"Привилегијa мањине: о дјел(овањ)у Радомира Константиновића", ур. Томислав Брлек, Бијели вал, Загреб, 2025.
ОБЕЋАЊЕ СВЕТА
Март 2026
Уколико у нечему истрајава читав Константиновићев опус, онда је то нагон за преиспитивањем, за читањем, за суочавањем са личним понорима, са својом ноћи као својим бескрајем. Када се крене тим путем, онда нема никакве забуне око философије паланке. Онда је јасно да је свака култура, а нарочито свака национална култура – увек и нужно паланачка: српска, хрватска, једнако као и француска, или америчка
Стара је теза – а може бити и истина – да су првих десет година по смрти писца, и уопште уметника, кључне за његово место у историји. За то постоји сасвим разумно објашњење: док је жив, писац зрачи ауром свог личног, јединственог присуства у свету, макар и проводио, попут Радомира Константиновића, последње године свог живота далеко од било каквог уметничког и интелектуалног саобраћаја и јавности; смрт ту ауру гаси и остаје дело сâмо, увек рањиво и на ветрометини, препуштено како прекомерним похвалама тако и равнодушности нових поколења читалаца, нужно и природно заокупљених темама и јунацима својих дана.
Посматрано из те перспективе, за судбину дела Радомира Константиновића чинило се испрва да не треба ни најмање бринути: одмах након смрти установљен је одбор за очување његовог мисаоног наслеђа; суботичка библиотека додељивала је истакнутим књижевним и културним радницима повељу са његовим именом; од 2018. до 2020. објављена је скоро половина од предвиђених 30 (sic!) томова сабраних дела (приређивачи: Ива и Гојко Тешић); објављена је и исцрпна, обимна биографија Константиновић. Хроника (2017) Радивоја Цветичанина; организовано је неколико скупова посвећених његовом делу… Али онда, након пандемије и наглог заоштравања политичких прилика у Србији, све побројано је стало, са крајње неизвесном перспективом када ће бити настављено.
Истовремено са овим делимично оствареним покушајем канонизације (који појам треба разумети сасвим условно, јер би се и Константиновић свакако противио и појму, а вероватно и самом процесу), на десном полу културнополитичког спектра тече паралелна акција деканонизације, предвођена Милом Ломпаром и његовом критиком Философије паланке, изреченом у збирци полемичких есеја Дух самопорицања и варираном касније у безбројним јавним наступима, а кога прати читава војска колико филолошко-херменеутички неталентованијих толико и политички агресивнијих следбеника, од Слободана Антонића и Зорана Аврамовића, па до непрегледног мора анонимних коментатора по друштвеним мрежама.
Колико год изванредно, или пак погубно, изгледало било једнима, било другима, све ово сведочи о великом и, будући да стално изазива и подгрева нове расправе, живом присуству Константиновићевог дела у савременој књижевној и културној јавности. То није нешто чиме се може похвалити превелики број писаца, а само по себи заправо је најнепосреднија илустрација процеса његове канонизације. Такође, нарочито је занимљиво у вези са овим да се тај процес одвија у различитим пољима различитим интензитетом. Док се, наиме, највеће интерпретативне битке воде око „праве истине“ Философије паланке, дуго потцењивано и прећуткивано у академској критици, његово заправо животно дело Биће и језик у искуству песника српске културе двадесетог века (1983) временом је постало незаобилазно штиво у тумачењу поезије прве половине прошлог века, а његови рани, радикално модернистички романи Дај нам данас (1954), Мишоловка (1956), Чисти и прљави (1958), Излазак (1960), Ахасвер (1964) и Пентаграм (1966), доживљавају нову рецепцију у студији Браниславе Васић Ракочевић и, посебно, у недавно објављеној Транстекстуалност у прози Радомира Константиновића (2025) Соње Шљивић. Када се овоме додају још и радио-драме и, нарочито, читави томови текстова на најшири спектар тема из културе, објављиваних у часописима и листовима почев од педесетих па до почетка деведесетих година, и тек у поменутим сабраним делима укоричених, заједно са томовима текстова прочитаним само једном на радију, такође сада први пут штампаних – добија се огромно, а имајући у виду стање у хуманистици данас помало и несагледиво поље текстуалности, којим ће генерације моћи да се баве „у великом узбуђењу“.
У овде скицираном интелектуално-политичком контексту треба посматрати и управо („просинац 2025.“) објављени зборник Привилегија мањине: о дјел(овањ)у Радомира Константиновића. Сам зборник произашао је из истоименог међународног научног скупа одржаног 2021. у склопу фестивала Subversive, са додатком у међувремену насталих радова, и као такав представља добар увид у тренутно стање не само у пољу бављења Константиновићевим делом већ, на рубовима успелијих текстова у њему, у духовна кретања како унутар простора националних књижевности и култура тако и у „књижевности чије је име забрањено (југославенској)“ (Јадранка Брнчић).
И можда је то тачка од које треба кренути: практично сваки од њих, текстова дакле, изговара (у себи) то забрањено име као подразумевану, и незаобилазну, степеницу на дугом, никада довршеном и незавршивом путу ка свету, ка светскости књижевне уметности нашег језика. Уосталом, сва напетост, задиханост, тај непрестани, страшни грч којим одише сваки редак Константиновићевог дела, са повременим хуморно-ироничним предасима, управо јесте у тој тачки: како да се стигне, дохвати, да се досегне тај недосезиви свет, који је у сваком часу нешто друго, лице па наличје, који је толико тога различитог истовремено?
Текстови у зборнику груписани су у четири провизорне целине, од којих се свака бави различитим сегментима Константиновићевог опуса: проблемом барбарогенија (Вахидин Прељевић, Бранко Ромчевић); односом према Црњанском (Владимир Бити), Дучићу (Владимир Гвозден) и песницима надреализма (Бранислав Јаковљевић); романима (Јадранка Брнчић и Давор Бегановић) и радио-драмама из прве фазе (Алмир Башовић); различитим контекстима и аспектима Философије паланке (Иван Миленковић, Миливој Бешлин и Томислав Марковић); те на крају, у посебном одељку, личним односом према Константиновићу (Гојко Тешић) и библиографијом (Томислав Брлек).
Прељевић и Ромчевић прилазе истом проблему са различитих страна и са донекле другачијим исходиштима. Анализирајући Константиновићево тумачење барбарогенија, Прељевић каже: „Константиновић је у многим својим радовима – и тамо гдје га изричито не спомиње – разоткривао барбарогенија као опсесивну фигуру наших идентитетских конструкција. Позната је и његова критика босанског духа Мухамеда Филиповића, у којем је Константиновић видио имагинацију неког колективног, у том случају босанског духа и менталитета.“ Оно што је, међутим, у Прељевићевом тексту посебно занимљиво јесте подсећање на тезе Михаила Марковића, једног од најзначајнијих филозофа са наших простора, али и једног од главних идеолога Слободана Милошевића, о динамици рата у Босни: „Дакле, Ви карактеру приписујете те масакре које су починили босански Срби? / Да. То је једини начин на који то могу објаснити. Многи су то знали. И Муслимани су то знали. Ако би испалили 2-3 гранате, добили би 20 као одговор. Може се рећи да је о ту реч о некој врсти претераног узвраћања, али се мора додати да је то било са осећајем за правду.“ Ова неподношљива лакоћа убијања, коју Марковић својим образлагањем релативизује и нормализује, по Прељевићу је повезана са духом и идеологијом барбарогенија, који је, с друге стране, по Ромчевићу, опаснији када делује на унутрашњем плану. Ромчевић иначе на свој, карактеристично духовит начин анализира нимало веселе духовне појаве барбарогенија, али са фокусом на творца појма, песника Љубомира Мицића и Константиновићево читање његовог дела.
Можда најзанимљивију целину представљају текстови посвећени Константиновићевом односу према појединим песницима, пре свега утемељени на есејима из Бића и језика. Тако Владимир Бити, анализирајући текстове посвећене Црњанском и смештајући овога у контекст постхабзбурговске европске културе, насупрот српској, унутар које га превасходно чита Константиновић, износи тезу да се, преко Црњанског, пишчев космополитизам бори „с властитим мутним наличјем“. Оно што Битијеву тезу донекле обесмишљава у контексту Црњанског, иако не доводи у питање њену заснованост када је реч о целини Бића и језика, јесу романи Црњанског из последње фазе: Друга књига Сеоба, Код Хиперборејаца и Роман о Лондону, по много чему највећи домети уметничке прозе на нашем језику, распрострти по целој Европи, и свугде код куће.
Са друге стране, Јаковљевићев есеј, можда појединачно најуспелији у овом зборнику, детаљно анализира надреалистичко залеђе у Константиновићевој поетици и његов однос (најпре прихватање, а потом и отклон) са главним представницима ове формације. Јаковљевић маркира неке од кључних тачака надреалистичке поетике (ноћ, хумор, ангажман и др.) и прати њихов развој од херојске предратне епохе до послератног „надреалистичког стилског барока“, против кога Константиновић и устаје у низу својих текстова већ од краја педесетих година. Такође, врло су драгоцени и Јаковљевићеви увиди, дати на први поглед узгредно, о другим аспектима Константиновићевог дела, па тако и о најцитираној његовој реченици да нам је искуство паланачко: „Далеко од тога да је неко посебно искуство паланачко, свако искуство, искуство као такво је паланачко, а оно ‘нам’ не односи се на паланчанина, него на сваког мислећег субјекта који се не усуђује да се отисне изван граница искуственог.“ Посебан зачин у овом Јаковљевићевом тексту је његов крај: „Бивши надреалисти више нису могли да чују и препознају разлику између кућевног и понорног надреализма, или пак да се не одазову зову потоњег. Чули су га други песници, привијени уз радио апарате у тој ноћи, за које аутор тих редова није могао ни да претпостави да постоје, нити да су песници.“
Сваке пажње вредна су и тумачења Јадранке Брнчић и Давора Бегановића, који анализирају романе Ахасвер и Излазак. Говорећи о рубним фигурама хришћанског наслеђа, ови романи наглашавају „важност устрајавања у отпору, без обзира на немоћ отпора и без обзира на опасност од етикетирања за издајништво“. Речену тезу потврђују и текстови Ивана Миленковића и Томислава Марковића, који се баве Философијом паланке, као и Миливој Бешлин, који скицира историјско-политички контекст у којем је писана и објављена, како воле да кажу – „библија Друге Србије“.
Зборник закључује (ауто)биографски есеј Гојка Тешића, који говори о својој личној историји са Константиновићем, а потом и објављивањем његових сабраних дела, да би се прилозима за библиографију, коју је приредио уредник Томислав Брлек и која обухвата све Константиновићеве књиге, као и оне њему посвећене, цела авантура вратила на почетак, то јест на оно о чему је све време заправо реч и што треба читати.
Уколико у нечему истрајава читав Константиновићев опус, онда је то нагон за преиспитивањем, за читањем, поновним, за суочавањем са личним понорима, са својом ноћи као својим бескрајем. Када се крене тим путем, онда нема никакве забуне око философије паланке. Онда је јасно да је свака култура, а нарочито свака национална култура – увек и нужно паланачка: српска, хрватска, једнако као и француска, или америчка. Свет настаје управо у саобраћају, у њиховим додирима, мешањима, одмеравањима и борбама, и као такав у сталном је гибању и промени. Безбројан живот извире у сваком срцу.