samo jedan njen deo. Osim ove metafizičke prostorne transverzale još jedna je komponenta privlačna – Tereza je putnica, i to prekookeanska, u vreme kad takav poduhvat nije bio lak. Podtekst ovog filma – u kome se i ne događa previše u klasičnom narativnom smislu – je meditativan i filozofski, u finesama, slikama, planinskim mimohodima, ali i u zagrljajima i toplini, koji čine da ovaj film paradoksalno – i angažuje gledaoca, ali ga i odmara i otvara čakre.
Došavši u ovu novu zajednicu sa kojom joj je spona pokojni muž, Tereza ne sreće samo žene i muškarce nego i životinje, ponajviše ovce. Ona je religiozna, ima vizije muža, a to želi na neki način da podeli sa njegovim bratom koji je u mladosti želeo da postane sveštenik. Rediteljka pravi zagonetnu emulziju konfrontirajući ljude koji se ne razumeju, jer ne govore isti jezik, svetlo i tamno, dramatično zelenilo danju i noćnu kriptičnu pomrčinu u kojoj katkad blesnu vatreni snopovi, podsećajući na nešto drevno, ritualno, predačko. Vizuelni identitet filma podseća na Zurbaranova platna, dok će neki gledalac videti i kakav Karavađov chiaroscuro. Rediteljka se igra bojama i Terezu oblači u crnu gotičku haljinu, a ona odudara od svih svojom pojavom, nečim istovremeno duhovnim i zastrašujućim. Ona je u crnini jer je udovica, a njena crnina priziva lik gavrana iz narodnih pesama, donosioca loših vesti i vesnika smrti. A smrt je i prva reč koju uči, iako se čini da svi junaci žele da se poruka prenese dopola, namerno izgovarajući monologe za koje znaju da ova druga osoba ne može da razume. To je verbalna, ali i psihološka igra, kao u narodnoj priči U cara Trojana kozje uši gde likovi moraju da izuste ono što im je na umu, po svaku cenu. U filmu Bog neće pomoći to čine računajući da će ton kojim je nešto izgovoreno dopreti do drugog i objasniti ono neizrecivo, ali možda i da se samo rasterete u prisustvu drugog, bez posledica. Ono što ih povezuje, poput senke pokojnika koji lebdi nad njima, jeste jezik molitvenika koji Tereza donosi iz Čilea. Njegove ilustracije, gotovo stripovske i prepune simbola, povezuju drevno mezoameričko nasleđe sa ovdašnjim paganizmom.
No ono što je možda i najvažnija tema za Hanu Jušić je žensko povezivanje i unutrašnje oslobađanje; gledalac gotovo fizički, u kostima, oseća to žensko iskustvo, pa i njegove balkanske mene. Čudesno je koliko je film decentan i suptilan, dok istovremeno budi visceralni podražaj koji prožima celo telo. Tereza i Milena uče jedna od druge kako se odupreti socijalnim stegama odustajanjem i lenjošću, ili pak energičnošću i molitvom, te one sklapaju tiho savezništvo. Nema mnogo filmova na našem prostoru koji ovoliko mesta daju odnosu dve žene, a da to nije ljubavni trougao u koji je upleten muškarac. Ovde on postoji, pokojni je, ali je jednoj bio muž, drugoj brat. U istoriji jugoslovenskog filma na sličnu dinamiku smo mogli naići u Oficiru s ružom, a možda bi bilo prikladno pomenuti i neke od filmova Živka Nikolića sa kojima bi se film Hane Jušić mogao dovesti u vezu. U Čudu neviđenom fatalna i lukava devojka dolazi u selo na obali jezera da zamuti vodu i pomuti razum lakomim žiteljima. Ona isprva možda izgleda kao žrtva, ali ih kao đavo preobučen u anđela na koncu sve iskoristi. Opet imamo jednu vestern postavku, koja je samo zamaskirana atipičnim setingom. U Lepoti poroka pak, u erotskoj sceni u kojoj se glavna junakinja brđanka Jaglika prepušta i ruši tabu vodeći ljubav sa parom stranaca, vidimo, kao i u Bog neće pomoći, koliko je ono verbalno, iskazivo katkad minorno spram gestova tela. Inspirisana Klavirom Džejn Kempion, Hana Jušić je za Terezu odabrala krutu haljinu koja suspreže, onu koja u odnosu na odeću koju nose dinarski čobani ipak predstavlja avangardu. Njihova odeća je narodna nošnja i nikad se ne menja, ma šta radili.
Tu dolazimo do možda najbliže reference kojom se organski koristi rediteljka, a to je film Virdžina Srđana Karanovića, koji ne samo da je sniman na istom potezu (u selu Polača kod Knina) tridesetpet godina ranije, već mu je i duhovno i stilski blizak. I u jednom i u drugom važna je religiozna komponenta, Tereza se moli, kao i otac porodice koji čezne za muškim naslednikom. U oba postoji tajna i koncept koji prećutno svi prihvataju kao neminovan, uživljavanje u uloge, telesna mimikrija. Virdžinine sestre znaju da je on žensko, pa ga gledaju kao stranog, drugačijeg, a bliskog. Ovu ambivalenciju možemo osetiti i u odnosu Tereze i Milene, od otkrivanja do prepoznavanja. Katarza filma se dešava u sceni u kojoj virdžina otkriva svom drugu da je žensko, što je on intuitivno sve vreme i osećao. Sličnu vrstu naboja pronalazimo u sceni u kojoj brat pokojnika, pastir Ilija, svoje ruke stavlja na Terezino čelo očekujući da se desi mistično čudo.
Naslov filma Hane Jušić je fatalističan i obeshrabrujući, ali zapravo upućuje na pronalaženje snage u sebi. Svako se na koncu mora zauzeti i pobrinuti za sebe, a to je poruka svima nama koji živimo u svetu koji se u nekim aspektima nije mnogo promenio za ovih sto i kusur godina. Interesantno je to da radnja filma Bog neće pomoći koincidira sa vremenom nastanka filma kao medija. To je slučajno, iako, ako se vratimo na početak ovog teksta i na začeće ovog filma – ništa nije slučajno. A da li je slučajan ili samo logičan talas domaćih filmova (ili filmova na prostorima bivše zemlje) u kome su sve češće glavne i noseće ženske uloge? Hrvatski film tu prednjači sa filmovima kao što su Mater Jure Pavlovića, u kome gledamo ličnu borbu žene koja čuva ostarelu umiruću majku koja joj je zagorčavala život, ili Mare, u kome Andrea Štaka istražuje dinamiku preljube. U potonjem glumi Marija Škaričić, kao i u Tragovima Dubravke Turić, u kome, posle smrti oca i upadanja u krizu, anropološkinja Ana smisao pronalazi u istraživanju prastarih stećaka, koji joj daju nesvakidašnje odgovore. Ova glumica igrala je i kod Marije Perović u filmu Grudi, koji tematizuje ranjivost i bliskost među prijateljicama onda kad se u život jedne od njih useli bolest. Markantan primer je i film Tereza 37 Danila Šerbedžije, nastao po scenariju Lane Barić, koji preispituje unutrašnje lomove izazvane nemogućnošću održavanja trudnoće. Film Samo kad se smijem progovara o nasilju u porodici, slovenački Kaj ti je deklica o izazovima tinejdžerskog doba, dok se Fantasy slovenačko-makedonske autorke Kukle bavi rodnom i drugim pripadnostima u zatvorenoj sredini. Dok čekamo nove filmove srpskih rediteljki Mine Đukić i Maje Miloš, možemo se podsetiti njihovih dugometražnih prvenaca, filmova Neposlušni i Klip. Prvi ispituje fluidnu i snoliku partnersku relaciju, dok drugi pokazuje kako osetljivost i nežnost izlaze na površinu i kada mlada autodestruktivna devojka pokušava da ih negira i zamaskira. Nešto slično kao Mina Đukić čini i Maša Nešković u Simetriji, ispitujući snagu i poroznost ljubavne veze i ženske figure u njoj. Ana Marija Rosi se u Ajvaru bavi umirućim zrelim brakom emigranata koji će zapečatiti jedan dolazak u Beograd. Najveće osveženje je pojava srpsko-rumunske rediteljke Ivane Mladenović, koja u svom prvencu Ivana Grozna spaja fikciju i stvarnost, pa tako igra samu sebe i uvlači celu svoju porodicu u tu igru. U svom novom filmu Sorella de Clausura ona dubinski, i sa humorom, pozivajući se na U raljama života, ulazi u korene ženske seksualnosti i samopouzdanja.
Sve navedeno, pa i uključenost mnoštva žena raznih provenijencija u proces proizvodnje filma, rezultira raznolikim filmskim pejzažom – uzbudljivim poput onog koji stvara Hana Jušić.