Велимир Илишевић: "Eschenstock / Јасенов прут", Српски културни центар Загреб, 22. 4. 2026. – 12. 5. 2026.
УКАЗ ЈАСЕНОВОГ ПРУТА
Maj 2026
Српско народно вијеће (СНВ) и Визура аперта заслужни су за изложбу швицарског сликара Велимира Илишевића под називом "Eschenstock / Јасенов прут", која се уз присуство аутора отворила поводом 81. годишњице пробоја логораша из усташког логора смрти Јасеновац 22. априла 2026. у Српском културном центру (СКЦ) у Прерадовићевој улици 21 у Загребу
Овај текст довршавам на Дан ослобођења Загреба од фашизма, 8. свибња 2026. Често сам се (про)питивала о томе колико су моји особни идеологеми увјетовани идеологијом социјалистичке Југославије у којој сам одрастала. Док се присјећам основношколских излета на Петрову гору, из дана када горе још није био дигнут Бакићев објект-споменик, док смо као ученици сједили уз порције граха и слушали о партизанској болници, о бризи за немоћне, о солидарности…, једино што замјерам својим тадашњим одгајатељима је што нам нису више говорили о томе како фашизам никад није престао бити пријетња. Како су се фашистичке вође провукли тзв. пацовским линијама и дочепали се Аргентине, како су Сједињене Америчке Државе практички амнестирале Клауса Барбија (Klausa Barbiea), „крвника из Лиона“, како је фашизам владао Шпањолском све до Франкове смрти…
Мојим дјетињством ориле су се побједничке пјесме, гледали су се Отписани и Непокорени град, Салаш у Малом Риту, Куда иду дивље свиње…, мало смо сазнавали, читали и гледали о звјерствима почињеним тијеком Другог свјетског рата у логорима тзв. Независне Државе Хрватске. У Јасеновцу, прије свега, али и бројним другим стравичним логорима смрти. Ми, који нисмо имали директне претке страдале под тим језивим околностима расних закона усмјерених против Срба, Јевреја и Рома, нисмо довољно сазнали о свему што се догађало. Можда због тога ово негирање, холокауста које се данас дозвољава, па и потиче у медијском простору Републике Хрватске, одјекује у мом менталном простору на застрашујући начин. Први пут се питам: одиста, што ће бити сутра? Хоће ли мрак и на овим просторима поново завладати, као што влада Газом? Колико фашизма можемо поднијети?
Превише, нажалост. Пуно превише.
Само отприлике два тједна прије ослобођења Загреба 8. свибња 1945., точније 22. травња, група јасеновачких узника на челу са сињским комунистом Антом Бакотићем одлучила је пробити логорски обруч и домоћи се слободе. „У пробоју је судјеловало око 600 заточеника – под ‘унакрсном ватром’, ‘бјежали смо куд је тко стигао’. Прескачући ‘преко мртвих и рањених’ (‘под бункером на излазу, гомила мртвих логораша. Преко њих се мора газити’), вјеројатно их се и више од 200 пробило изван логорског круга… Усташе су за бјегунцима послали сатнију младих војника, готово дјечака. Хубер се сусрео с једним од њих, ‘није имао више од 13–14 година, пошао је према мени, испалио метак, али и промашио. Требало је нови метак гурнути у цијев. Пошао сам према њему, ријешен да га ликвидирам. Али он је побјегао.’ Мањи дио логораша скочио је у Саву, неке су усташе погодили, а неке нису, па је тако ‘множина живих и мртвих плутала ријеком’. У име оних који су се спасили свједочио је простодушно Јешуа Абинун – ‘Не могу рећи да је то био неки хероизам (…) Није ту било памети. Ето, није те погодило и остао си жив.’ Борис Ханжековић, врсни предратни спринтер, био је у Јасеновцу заточен 1944. Вјеројатно је сачувао дио снаге и могао је релативно брзо трчати, али није преживио пробој. Није познато како је убијен. Међу погинулима био је и Анте Бакотић.“ [1]
Овом повијесном догађају Српско народно вијеће (СНВ) и Визура аперта посветили су изложбу швицарског сликара Велимира Илишевића под називом Eschenstock / Јасенов прут. Изложба је, уз присуство аутора, отворена поводом 81. годишњице пробоја логораша из усташког логора смрти Јасеновац 22. априла 2026. у 19 сати у Српском културном центру (СКЦ) у Прерадовићевој улици 21 у Загребу.
Eschenstock / Штап од пепела, 2013., пастеле
У логору Јасеновац биле су заточене бака, мајка и тетке Велимира Илишевића. „Послије козарачке офензиве моја је бака с четири кћери завршила у Јасеновцу. Једна од тих кћери је моја мајка. Разговори о том времену били су штури, али довољни да се урежу у моје сјећање. Те трауме Јасеновца и Старе Градишке, кроз које су пролазиле, те слике голготе и убијања, страхови из тог времена пратили су их кроз читав живот. Послије раздвајања моја мајка и тетке завршиле су као служинчад у неким обитељима, што им је и спасило живот. И бака је чудом преживјела логор. Након рата вратиле су се у село, а најмлађа од кћери, тада беба, остала је у једној загребачкој обитељи и никад није наставила живот у својој биолошкој обитељи. Мој отац се у збјегу изгубио и сам је прошао кроз обруч. Видио га је Нијемац, тако је говорио. И пустио,“ каже Илишевић.
Велимир Илишевић рођен је у Сиску 1965. године. Након што је крајем 1980-их напустио родну Југославију и преселио се у Швицарску, продубио је свој интерес за умјетност на Школи дизајна у Цириху. Међутим, након кратког времена напустио је школу како би храбро кренуо у самостални, неакадемски умјетнички развој. Слиједило је раздобље интензивног проучавања дјела важних умјетника попут Винцента ван Гога, Хаима Сутина (Chaima Soutinea), Вилфрида Мозера (Wilfrida Mosera) и Филипа Гастона (Philipa Gustona). Споменути умјетници и перцепција осјетљивости у њиховим умјетничким и експресивним праксама представљали су формативне утјецаје на властити рад. Ипак, без усвајања туђих формалних и стилских рјешења, Илишевић је корак по корак, тијеком многих година педантног рада, развио властити аутентични визуални језик. На тај је начин успио смјестити свој индивидуални сликарски израз на границу између апстракције и фигурације. Иако се појединачни репрезентативни елементи могу препознати на слици; међутим, издвојени из свог изворног контекста и апстрахирани кроз Илишевићев експресивни, сликарски стил и унутарњу концепцију слике, ти репрезентативни елементи добивају ново значење.
Радови изложени на изложби назива Јасенов прут / Eschenstock настајали су у раздобљу од 1999. до 2013. године, но већина их настаје 2013. године. Технике су разне, од уља на платну, једног уља на панел плочи (рад под називом Творци домовине из 1999. године, заправо и најранији рад на изложби), пастела на папиру, туша на папиру, и цртежа у блоку. И један асамблаж (assemblage ) који није наведен у каталогу, гдје су цртежи спојени с природним материјалима лишћа и грања.
Како у каталогу изложбе (уредница Даворка Перић) пише повјесничар умјетности Волфганг Улрих (Wolfgang Ullrich) „назначени објекти на сликама увијек дјелују фрагментарно, као да су насилно раскомадани или барем истргнути из сваког контекста. Разарање и агресија нису једноставно нестали… Све зло се само повукло у неодређено. А зар то није још језивије? Зар тада не морамо стално рачунати на њега? Зар се оно не може појавити било када и било гдје?“ То је управо осјећај који дијелим, осјећај свеприсутног зла, од саме изложбе, до данашњег дана који је у мом дјетињству био ведар дан, Дан ослобођења Загреба…
У својим биљешкама у каталогу, Велимир Илишевић записује како вјерује како га је управо чињеница што је неки Нијемац пустио његовог оца да преживи довела у један од његових сада домицилних градова – Берлин: „Тај, који је пустио мог оца да прође поред њега, пустио је и мене да дођем на овај свијет. Зато сам ваљда и дошао у Берлин.“
Даворка Перић пак у каталогу истиче: „Постављање ове изложбе у Хрватској, управо у контексту сјећања на страдања и пробој у Јасеновцу (22. травња 1945.), није само ликовни догађај који отварао на исти датум већ нужан сусрет с траумом која, кроз Илишевићев потез, напокон проналази пут према свјетлу.“
Eschenstock / Штап од пепела, 2013., уље на платну
Неупитно је да сликарска геста, као и све друге врсте умјетности, може изазвати катарзу. Међутим, чини се да људска врста никад неће у потпуности раскрстити са злом. Или да је Хрватска, као земља, нашла неку сувислу људску путању. Док гледам платна која се зову Јасенов прут из 2013. као да видим омче, низ малих омчи које могу спутати људску путању увијек и свагда. Попут Мртвоузица Богдана Богдановића, омче на Илишевићевим сликама чини се да говоре: људи су чини се осуђени на вјечну борбу између добра и зла – у себи самима, у сусрету с другима, па и с умјетношћу.
Присјећам се набоја једне другачије репрезентације Другог свјетског рата у мом родном граду, који данас није слободан – у њему се дозвољава говор мржње, а то није слобода. Била је то телевизијска серија Суморна јесен из 1969. године, настала на предлошку мемоара загребачког илегалца и најмлађег партизанског генерала Ивана Шибла. Нема ту акцијске лакоће постојања као у Отписанима или Непокореном граду. Суморна јесен, а односи се на 1941., преноси атмосферу Загреба притиснутог фашистичком чизмом, у којем су се Срби и Јевреји трпали у вагоне и отпремали за логоре смрти. Није било једноставно, нити лако, нити весело бити илегалац у Загребу. Они који су носили фашистичку чизму живјели су добро у Загребу, скоро до самог краја, а када су осјетили да губе своје крваво тло под ногама, спакирали су плијен и своје ближње и омогућили им бијег већ 1944. године. Није било једноставно организирати покрет отпора 1941. у окупираном Загребу.
Дјеца данас одрастају а да ништа не знају о тим тешким борбама за слободу, слободу која није била ни чиста нити посве сјајна и невина чела, али је ипак била свјетлосним годинама далеко од државе која је донијела расне законе и клала жене и дјецу као кокоши. Можемо ли им замјерити што су незналице? Чак и ја, која сам знала наизуст све одлуке на свим засједањима АВНОЈ-а (Антифашистичког вијећа народног ослобођења Југославије), нисам знала довољно о злу на које су људи који су конципирали (sic) Јасеновац били спремни. Данас расту дјеца која једва да су чула за Већеслава Хољевца, а камоли за Кочу Поповића или Ивана Гошњака (њих тројица су држала побједнички говор на препуном главном загребачком тргу 11. свибња 1945.) – како им можемо замјерити што су насјела на неку другу пропаганду?
Једна изложба, ма како добра била, неће нам сама по себи моћи показати пут према свјетлу. Но, засигурно придоноси препознавању нужности императива воље за непрестаним трагањем за свјетлом, за људскошћу, и за континуираним отпором злу.
Урањање у Илишевићеве радове на изложби Јасенов прут у мени ствара јеку ријечи Ивана Шибла: „Увијек сам био опсједнут деветим метком. Осам њима, а девети мени. И мене и моје другове стално је пратила та идеја, али не као страх од смрти, него као нада у спас од смрти у најстрашнијим мукама. Колико су пута наши младићи и дјевојке за вријеме мрцварења по подрумима усташке и њемачке полиције, осакаћени и ослијепљени у грчу неподношљива бола били на рубу памети… Многи су проживљавали страшне моралне кризе. Колико пута је још само мало требало да капитулирају. Неки су, иако је таквих веома мало, клонули, јер постоји граница људске издржљивости. Они који су издржали до краја, најљепши су ликови револуционара. О свима њима ваља писати.“
О свима њима ваља писати, сликати, пјевати, говорити, правити филмове и серије.
И никада не заборавити.
И никада не одустати.
И увијек се сјећати.
[1] Извор: https://www.antifasisticki-vjesnik.org/hr/kalendar/4/22/185/ (Приступ 8. свибња 2026.)