PROZA
ŠTA JE TMINA
Mart 2026
Miloš Živanović (1976) objavio je, između ostalog, knjige "Lirika pasa" (2009), "Duhovi novembra" (2020), "Obale dobre vode" (2025). Bio je urednik Betona 2006–2019. Živi u Beogradu.
[fragmenti scenarija za film Svi zajedno!; autori scenarija Đorđe Branković i Miloš Živanović; glavni likovi: Mama, Tata, devojčice od 3 i 6 godina – jugo-porodica u provincijskom gradu u Austriji]
ENT. TRPEZARIJA – JUTRO
U svetloj, jednostavnoj trpezariji s velikim balkonom nema nikog. Nasred trpezarije je sto neraspremljen od doručka. Četiri tanjira, escajg, čaše, ostaci hrane. Na zidu pored vrata je uramljen poster „Marks na biciklu“. Vrata balkona su otvorena, prozirna zavesa se talasa. Spolja dopire zvuk trombona, neko vežba.
[…]
EXT. ISPRED RADNJE ZA INSTRUMENTE – DAN
Dva pankera stoje ispred radnje za popravku instrumenata. Puše. Čekaju. Tata dođe, ugasi cigaretu u pepeljari koja stoji pored vrata, otključa radnju i uđe unutra. Pankeri popuše cigarete, bace opuške na ulicu i uđu u lokal.
ENT. RADNJA ZA INSTRUMENTE – DAN
Unutra ima mnogo instrumenata, vise sa zidova i stoje na stalcima na podu. Veliki radni sto u dubini radnje. Na stolu lampe, lupe i mnogo odgovarajućeg alata. Na zidu je uramljena fotografija krakovskog groblja. Tata stoji nasred radnje, drži violinu. Pokušava da pronađe određen ton. Na radiju počinje pesma, tata pronađe ton na violini i uskladi se s pesmom. Polako počne da igra. Tata prestane da svira i zaigra kao u disko-klubu. U rukama drži violinu i gudalo. U jednom trenutku naglo stane. U kontraplanu stoje dve starice i gledaju ga. One su mušterije. Jedna drži flautu.
EXT. ISPRED RADNJE – DAN
Tata stoji i puši ispred radnje. Iznad vrata se sada vidi firma: Marekova radionica – prodaja, izrada i opravka instrumenata. Trotoarom se sporim korakom približava veoma star čovek. Hoda sa štapom, ima cviker na nosu i jarmulku na glavi. Obučen je u staro ali inače besprekorno, uredno odelo. Kad konačno stigne do Tate, potapše ga po ruci i kaže mu (govore na nemačkom):
GAZDA
Kako si, dragi moj goj, lep si mi kô moj Marek što je bio. Ma najlepši si goj koga sam video, a Bog zna da sam vas video mnogo. Krenuo si?
TATA
Krenuo, čekam da stignete. Treba da završite onu violinu, posle vikenda će doći po nju. Primio sam jednu flautu, otišô pisak.
GAZDA
Dobro, dobro, imamo pisaka više nego što treba ovom kontinentu. Svega imamo, a? A sreće? Imaš ti mladu porodicu, Marek moj, pa imaš valjda i sreću.
Starac pretura po džepu i pali cigaretu.
TATA
Pa ono jeste, porodica je mlada, a ja… onako.
GAZDA
Ha-ha, lepi moj, to su ti muke nas zrelih muškaraca. Ali ne brini, nikad neće biti bolje nego sad. Mladi, mlade porodice, pune neke budućnosti, zahtevno je to… Svi zahtevaju promene, ali kako to da hoćemo promenu a ne znamo kako je bilo.
Starac se zakašlje, ali nastavlja da puši i da priča.
GAZDA
Niko neće da se uistinu seća, a puna su im usta pamćenja. Eto, ovde blizu iza radnje, tu je bila škola, ja sam tu pošao u prvi razred, a moj deda je pravio tu školu. Učili su me u školi… ma svašta su me učili, posle se pokazalo kao da je bilo nepotrebno. Ali učili su me da moram da vidim tuđu nevolju, da se postavim na njegovo mesto i da vidim njegovu muku. Ako ne vidiš tuđu muku, dobri moj goj, nešto si grdno pogrešio… E, toga se ne sećaju, a misle da su sve zapamtili, goropadnici, pobednici. Koji li su sad pobednici…
(prekida da se nakašlje i da se priseti šta je hteo)
A ovamo na drugu stranu, tu je bila moja kuća, moj otac je pravio. I ničeg životnog više tu nema, samo mrtvi zidovi i spiskovi i popisi. A posle… opet… tamo…
(rukom neodređeno pokazuje na jug)
nestali su gradski kvartovi, razumeš… nestala su sela… i opet nestaju, ljudi, zgrade, sela… I tu se negde evropejsko pamćenje gaaasi… Da li je to promena, da se izbriše šta je bilo. Šta ti misliš, Marek moj mali, da li je promena uvek pad u neku bedu, ili bi mogla da bude promena u bolje?
TATA
Ali pamti se, nemojte tako, beleži se, neki vredni pametni ljudi sastavljaju neke arhive, biblioteke. I zato valjda može da bude i promena u bolje.
GAZDA
Jes’, moglo bi da se menja nabolje, kad bi neko nešto pitao te mudre glave što sastavljaju arhive i biblioteke. Ali njih uglavnom drže za budale, čudake zakopane u nekim memljivim podrumima, gde će na kraju sve i skončati… umesto da ode u život, a mora da se ide u život, usred života, dobri moj. Znaš li ti, Marek moj, jednu lepu priču iz Mišne, o čuvarima grada. Rabin Juda I poslao svoje učenjake u inspekciju po gradovima. Stignu oni u jedan grad, odu kod gradskih otaca i kažu im da bi hteli da vide čuvare tog grada. Ovi ih postave na neku terasu i dovedu vojnike, gradsku gardu da paradira. A rabinovi izaslanici im kažu: nismo se razumeli. Ovi što nam ih pokazujete nisu čuvari, nego uništitelji. Imate li vi neku biblioteku, neku školu. Imamo, kažu gradski oci. E pa tamo vam borave čuvari vašeg grada, kažu im izaslanici velikog rabina. Vidiš, lepi moj, to su bili mudri ljudi. A ne kô ovi danas, mračni cirkusanti… I ovo… Ovo nije način.
TATA
Ono sigurno nije način. Ono je zatiranje. Ni za moju kuću ono nije bio način, ali se sve zbilo, i povratka više nema.
GAZDA
To znam ja i znaš ti, i šta mi možemo jadnici, kad nemamo uvo velikog sveta. Što biste vi Balkanci rekli, nikog tu više ne boli kurac ni za šta. Gde je onda sreća u tom svetu? Gde će naći sreću svi oni tvoji? Nedopečeni, nedorečeni, dosadni. Upadali u Evropu, ispadali iz Evrope, divljačili se, drkali mlitavka, i šta sad, belina na mapi. I to su „narodi knjige“? Da se otvori zemlja i da im proguta državice, ostatak sveta bi primetio posle mesec dana, i ne bi se novinari baš uzbudili.
TATA
Ne znam za te „moje“, više me ne boli… – jer, znate, to je gadna bolest, kad vas boli.
Tata otvara vrata radnje, polako ulaze unutra, starac uzima violinu koju je Tata držao i seda za sto.
GAZDA
Kako je u muzičkoj školi? Je l’ te dave?
TATA
Ma u redu je. To su posvećena deca…
GAZDA
Jesu, jesu… možda. Hajd, lepi moj Marek, čuvaj se, čuvaj svoju mladu porodicu. I sve da ih izljubiš i da ih pozdraviš od mene, jesi čuo.
TATA
Hoću, Marek, naravno.
GAZDA
A je li, kako si ono beše odavno pričao detetu da se ja zovem?
TATA
Matori Moše Stipsa.
GAZDA
Ha-ha, bezobrazan goj, bezobrazan al’ dobar. Dobar! Lepi moj dobri Marek…
EXT. PIJACA – DAN
Pijačna gužva. Odnekud se pojavljuje Tata s kesama u ruci. Tata zastaje i viče prema kiosku preko puta.
TATA
Abaseee! Je l’ ti gotov kebab?
Abasova brkata glava se pojavljuje, zausti nešto da kaže, pa se predomisli i doziva Tatu rukom da priđe. Tata prilazi.
ABAS (u poverenju)
Profesore, nemoj danas da kupuješ, nije sveže meso, sutra stiže dobra tura, sutra će biti fantazija.
TATA
Uh, dobro da si mi rekao, hvala ti.
ABAS
Sutra će čika Abas da ga napravi kako niko drugi ne ume. Je l’ znaš ti gde je Kebab trougao?
TATA
Ne znam…
ABAS
Pa tamo je mnogo bolje nego u Bermudskom trouglu. E, vidiš, Alepo je glavni centar Kebab trougla, najbolji kebab na svetu, a ja sam se, prijatelju, rodio i pekao zanat u Alepu. Kad imaš pitanja o kebabu, pitaš Abasa, razumeš ti mene?
TATA
Razumem, naravski…
[…]
MAMA
Kakva životna katastrofa večeras, kako nas je sudbinski sjebala jedna dadilja.
TATA
Upropastila nam egzistenciju, ništa više neće biti isto.
Mama i tata cokću i vrte glavama.
MAMA
Jesi razmišljao nekad, kakvi su to ljudi kojima je ovo najveća nevolja?
TATA
Misliš, kakvi smo to ljudi ako nam je ovo najveća nevolja?
MAMA
Pa da, nekako su… gadni ti ljudi, zar ne? Još su i skupili lovu za putovanje…
TATA
Ne guši, molim te, nije mi zabavno. Hajd, spremaj se.
MAMA
Za šta da se spremam?
TATA
Pa nisam se valjda džaba oblačio. Idemo dole na piće.
MAMA
Ma gde da idemo?!
TATA
Pa dole, u „Zlatnu trešnju“.
MAMA
Jaaao!
TATA
Šta fali, možemo da sednemo ispred, gledamo zamrli svet, popijemo po čašu vina.
MAMA
A deca?
TATA
Neka ih ovde, nek gledaju crtaće. Šta će im biti, može 6 s balkona da nas pozove.
MAMA
Pa da, matorac ‘oće među svoje… Možda će i Moše da ti dođe.
TATA
Ajde, djevojčkice, valjda si dosad shvatila da džaba bockaš. A i pravo da ti kažem, mnogo često si mnogo matorija od mene.
MAMA (gađa ga jastučićem i ustaje):
Dobro,idemo na to piće. Među matorce.
Na brzinu se sprema. Polako i uz ponavljanja mama objasni detetu 6 da će nakratko izaći i da ih zove ako nešto treba.
EXT. KAFE – PREDVEČE
Mama i Tata sede za stolom ispred vrata krčme. Sa tog mesta vide balkon svog stana. Za ostalim stolovima su uglavnom ljudi u ozbiljnim godinama. Poneki penzionerski par i mnogo starih muškaraca belih glava i crvenih lica. Naši junaci su verovatno najmlađi u kafani. Okolni gosti bacaju radoznale poglede. U obližnjem parkiću tiha deca predadolescentskog doba na elektro-trotinetima su jedini znak života, roditelji im ćute na klupama i gledaju u prazno, čekaju vreme da se ide kući. Zloslutna tišina. Mama i tata razgovaraju o predstojećem putovanju.
TATA
U vezi s tim odmorom, imam jednu želju. Da mi tamo kupiš poklon.
MAMA
Šta da ti kupim?
TATA
Jedno mlado drvo masline, da ga donesemo u saksiji.
MAMA
Pa ti stvarno… a šta da radimo s maslinom ovde?!
TATA
Da je čuvamo, da je zalivamo, da je grejemo kvarcnom lampom… Nikad nisam video mladu maslinu, i hoću da je imam! Svuda su samo neke matore masline!
MAMA
Oh, mein Gott.
TATA
Ostavi Boga na miru, nije ti on ništa kriv. On je sve unapred zacrtao, samo što ti ne znaš šta je nacrtano.
Na stazi u parkiću se pojavljuje porodica, čovek, žena i dve devojčice od 4–5 godina. Čovek i žena su mladi i lepi ljudi, mlađi od naših junaka. Obučeni su po arapski. On ima neke pantalone boje peska i košulju koja liči na pidžamu, neke sandale na nogama. Ona je zabrađena, lepa marama oko kose, lepo, našminkano lice. On je usporen, pijan i tužan. U hodu kroz park glasno govore na arapskom. On se tetura. Povremeno maše rukama kroz vazduh, gleda u nebo i nešto glasno i ogorčeno izgovara. Zatim pokušava da pomiluje ženu, kao da traži nežnost ili se izvinjava. Ona vodi decu i pokuša da ga uhvati za ruku ili zagrli, on se kao otima, zatetura se i padne. Ječi na betonu, guši se u suzama, i njegove devojčice počinju da plaču. Gosti kafane „Zlatna trešnja“ ih gledaju, oko naših junaka lebde prošaptani komentari na nemačkom.
MAMA
Pa to je Lejla!
TATA
Koja Lejla?
MAMA
Lejla, majka Tal i Ajše, znaš, iz vrtića…
TATA
Jes’, jadna deca. Šta radi onaj njen…
MAMA
Ponešto kao razumem, nije im ništa uradio ali ne kapiram šta se dešava… Kao da su primili neke loše vesti…
U parku, Lejla pomaže mužu da se podigne na noge. On nekako pronalazi ravnotežu, gleda u zemlju i isprekidanim slabašnim pokretima odguruje ženu, kao da ga svaki dodir peče. Polako ide unazad i odvaja se od svoje porodice, tetura sam nazad u mrak parkića. Lejla bi kao da krene za njim, pa se osvrće na decu koja stoje izgubljena i uplakana. Onda odustaje i vraća se deci, grli ih i nešto im priča. Mama ustaje od stola, dolazi do ivice trotoara i maše Lejli, zove je da dođe. Lejla polako prilazi sa decom. Mama počinje razgovor na nemačkom, prvo je pita da li je dobro. Lejla se snebiva. Mama je dovodi za sto. Tata pruža ruku Lejli i pomiluje decu. Gosti kafane su zamukli, ništa se više ne dešava i ne čuje, osim za našim stolom. Konobar ne prilazi kad Lejla sedne.
[…]
LEJLA
Pa ne mogu, kako ću…
MAMA
Eto tako. Mi smo u onom stanu tamo. Evo vam adresa i moj telefon. Ne brinite za decu, uradite šta treba i dođite po njih sutra, kad budete mogli.
Lejla uzima cedulju i neodlučno ustaje. Kratko nešto priča svojim devojčicama, one klimaju glavama. Lejla odlazi, gotovo trči nazad u park.
Sa balkona se čuje dete 6 kako viče:
Ma-ma-maaa! Ta-ta-taaa! Opeta mala ona gladnaaa!
[…]
ENT. SPAVAĆA SOBA – VEČE
Četiri devojčice poređane kao sardine leže u bračnom krevetu u roditeljskoj spavaćoj sobi. Mama sedi na ivici kreveta s otvorenom knjigom u ruci – dvojezično izdanje pesama Mahmuda Darviša. Tata ih posmatra naslonjen u dovratku. Deca su vesela, golicaju se ispod pokrivača. Mama nežnim glasom čita, uvek prvo pokuša da pročita na arapskom. Nekad uspeva, nekad ne. Kad razumeju pročitano, deca su tiha, pažljivo slušaju. Kad ne razumeju šta to čuju, nastavljaju sa golicanjem. Na neke stihove se uozbilje, ponekad deluju tužno. Ali dve gošće se glasno smeju kad se Mama zaplete, a domaćice se odmah priključuju i ciče: Mama priča unatraške, kao Ludi Deda. Mama ih onda umiruje i čita na nemačkom.
MAMA (nemački, pesma „Drugih sjeti se“):
[…]
„Kad misliš o onima što daleko su, sebe sjeti se
(I kaži: da mi je da sam u ovoj tmini iskra)“
Kad mama pročita poslednji stih, nastaje kratka pauza.
DEVOJČICA 6
Mama, šta je to tmina?
MAMA
Mrak.
DEVOJČICA 6
E, znala sam.
Devojčice jedna po jedna počinju da ponavljaju poslednji stih: Da mi je da sam u ovoj tmini iskra. Dete 3 se malo zapetlja i samo imitira zvuk stiha.
[…]
ENT. DNEVNA SOBA – POPODNE
Mama uđe u dnevnu sobu i legne na trosed. Zatim ulazi dete 6 i legne na mamu.
MAMA
Ljubavi, nemoj na stomak, sad sam jela.
Tata dolazi iz kuhinje, prilazi trosedu i pravi se kao da će da sedne mami na glavu.
TATA (izmenjenim glasom, imitira Mamu):
Ljubavi, nemoj na glavu, sad sam razmišljala.
Mama ga pljesne po dupetu.
DEVOJČICA 6
Ljubavi, nemoj na oko, sad sam plakala.
Roditelji se ukoče, zbunjeno gledaju u dete koje se cereka.
TATA
A zašto je oko plakalo?
DEVOJČICA 6
Paaa… zato što ne mogu skroz da se rodim.
MAMA
Dosta više s tim. Pa idi do ogledala pogledaj, rodila si se! Ja sam te rodila, porađala sam se satima i onda sam te konačno rodila. Hoćeš da zovemo doktora iz porodilišta da pitaš i njega?
DEVOJČICA 6
Ali… ali… ja kad zaspim, ja odem negde na drugo mesto… I onda, tamo se rodila nisam.
MAMA
Pa dobro, ako se nisi rodila, onda ne možeš ni da ideš na more, je l’ tako? Mislim, kako ćeš? Hoćemo da sačekamo sledeću godinu, da vidimo, možda se budeš rodila, pa onda da idemo na more?
DEVOJČICA 6
Neee! Jes-am, jes-am, rodilaa see!
DEVOJČICA 3 (tapše)
Rodilaa see! Idemo svi zajednoo!