Горан Марковић: "Хамлет у Павиљону бр. 6", Лагуна, Београд, 2025.
НАША СВЕСТ И НАШЕ НЕСВЕСНО
Март 2026
Иако је истраживао потрагу за идентитетом, рад на позоришној сцени и силазак у лудило, Горан Марковић сада конкретизује неке од својих честих тема и склапа их у целину. Уз веома оштру критику савременог доба, "Хамлет у Павиљону бр. 6" постаје и роман о расту и развоју уметника у средини у којој је тешко доћи до одговора на суштинска питања
Посматрајући досадашњи рад Горана Марковића, јасно је да у њему постоји више тематских и поетичких кругова, а његови јунаци – било да се ради о историјски утемељеним личностима или фиктивним творевинама – увек се налазе на пола пута између могућег и немогућег, традиционалног и модерног, те колективне историје и интимног сведочанства појединца. Управо је тај спој један од начина читања и његовог романа Хамлет у Павиљону бр. 6, вишеслојне исповедне саге о шекспировским недаћама и недоумицама у нашем друштву.
Марковићеви романи неретко представљају комбинацију бројних композиционих и стилских техника, од документарних и дневничких записа до лекарских извештаја и исечака из новина. Овакве комбинације доводе до лакше проходности текста и приближавају јунаке читаоцима, заокружујући их и доводећи њихову психологизацију на нови ниво. Потпуно измишљени ликови тиме добијају на уверљивости, а историјске личности попримају нову димензију и аутентичност која им је неопходна да би постали релевантни у књижевном смислу. Такође, његов сценаристички рад може да се препозна у прози у контексту индивидуализације говора сваког јунака: уместо да сви користе исти језик и регистар, што је још једна од мана наше прозне продукције, Марковићеви протагонисти остварују уникатност речима, фразама, поштапалицама и конструкцијама које се разликују од говора других јунака. Тиме се њихов психолошки профил заокружује, а карактеризација постаје важан део не само њиховог интимног микро света већ и макро света романа, што је било приметно и у делима Београдски трио (2018) и Завод (2024) на нивоу обраћања историјских и неисторијских личности које су њима фигурирале. Сваки лик добија прилику да се читаоцима представи из сопственог угла, често и стилски и формално другачије од других, и тако долазимо до скоро драмског или филмског дочаравања у ком сви гласови причају своју причу, заједно градећи складну хорску композицију.
У Хамлету у Павиљону бр. 6 та хорска композиција обликована је другачије у односу на претходне романе јер улогу солисте има главни јунак, Филип Антонијевић, глумац који на позоришним даскама припрема нову поставку чувене Шекспирове драме из наслова романа. Његов живот донекле кореспондира са Хамлетовим: драма која преокреће његову представу стварности већ је иза њега, а ми можемо само да пратимо њене последице и начин на који се јунак развија, али не услед тих промена, већ упркос њима. Његов приватни живот пун је пораза, пропалих бракова и неуспелих веза, док је његов професионални ангажман стигао до врхунца и тачке након које нема где да оде сем у бесконачна понављања и живот на рачун старе славе, због чега се одлучује за пројекте у којима је праг постављен ниско, а простор за неуспех минималан. И Филипов однос са родитељима рефлектује Хамлетов јер његов покојни отац и даље баца сенку у којој син покушава да живи, док је утицај мајке снажан и веома погубан по његово ментално здравље. У тренутку када се порази гомилају, јунак почиње да ради на новој представи и одлази код психотерапеута, а то је највећа промена коју Марковић уводи у стару причу о Хамлету: улогу публике, која је раније схватала шта се дешава у уму јунака драме пре њих самих, преузима терапеут, који, иако анониман и тек каткад ословљен духовитим англицизмом „Шринк“, има кључну улогу у роману. Као што Хамлет долази до одређених спознаја током драме, и Филип осветљава своје потезе и делове сопствене свести подстакнут терапијом. Ови разговори представљени су у форми дијалога без стилизације и формалних обележја, чиме се аутор приближава природном току размене мишљења људи који су у почетку странци, а временом почињу да се упознају и цене међусобни утицај. Напослетку, терапеутске сесије испостављају се делотворним за Филипа јер помоћу њих успева да дође до практичних решења за своје менталне блокаде и избори се са проблемима који га оптерећују на различитим пољима.
Једно од тих поља у потпуности је обликовано као драмски текст – са дидаскалијама, истакнутим именима ликова и репликама – те се стиче утисак непосредности која роману Хамлет у Павиљону бр. 6 даје обележје брзине и проходности. Драмски делови прате Филипа у „стварном свету“, ван ординације терапеута, и покушавају да заокруже његову позицију у координатном систему који чине колеге из позоришта, јавност, бивша супруга Тамара и њени пацијенти са којима јунак почиње да сарађује у некој врсти глумачко-редитељског односа. Тада се Филип описује непосредније и конкретније него у терапеутским исповестима, док се у исти мах мапира више важних промена: његов свакодневни живот компликује се радом на Хамлету, терапија постаје слојевитија и исцрпнија, његова нарцисоидност излази на видело, а агресивно понашање се конкретизује. Филип стога тражи спас у тексту драме коју обрађује, али и у сарадњи са болесницима у душевној болници у Падинској Скели, месту које антиципира наслов романа, реферишући на приповетку Павиљон бр. 6 Антона Чехова. У том павиљону откривају се неке од најмрачнијих тајни нашег времена, а пацијенте који пате од параноје, шизофреније, халуцинација, поремећаја личности, суицидалних мисли, болести зависности, депресије и других стања лечи управо Филипова бивша супруга. Она иницира ову врсту сарадње да би помогла пацијентима да се отворе према новим идејама, али и да би омогућила протагонисти да разуме Хамлетова психичка стања и боље се припреми за улогу. Иако креће од једноставне претпоставке и себичне идеје – Филип жели да посматра пацијенте не би ли боље разумео лик који глуми, те моли Тамару: „Не треба ми од тебе ништа. Хтео сам само да те замолим… (…) Да ме пустиш да мало посматрам ове твоје… пацијенте. (…) Да их мало, негде из прикрајка, гледам. Да видим како се понашају, шта раде… и то.“ – овај експеримент завршава се успешно јер се и Филип и његови „глумци“ мењају услед заједничког рада и успевају да се суоче са проблемима који их тиште.
То је посебно видљиво код Микија, шизофреног пацијента који је случајно одабран да игра Хамлета, али се касније испоставља да је он некадашњи студент глуме који познаје цитате из опуса Шекспира и других аутора. Он тако постаје нови „Хамлет“ из „Павиљона бр. 6“, и нека врста антипода протагонисти, првобитном „Хамлету“ овог романа, као нека врста његовог алтер-ега или алтернативне верзије онога што би он постао да га је судбина одвела у другом смеру. Мики је симбол пропасти и вишеструки губитник, али и истакнута фигура сваког доба, управо као и дански краљевић ког тумачи, а о ком роман, у једном од полемичко-есејистичких фрагмената, речима психотерапеута истиче: „Хамлет није само ваша прича. Он је и моја. И свих нас. Написан пре више од четиристо година, он је спона између ових времена и нечега што је настало још много раније, у петом веку пре нове ере, и зове се Краљ Едип. (…) Хамлет се, баш као и Софоклов јунак, бави суштином ствари, оним од чега су саздани наша свест и наше несвесно.“ Хамлет је, дакле, архетипска личност која сажима све искуство периода пре Шекспира, а све његове модерне варијанте, укључујући Филипа и Микија, показују унутрашње кризе и изазове нашег доба.
Иако је у досадашњем раду већ истраживао потрагу за идентитетом, рад на позоришној сцени и силазак у лудило, Горан Марковић сада конкретизује неке од својих честих тема и склапа их у кохерентну целину. Уз веома оштру критику савременог доба, Хамлет у Павиљону бр. 6 постаје и роман о расту и развоју уметника – глумаца и писаца – у средини у којој је тешко доћи до одговора на суштинска питања.