Давид Албахари: "Судија Димитријевић / Госпођица Б.", Чаробна књига, Београд, 2025.
ЗАОСТАВШТИНА ЗА БУДУЋНОСТ
Maj 2026
У некој срећнијој будућности ово издање ће се можда моћи читати и као почетак издавања иначе релативно скромне пишчеве заоставштине, или увод у објављивање његових сабраних дела, а што је један од задатака које је себи поставила управо основана Фондација Давид Албахари настала као наставак књижевног салона, који је писац последњих година живота сазивао једном месечно у свом дому
Данас, три године након смрти, може се релативно поуздано тврдити да је Давид Албахари најзначајнији прозаиста који се у српској књижевности појавио након магистралне антологије Нова српска приповетка (1972) Љубише Јеремића. Речену релативизацију не треба разумети другачије или имало више од једноставне свести о пролазности времена, па дакле и свих људских судова и духовних производа, док Јеремићева антологија значи једно одлучно подвлачење црте у поетичком и историјском кретању српске прозе, после којег је појава Албахарија била могућа, а на известан начин и закономерна. Нова српска приповетка, наиме, не само што утврђује и (пре)вреднује непосредну књижевноисторијску ситуацију већ успева и нешто много комплексније: да из послератне српске прозе издвоји она дела, било несумњиво канонска било парадигматичне моделе, која ће у наредним деценијама служити као наслеђе на које ће се млади писци наслањати. Истовремено, Јеремић, не превиђајући значај романа, приповеткама даје кључно место у књижевности дате епохе, једнако као што, у тој епохи, дакле, недвосмислено претпоставља кратку прозу Антонија Исаковића или Миодрага Булатовића романима Добрице Ћосића или Михаила Лалића. Ово потоње свакако значи раскид – иако можда на први поглед не толико упадљив – како са одређеним темама тако и са начинима приказивања рата и пораћа.
Као весници нових прозних модела на самом крају Јеремићеве антологије појављују се Миодраг Вуковић, са својом причом „Саговорницима“, која ће се касније наћи у култној, превратничкој књизи Круг, соба (1978), односно Давид Албахари, међу неколико издвојених имена најмлађих приповедача (Д. Бугарчић, Р. Путник, Р. Адамовић, као и З. Костић и Р. Братић, који, баш као и Албахари, у часу објављивања антологије немају ниједну објављену књигу) која „потврђују утисак о значају и ширењу концепта нове прозе, утолико уколико нису ни у ком случају епигонска, а ипак поштују нека основна опредељења приповедача из описанога низа“.
У овако скицираном историјско-поетичком контексту, који је, као што се може видети, знатно сложенији од каснијих представа о доминацији тзв. стварносне прозе седамдесетих година, односно од поједностављено схваћеног црног таласа у књижевности и приказивања приградско-провинцијских изгубљених душа – појава првих прича Давида Албахарија могла се доживљавати и као (веле)градски камичак на широком регионалном мозаику нове српске прозе. Истовремено, метапрозни пасажи, или пре детаљи, који се бојажљиво јављају на рубовима неколицине прича у првој Албахаријевој књизи Породично време (1974), а који ће у књигама током наредне деценије (збиркама прича Опис смрти, Фрас у шупи, Једноставност и, нарочито, у кратком роману Цинк, ремек-делу ове фазе) разрасти у образац нове, постмодерне прозе, јесу тек један од зачина, никако најупадљивији, који овој прози дају нешто другачији укус.
Па ипак Породично време, а потом у још већој мери приповедачки венац (или роман) Судија Димитријевић (1978) објављен неколико година касније, доносе битно другачије осећање света у односу на готово све прозаисте Албахаријеве генерације. Иако на први поглед чврсто реалистички утемељене, ове прозе најпре сложеном психологизацијом ликова, потом њиховим међусобним односима, у којима много тога остаје недоречено, неизречено или лебди као могућност, као алтернативна стварност, а што је све узроковано и комплексношћу велеградског живота у односу на онај малоградски или приградски, те на крају и границама самог језика и исказивости, свим тим, дакле, ове приче доносе сасвим специфичну модерност и универзалност карактеристичну за освит постмодерне епохе. Реч је о свести о релативности и условљености сваког избора и свих вредности, али и свести о помањкању нових вредности, о чему главни јунак на једном месту у причи „Судија Димитријевић открива утробу свих ствари“ каже: „Страхотно је, мисли судија, што се за сваку ситуацију у животу може пронаћи одређена (или бар слична) формулација у књижевности. То је мисао, схвата, која га може одвести у неслућене дубине, у закључак да је књижевност одавно припремљена клопка за свест, свет, све. Да не постоји – треба бити опрезан! – никаква слобода. Да је могућност да урадиш ово или оно само варка. Да је већ предвиђено шта ћеш урадити. И да ћеш се покајати. И да ћеш пожелети да урадиш оно друго. Да си урадио оно друго. Што сада више не можеш да учиниш. Сада? Никад више.“
У вези с овим занимљива је белешка коју је Албахари написао за изабрана дела 1996/7. (код Народне књиге), у којој каже: „Данас, двадесетак година касније, судија Димитријевић делује као непоправљиви романтичар који не примећује злослутне наговештаје времена у којем живи.“ Данас, тридесетак година касније након овог текста, а готово пола века по објављивању Судије Димитријевића, поменути злослутни наговештаји остају још запретанији у времену које се удаљава, али они дубљи, далекосежнији знаци епохалних промена могу се јасно ишчитати. Не само генерацијски јаз, приказан благо хуморно, који је данас још драматичнији, него и цела палета унутрашњих блокада, анксиозности, нелагода, отуђења и психосексуалних фрустрација, које обележавају модерно доба и (посебно) градски живот, приказани су у овим причама са чудесном прецизношћу и уверљивошћу.
Све то се може пратити и на формалној, односно жанровској равни. Давно је у критици примећено да је једна од важних одлика прозе с краја шездесетих и током седамдесетих година прошлог века била дестабилизовање традиционалних жанрова приповетке и романа. Тако је у оба циклуса Породичног времена видљива тежња, али истовремено и немоћ да се уобличе у роман, а та формална карактеристика у изванредном је дослуху са садржинско-тематском равни: породица је, наиме, и даље на окупу, али све традиционалне улоге и односи унутар ње, упркос привидном складу, као да више не постоје. То је исказано у оном класичном албахаријевском пасажу уводне приче „Три станице од куће“: „Сада нема парка. Појела га цивилизација, говори мајка ослоњена на прозор. И тролејбуска станица је померена, уопште: изгубили смо онај важан, централни положај, а нисмо се покренули с места: место се покренуло око нас“.
Овај расап још је упадљивији у Судији Димитријевићу; колико год повезане пре свега главним, а потом и свим осталим ликовима, ове приче, чини се, суштински су још даље од романа, те стога није нимало необично што их сам писац, у поменутој белешци за издање из 1996. и даље назива причама, упркос чињеници да су критичари, попут, рецимо, Радивоја Микића, већ по објављивању дело доживљавали као роман. Посредну потврду пишчеве тезе, или доживљаја, даје и тематско-мотивска раван, на којој се прати распад судијине породице, суштинска немоћ, или одсуство напора – који се може разумети и као малограђански конформизам – да се она поново успостави. Отуда прецизност у описима унутрашњих и спољашњих простора, као и целокупан, парадигматично средњекласни чињенично-предметни инвентар, нема само улогу наглашавања реалистичке подлоге у овим причама, односно стварања илузије истинитости приказаног света, већ, на другом плану, подразумева и ушушканост јунака у тај свет, његову срођеност, такорећи слепљеност с тим светом.
У том контексту Албахари се, нарочито у Судији Димитријевићу, указује као писац завршне фазе, дакле највишег успона а потом и (унутрашњег) расула југословенске средње класе. То се врло лепо може видети поређењем Судије Димитријевића и недовршеног циклуса прича Госпођица Б, првог дела које је објављено из пишчеве заоставштине. Писане четири деценије касније, у потпуно измењеном друштвено-историјском контексту, ове приче имају исту ону стално присутну сенку ироније, која лебди и у Судији Димитријевићу и – што је врло важно истаћи – раздваја приповедача и његов свет, па дакле и његове вредности, од света дела, једнако као што се животна збрка, из које из приче у причу госпођица Б. покушава да се искобеља, углавном врти око љубави и секса. Али у овим причама све остало је различито: оно што се могло у Судији Димитријевићу доживети као трагедија, сада постаје много ближе карикатури; некада прецизно оцртан спољашњи свет грађанске класе сада је тек скициран као нужан декор за унутрашње доживљаје главне јунакиње; породица, макар и распала, сада се свела на јединку, која о породици уопште и не размишља; унутрашњи свет јунака, упркос свим асоцијативним прекидима, усредсређен на једну тему, једну животну драму, сада постаје неупоредиво хировитији, расутији, самозаљубљенији, и у тој самозаљубљености карикатуралнији. Отуда интелигентно уредничко здруживање ових двају приповедних циклуса са почетка и краја једне велике уметничке авантуре пружа могућност да се сагледа не само поетички лук који је писац прешао већ и много шира слика цивилизацијског кретања, или бар овог нашег одсечка у њој.
У некој срећнијој будућности ово издање ће се можда моћи читати и као почетак издавања (иначе релативно скромне) пишчеве заоставштине, или увод у објављивање његових сабраних дела, а што је један од задатака које је себи поставила управо основана Фондација Давид Албахари. Сама фондација настала је као наставак књижевног салона, који је писац последњих година живота сазивао једном месечно у свом дому, и на коме се окупљала шаролика дружина уметника, фантаста и звездопловаца, читала своје рукописе, гледала филмове, слушала музику, речју: отварала се за друге. Завет те отворености је, дакле, у темељу фондације, па се стога сви који ово читају могу сматрати позваним да јој на неки начин допринесу. Било кроз помоћ или учешће у пројектима који су у свом зачетку, попут микрофестивала „ДА“, на којем ће пријатељи и поштоваоци читати Албахаријеве текстове, млади писци своје, а музичари и други слободни уметници забављати публику; или учешћа на конкурсу за књигу прича; или сваке врсте помоћи око поменутог издања сабраних дела; или, што би било најлепше, својим идејама које су на трагу онога што је Албахари радио. Вреди поновити: о отворености је овде у ствари све време реч.