Поводом 100 година од рођења Слободана Цице Перовића
ГЛУМАЦ СФИНГА ИЛИ МОДЕРНИ ДИНОСАУРУС
Јули 2026
Иако слови за једног од највећих у свом еснафу, о њему се недовољно говорило последњих година, тек једна књига и понека емисија. Округла годишњица, цео век од рођења у Крагујевцу, у срцу Шумадије, изложба фотографија и ретроспектива филмова у Југословенској кинотеци накратко су ипак бациле светлост на једну уникатну људску и уметничку појаву, на неког ко по мало чему личи на своје колеге савременике
Наишла сам на један сатирични стрип у коме се ходочасник пење на врх планине да нађе себе, али бива саблажњен призором: на врху проналази себе у оделу и са актен ташном. Изгледа да и они најмудрији и најинтуитивнији међу нама морају да живе живот да би дошли до самоспознаје и да, чак и ако од тога бежимо, сваког дана сами себе упознајемо и себи се изнова објашњавамо. Слободан Перовић, глумац нежног надимка Цица, рођен пре сто година, био је по свему један од оних људи који су себе у том животу упознавали на барем два колосека – у сценским и у номадским подухватима. Опет, и у вештини глуме и у јавном животу био је толико уверен у то што ради да је деловало као да одавно зна све што треба да зна, и да одигране улоге и ретки, али бритки интервјуи нису последица напора, већ само отисак његовог једноставног присуства и трајања. Из сведочења савременика, пријатеља и породице могло се чути да је Перовић волео да живи по свом, да је путовао, ходао, возио, коцкао, владао сценом и кадром лако и прецизно, неусиљено, без треме, глумећи без глуме. Иако слови за једног од највећих у свом еснафу, парадоксално, о њему се недовољно говорило последњих година, тек једна књига и понека емисија. Округла годишњица, цео век од рођења у Крагујевцу, у срцу Шумадије, изложба фотографија и ретроспектива филмова у Југословенској кинотеци у Београду накратко су ипак бациле светлост на једну уникатну људску и уметничку појаву, на неког ко по мало чему личи на своје колеге савременике, на једну заиста особену и атипичну личност, поготово у нашој увек какофоничној јавности.
У друштву у коме је сујета можда најприсутнија у глумачком послу, у коме је већини важно шта о њима мисли публика, критика или колеге, Перовић је деловао ослобођено таквог притиска. Као да је желео прво пред собом да буде исправан и истинит, а за остало ће лако. Био је глумац посебног кова, но можда баш зато што је у свом изразу био промишљен и економичан, неће одмах пасти на ум просечном гледаоцу, који ће као најбољег оценити неког размаханијег комичара. Перовић је играо и комедију, али не само њу, он је направио читаву лепезу незаборавних и тако различитих улога да је тешко схватити да је то све један исти човек. Један човек, али тотални глумац, како га је назвао један његов биограф. Јован Ћирилов је, говорећи о Перовићу, наглашавао како он као да је сам измислио нови, модерни говор и појаву, како је „увек био тамо где се стварао нови однос према тексту, нови говор, нови начин мишљења и осећања“. На потезу између боемије и глумачког аскетизма, он је умом и срцем прихватао Олбија, Озборна, њихов нови необичан израз и идеје, огољавање људске психе, борбу илузија и стварности. У томе је био уверљив зато што је био глумац сфинга, неко ко зна тајну и зато је неусиљено самоуверен. Говорио је да у глуми нема потребе да се напреже, с обзиром на то да налази у себи све те елементе. А опет, самоувереност можда није прецизна одредница, јер укључује неку позу и самосвест, а код Перовића је то била огољена истина или тежња ка њој коју је готово увек достизао. Први је увео стил који је деловао као неглума. Одбацивао је патетику, претерану гестикулацију, доносећи на сцену потпуну природност, сведеност и рафинман, оно какви људи заиста јесу. А одакле је потекло то? Осим црте карактера и природног афинитета, можда баш из посматрања људи и увиђања њиховог понашања. Можда је томе допринела и младост у заробљеништву током Другог светског рата, присила да се суочи са страхотама, и потом их интелектуално обради и потражи им разлог. Можда то што му је мрско било претварање и артифицијелност. Касније је томе ишао у корист административни посао у позоришту, који је обављао неко време пре него што је уписао академију. Ту је могао да буде близу позоришту, али да га посматра из другог угла и тако му пронађе шупљине и фалинке. Обашка заљубљивање у театар, због јаког осећаја да у њему живи истина. Признао је да је једино о чему сања да за свој глумачки стваралачки рад, за своју искреност, коју точи из себе, не буде узнемираван: „Могу да се храним и на казану, не марим где станујем и шта једем, не зато што сам боем, већ што ми је једино важно да будем слободан“. Nomen est omen – овом изреком је Марко Танасковић, унук којег Перовић никад није упознао, сажео суштину Перовићевог идентитета. Али ни надимак Цица (којим је он звао људе око себе, па су му га наденули) није случајан. Он сведочи о нежности и дубокој хуманости, која је била предуслов да неко схвати и осети метафизичке слојеве речи које изговара. Чак и презиме Перовић можемо довести у везу са шпанском речју за пса, оног који је лојалан, али има потребу за лутањем. Цица је био уједно и тако церебралан и тако обичан, и тај склоп, та амбиваленција учинили су га јединственим. У не тако дугој каријери оставио је траг у југословенској кинематографији са 28 играних филмова, 37 телевизијских и 10 серија. Био је глумац невероватне трансформације, без проблема се крећући кроз жанрове, од црног таласа до комедија. И можда би се само грубо његова каријера могла располутити на драмске и комичне улоге, али то би вероватно била грешка, јер су валери и финесе његових улога такве да би то било поједностављивање.
У Буђењу пацова (1967) Жике Павловића он је тумачио Велимира Бамберга, бившег логораша и хоровођу, човека са маргине тако уверљиво, да је та улога, као и сам филм антологијска. И као да се и сам Павловић, иначе самосвојан и снажан аутор, плашио њихове потенцијалне нове сарадње, јер је ова била такав драгуљ да би се тешко поновила. О овом мастеркласу глуме могле би се писати студије, а вероватно би и тад нешто измицало, јер је неизрециво колико је Цица као Бамберг природан, аутентичан, са филигранским гестовима, трептањем, избегавајући да погледа жену, необичном стидљивошћу, вињетама попут оне кад пијан одбацује бицикл и гега се уз степенице или се полива водом. Све то делује као прави живот, а не филм. Перовић је играо чудаке, особењаке, аутсајдере, интроверте и усамљенике, уличне филозофе, али и јунаке на којима се ломи све. Такав је инжењер у Мосту (1969), градитељ који сад треба да помогне да се његових руку дело уништи. Могао је целу сцену да одигра тихо, покретима, погледом, сведено, да учини да управо лице буде главни медијатор, као некад у доба немог филма. А потпуна контра раном, немом филму су Перовићеви гестови и средства, не пренаглашени, веристички, такви да је гледаоцу све јасно. Насупрот мраку и меланхолији црног таласа стоји улога у љупком и добро скројеном филму Мила Ђукановића Мушкарци (1963). У овом филму он је everyman из средњовековних моралитета, обичан човек увучен у необичну ситуацију, отац и муж у модерној, новој југословенској породици која живи у солитеру, купује у робној кући и у којој су и родне улоге другачије него пре. За ову улогу Перовић је награђен Златном ареном у Пули, заслужено јер је његов мачо, традиционални мушкарац који на себе преузима до тада искључиво женске послове комичан, ноншалантан, али и изразито модеран. И то не само због чињенице да се у радњи дешава обрт који произилази из драматичне промене у југословенском друштву већ и због тога што је та савремена обичност оно што је он глумачки донео први пут. Безазленост и слатка површност, која помало подсећа на Џека Лемона у Апартману, управо су оно што је обојило овај филм, у коме му је партнерка била Оливера Марковић. Црно-бела комедија Мила Ђукановића, снимљена у једном од првих солитера у Београду, које је пројектовао чувени архитекта Иван Антић, није била само тумачење тренутка већ и антиципација новог времена. Занимљиво је да у овом филму малу улогу има и Борислав Пекић, а да ће Перовић касније играти у ТВ драми по тексту још једног значајног писца тог времена, Данила Киша. Реч је о телевизијској драми о седам смртних грехова, Дрвени сандук Томаса Вулфа (1974). Супротно филмским херојима тог времена, Перовић је бриљирао у улогама малих, анонимних људи притиснутих животним недаћама. Његови ликови су често били усамљеници, отуђени појединци или неснађене бирократе. И то није било само истинито и уверљиво већ на известан начин и кул. То није био изблазирани Мастројани код Фелинија, била је то друга врста отуђености, али је била једнако кул, на југословенски начин.
Сваком филму је давао нешто своје, неки посебан печат. Онај редитељ који би њега узео требало је да рачуна са тим да се Перовић не да моделовати, али да ће дати боју коју други глумац не би. Његов фолксдојчер Јакоб Јерих у Салашу у Малом Риту (1976) и Зимовању у Јакобсфелду (1975) држи до дисциплине, али је правичан и нежан, испод грубе спољашњости. Као да није било глумца који би ово боље и истинитије одиграо, поготово с обзиром на личну историју и детињство. Није био занемарљив ни Перовићев физикус, робусна конституција народског човека која је у комбинацији са медитативном интелектуалношћу чинила необичну појаву. У низу његових великих улога једна, невелика по трајању, посебно је упечатљива. У филму Три (1965) Александра Саше Петровића он тумачи лик оптуженог човека без докумената, који бива ухваћен под сумњом да је сарађивао са окупатором. Има говорну ману због које је још сумњивији, што даје комичан ефекат овој иначе тешкој и драматичној сцени. Ипак, оно што сцену погибије овог човека чини једном од најмоћнијих у југословенској кинематографији јест то колико је бизарна, а самим тим и трагична. Кад га стрељају, он не пада театрално и као покошен, он то чини уз јауке, поступно као што се то може десити кад смрт не наступи одмах. И довољно времена остаје гледаоцу да види оно најболније, колико је јунак изненађен својом судбином. Публика га се сигурно сећа и из филмова Поп Ћира и поп Спира (1957), Павиљон број 6 (1973), Купање (1972), Вране (1969), из позоришта које га је отворило на посебан начин. Говорио је да је сасвим свеједно да ли је текст написао Озборн, Олби, Одетс, Ружевич или Васа Поповић, да он зна да ће играти себе док буде имао шта о себи да каже. По његовом признању јунак у Картотеци, драми Тадеуша Ружевича, омогућио му је да у потпуности доведе себе у приватно стање тако да није имао никакве потребе да се сценски изражава: „Могао сам да постојим онако како постојим у животу. Замишљам да могу да будем човек који се борио, који је хтео да измени свет, а онда схвативши да не може ништа да учини, почиње да га пасивно сагледава. Тај јунак ми је помогао да се после гнева помирим са собом.“ Говорио је о томе да је у улози Џорџа у Ко се боји Вирџиније Вулф? имао потпуно другу стратегију, да је требало да буде изразито прецизан. За ову улогу и играње у Америци у Линколн центру 1968. награђен је наградом америчких позоришних критичара.
Цици Перовићу то није био једини пут да се отисне у велики свет. Чак је чешће путовао сам и приватно. То нису била туристичка путовања, колико луталаштво и номадство, био је прави глобтротер. Подстакнут битницима које је читао, посебно Керуаком, доспео је и у Америку и у Индију. Говорио је да нема чуло за материјалне ствари, и „да посматра живот као реку која тече“. На та путовања гонила га је нека унутрашња сила, фатализам и жеља за самооткривањем. Чинило се да и ту чини исто као и у глуми, да пушта да га носи, али да истовремено све контролише. Његова вишемесечна путовања преточена су у телевизијски путопис Слободан Перовић на путу око света за 380 дана, који је емитован 1974. на ТВ-у Београд. Филмском камером бележио је кадрове и људе Африке, Шпаније и Блиског истока, а чувена је и за Цицин живот знаковита анегдота према којој је на путу срео сиромаха будисту и питао га да га повезе. Овај му се захвалио, али одбио, рекавши да му није важно да тамо где је кренуо што пре стигне, него да свој дан испуни садржајем, да пешачећи размишља о себи и свету. Материјално му није много значило, па се шалио да би било боље да су награде прасеће главе и кисели купус, јер је често био без новца за рачуне, а оно што му је значило су искуства и утисци. За себе је говорио да се осећа као диносаурус који је залутао у ово време, осуђен на изумирање, да се од диносауруса претворио у гуштера, мало, безопасно и нејако биће. Можда зато што је људски, а онда и глумачки, дотакао неке дубине необјашњиве просечној особи, а можда и зато што није мистификовао позив који се тако лако мистификује. Говорио је да је Земљина кугла ваљда зато и округла – да би се човек вратио тамо одакле је пошао. Слободан Цица Перовић ишао је и враћао се, имао и немао, уживао и патио, говорио и ћутао, али једно је сигурно – пре него што је заувек отишао, тај човек је живео.