Intervju, Maja Uzelac, redateljica
ROLERKOSTER SA ZVONKOM BOGDANOM
/ FOTO: Goran Srdanov
Juli 2026
„Znam da bi svi voleli da sam samo reditelj ili da sam novinar ili da sam nešto, bilo bi im lakše smestiti me u neku ladicu. Meni nikako nije jasno zbog čega se živi ljudi ponašaju kao da su roboti ili algoritam i zašto im je teško da opipaju, da pomirišu, da osete da je sve to pravo, autentično – pa da nešto iz toga možda i dobiju. Međutim, na kraju svega toga, nije da nemam jasnu profesiju – ja sam apsolutno reditelj“
Hrvatska premijera filma Ej, salaši održana je na posljednjem izdanju mladog opatijskog festivala Slow Motion. Redateljica Maja Uzelac prije toga ga je pokazala na Beldocsu u Beogradu, a potom posjetila rodnu Vojvodinu svog junaka Zvonka Bogdana, slavnog kompozitora i izvođača narodne i starogradske glazbe, ponosnog Bunjevca i neupitnu zvijezdu tamburaških, ali i konjičkih priredbi. Bogdanov fenomen unikatan je u tranziciji prema postjugoslavenskom prostoru, iz povijesnih događanja izašao je netaknut i omiljen u svim prostorima regije. Bio je, i još uvijek jest, netko tko je u kafanu unio kravatu, odijelo i pristojno ponašanje, rafinman izvedbe kojega se drži i danas, kad u svojim 80-tima i dalje redovito nastupa, uz novu publiku koja stasa i sluša zlatni repertoar iz vremena koje, kako i sam započinje svoje najave, „vratiti se nikad neće“.
Na Exitu 2017. godine izazvao je čuđenje svojom pojavom u službenom programu, no ubrzo se shvatilo, Zvonko Bogdan tu se snašao jednako dobro kao i na pozornici hotela Union u Beogradu gdje je godinama zabavljao goste. Redateljica Maja Uzelac prihvatila se te legende u modernom ključu i snimila dokumentarni film koji balansira između poetskog i lirskog, između starog Bogdana i nove Konstrakte, ili između Subotice i ostatka užurbanog svijeta. Kako se udubila u taj proces, iznenadila samu sebe i svoje pratitelje, pa i zvijezdu o kojoj je snimila film, govori autorica brojnih interesa i zanimanja, netko koga pamtimo još iz Kulturnog nokauta s B92 ili kao nekoga tko je zanatski uobličio brojne video-spotove koje gledamo. Maja Uzelac balansira na svim područjima modernosti, komunikacija, pokretnih slika i umjetnosti, a za film Ej, salaši susrela se sa živućim simbolom jednog bivšeg i drugačijeg vremena.
Kako je taj susret starog i novog protekao? Odgovorili ste za jedan portal „ovo je bio jedan rolerkoster, sve sa povraćanjem, vrištanjem i kartom za novu vožnju“. Da li je zbilja bilo toliko teško?
Maja Uzelac: O, bilo je, pogotovo za nekoga poput mene ko dolazi iz Beograda i uz to je žena. Bila sam vrlo neobičan izbor za reditelja ovakvog jednog filma. I da, ekipa je bazično iz Novog Sada i bazično muška, imala je odmah neku vrstu otklona. Morala sam ozbiljno da se borim da opravdam tu svoju poziciju i još na to svoju viziju koja je bila radikalno drugačija od onog što se tu očekuje. Ljudi su uvek ravnicu i tamburašku muziku povezivali sa nekom vrstom sporosti, neke sentimentalne melanholije i već osvojenog stila te vrste. Za sve što od toga odskače – normalno – postavlja se 10 do 45 pitanja, a pošto je kod mene sve odskakalo, imali smo stalno razne situacije. Ivan Kljajić, čovjek koji me je i pozvao da radim ovaj film, koji je inicijator svega, radio je sa Zvonkom Bogdanom album kao muzički producent. Njih dvojica su se skapirali na albumu, došli do ideje da se nešto o Zvonku najzad i snima, a Zvonko se s tim najzad i složio. Jer, tih ideja je svakako bilo i ranije, ali Zvonko za tako nešto nije bio spreman. Sad je bio spreman: Kljajiću je poklonio poverenje i onda je Kljaja došao do mene, odnosno, imao je tu zanimljivu i kompletno neočekivanu ideju da bih ja mogla da budem reditelj takvog projekta. Ono što je tu još zanimljivije, jeste da se moja vizija i moj osećaj za tu temu i za tu priču poklopio sa njegovim i da je on od početka mene u tome podržao.
E, sad, Zvonko je sigurno pretpostavljao da ćemo mi napraviti neki takav portret gde prosto svi pričaju o njemu, i to naravno nešto lepo – jer ima itekako šta da se kaže; ali nije računao na taj intimni ulaz i na tu situaciju gde će sam sa sobom morati da se sretne. Gde će sam sebe da sluša kako govori o stvarima koje njemu nešto znače, gde će sa njima ponovo da uđe u konverzaciju i da se ponovo u ovim godinama bori ili izlazi na kraj. I njemu je trebalo neko vrijeme da nađe svoj mir sa ovim filmom, pa je prvi put došao da se pokloni publici – ne na premijeru koja je bila na beogradskom Beldocsu, već na sledeću projekciju – na Palićkom festivalu. Tek kad je čuo i od svojih prijatelja i kolega tamburaša koliko je to na Beldocsu dobro prošlo, koliko je fantastično primljeno od publike i koliko su ga svi u tom filmu voleli i razumeli. I ne samo da se poklonio već je napravio i nastup na salašu Vinarije Zvonko Bogdan, koji je bio stvarno njegov najbolji nastup od svih koje sam do sada slušala. Dakle, mnoga uzbuđenja. Rolerkoster.
Zvonko Bogdan, njegovi tamburaši i cijela ta glazbena scena, tradicionalno je muško društvo, oduvijek čvrsti i nepopustljivi Boys’ Club. Jeste li shvatili svoju ulogu, ne samo kao žene i redateljice nego kao i nekoga tko dolazi iz modernog miljea u jedan stari, pravilima popločeni krug, da ste tu zato da razdrmate sva ta pravila, a opet poštujete priču?
Maja Uzelac: To je tačno to što se desilo, hvala na sažetku. Kad negde dođem, hvatam situaciju perifernim vidom i nekim sluhom šišmiša, da – ali faktički se od početka uvijek koncentrišem na to šta tu mene radi, šta ja od toga mogu da sklopim i šta će me gurati dalje. Kad su duže forme u pitanju konstrukcija je komplikovana, i stvarno se svašta tu prožima, prepliće, ne treba sebi kvariti koncentraciju razmatranjem uslovnosti. Ne volim, dakle, da se ograničim time što ću već odmah sebi reći „Majo, ti si žena u muškom društvu, ti si mlađa osoba u društvu starijih muškaraca koji nisu ni čuli da je moguće da žena režira“, jer onda znam da ću samu sebe uplašiti ili da ću sebi napraviti neku vrstu autocenzure ili neku vrstu granice koju već unapred apsolutno znam da želim da pređem. Tako da se ne bavim mnogo uzimanjem svih faktora u obzir, nego radim prosto po srcu i po logici i po osećaju.
Nadovezala sam se na Kljajinu ideju koja je bila da uzmemo desetak najvoljenijih Zvonkovih pesama i da oko njih napravimo pričice koje se oslanjaju na njegova sećanja i na neke anegdote kojima on raspolaže. Potom sam probala da raščlanim te pesme, da uđem u njih, u neku njihovu suštinu, dubinu i u reči. Upratila sam lajtmotive koji čine ikonografiju tog sveta. Tog jednog sveta koji nestaje, koji umire, koji je na samom izdisaju u ovom trenutku, a koji je bio preovlađujući način življenja u prošlom veku. Uhvatila sam se, dakle, za te konje, za golubove, ravnice, salaše, koji se u pesmama pojavljuju. Za ta spora zanimanja – oko šešira, tambure i potkovice, pa sam rešila da snimimo te radne procese, da nađemo ljude koji još uvijek to rade na stari način, koji rukama prave stvari. Kad smo našli Adu Kovača, čoveka koji zna Zvonka kad je imao pet ili šest godina i kad sam ušla u njegovu radionicu i videla kako to izgleda – a izgleda kompletno isto kao pre 100 godina, ili kao pre 150, kad je Adin otac ili deda tu istu radionicu držao – tu sam shvatila da imamo film. Jer, u stvari, mi smo izašli iz tog danas u ono vreme iz tih pesama, i mogli smo da ga pipnemo, da ga osetimo, da ga pomirišemo. Iz tih kadrova koji plastično prenose svetlo kroz posebnu vrstu stakla koja danas više ne postoji, kroz okretanje ventilatora u zidu koji je tad tu postavljen i nikad nije menjan, kroz zvuk gvožđa koje se kali i prskanje vatre u njegovom ognjištu, tu sam osetila to vreme. Tako smo došli do spoja, do te prošlosti u ovoj sadašnjosti i do tog pitanja kako će ta budućnost izgledati, koja nas sve zajedno, kao što znamo, mori. I donosi baš preveliki broj izazova.
Primijetio sam u filmu da su na različit način snimani i tretirani određeni prizori. Oni koji se tiču eksterijera, interijera i detalja, uvijek su sporiji i kontemplativni. Dok su biografije i kronologije sažimane samo na ono najvažnije. Montirane su jako brzo, rekao bih, sada već u vašem poznatom stilu.
Maja Uzelac: Odlično ste to primetili i to jeste stil u koji sam svesno ušla, on je meni uvek blizak kao spoj suprotnosti. Ovdje sam bila svesna toga da je tema apriori za starije ljude i da će tako privući tu generaciju. Ali htela sam da napravim film koji će svojim stilom moći da ubaci u konverzaciju i mlade ljude, da se obrati nekoj generaciji koju neće zaintrigirati samom temom. To je uspelo.
Na neki način, svjesno ste išli u modernizaciju tamburaša, Zvonka Bogdana, ali i načina života koji, kako on kaže, „ponoviti se neće“.
Maja Uzelac: Želela sam da sve te Zvonkove priče uvijemo u oblandu vremena koje teče i da ih sve zaštitimo tom prirodom i njenim zračenjem koje je večno. Želela sam da i u sistemu kadriranja to pratim, pa sam išla strašno blizu Zvonku – sigurno ga nikad niko nije tako slikao. Znači, išli smo na baš vrlo krupne planove gde se stvari koje se u oku dešavaju dobro vide. S druge strane imamo široke totale, jer ravnica ih priziva sama po sebi, koji se smenjuju kroz sva godišnja doba, koji prate prirodni ciklus i podsećaju na prolaznost vremena, običaja, ljudi i konja. Oni tako daju poeziju s jedne strane, a s druge strane sve relativizuju.
Istovremeno je i pesimistično, ali vrlo humano. Približavanjem licu Zvonka Bogdana vidimo godine i iskustvo isklesano u borama, široki planovi prirode pokazuju ravnicu također do najsitnijeg detalja.
Maja Uzelac: Totali, ali i detalji. Svaka vlat trave, zrno žita, kako se pomera svaka ta travka, mene to u stvari mnogo zanima. To su elementi koji mi govore jednako kao te bore koje pominjete na Zvonkovom licu, jer to sve njegovo izbija i proizlazi iz pejzaža u kom je odrastao, u kom se rodio i iz kog je vukao ceo život sve svoje teme, i sve tuge i radosti.
Cijeli taj kraj Vojvodine ima tu urođenu melankoliju, kažu da je to vesela tuga, koliko god to zvučalo čudno.
Maja Uzelac: Mislim isto, i tu smo se našle – Vojvodina i ja.
Da li su ljudi od vas to očekivali?
Maja Uzelac: U Srbiji me znaju po emisiji Kulturni nokaut koja je stvarno kultna, ljudi je se sećaju i svaki dan me i dalje o tome pitaju. Potom i pisanje kolumni za razne novine, ali u tom mom stilu koji jeste vrlo moderan i neposredan, ili što kažu urban, mada kad čujem tu reč, vadim pištolj. Posle toga još i DJ-ing, celu deceniju sam se time dosta ozbiljno bavila, svakog vikenda radila negde, često sa Tijanom T. Ljudi to znaju i pola njih se neće ni baviti ovim filmom od čuda i od zbunjenosti. Kao, otkud ja u tome. S druge strane, tko je dao šansu Salašima, mislim da je shvatio da se sve uklapa, da nema ništa tu što je neautentično, niti za mene u stvari neprirodno.
Kad smo spomenuli Kulturni nokaut, on je neobično brzo i sugestivno montiran. Primjećujem taj isti stil režije i montaže i u Nokautu, u Konstraktinim spotovima, ali i ovom dokumentarnom filmu o Zvonku Bogdanu. Detalji koji drugi ljudi možda ne vide, brzi rezovi i radikalno sažimanje. Ej, salaši traju 54 minute, mnogi redatelji ne bi išli ispod 90 minuta, ali vi ste odlučili kratiti na najvažnije.
Maja Uzelac: Što se tiče te montažne filozofije – sve je u emociji, ako ona ne postoji, onda ti fakti ili te priče koje se ispričaju ne znače ništa. Autentična emocija, koja u tebi nešto začeprka i pokrene, nije senzacionalistička – tome je suprotna. Kod senzacionalizma se emocija zamenjuje nekakvim wow-faktorom. Ja sam dosta zagledana u formu, sa montažerkom Irenom Fabri sam u Salašima gradila konstrukciju koja može adekvatno da podupre sve te reči, poglede i pokrete. I tu sam išla na kondenzovanje. Zvonko je možda bio malo zatečen time što se u filmu i muzika tako namerno prekraćuje, često u sred takta. Ali, i zbog svega toga čovek odgleda film bez daha i tek tad uopšte shvati da je prošlo toliko i toliko minuta. U ovom slučaju to je 54 – i to je za ovaj film taman.
Ono što je iz završne verzije ispalo, pretpostavljam je dio i priče o životu Zvonka Bogdana, koje i on nerado spominje. Neke od tih stvari su privatan život, druge pak njegovi politički stavovi oko statusa Bunjevaca kao autohtonog naroda. Izbjegavali ste politiziranje i žutilo?
Maja Uzelac: Mislim da i Zvonko lično ima u sebi neku vrstu zadrške, neku meru dobrog ukusa i neku vrstu potrebe da ponešto zadrži za sebe. Film je o njemu kao umetniku. Jer, on je umetnik bio i kao trener ili džokej u trkama konja, a bio je umetnik i kao golubar, jer svemu pristupa na jedan isti način. Sa stilom.
Zvonko Bogdan je karijeru započeo idejom da bude glumac. Kad to nije uspjelo, postao je kompozitor i pjevač. Opet, u tom nastupu nije najvažniji vokalni raspon, nego izvedba, koncept i priča. Konstrakta s kojom ste radili Triptih, također izlazi iz kategorija.
Maja Uzelac: Njegove pesme su zapamćene i postale su bliske ljudima. A to je zbog te njegove sposobnosti da sve što peva svaki put ispočetka proživi i izbaci na način koji jeste glumački. Postoje šansonjeri, crooneri, da, ali postoji i u hip-hopu ista tradicija, izvođača koji priča, samo vrlo hektično, s akcentima na pravom mestu. Konstrakta recimo, ume da peva, ali po svom opredeljenju nije pevačica, nego je konceptualna umetnica i mislim da je to sada već dosta jasno. Zvonko je bio i ostao glumac. Uspeo je u tome, i to da bude ne bilo kakav glumac, nego najveći, jedini u svojoj oblasti.
Uz rad sa Konstraktom, Idom Prester i drugima radite reklamne filmove, modne filmove i cijeli niz primijenjenih (ili namjenskih, naručenih) filmova koji kod stare garde filmaša ne uživaju baš visok status. Smatraju ih međuposlovima do onog najvažnijeg, dugometražnog filma. Mnogi ih ne žele niti staviti u svoju filmografiju, no vi ste na svoje radove iz te domene ponosni.
Maja Uzelac: Triptih sa Konstraktom jeste film, to jeste novi film, apsolutno. I Bunny, fashion film, i još štošta. Prosto sam nešto shvatila u jednom trenutku svog života; jer čovek se razvija, raste, dešavaju mu se stvari i treba da dođe do nekakvih zaključaka. I ja sam srećna što jesam, pošto vidim oko sebe često da ljudi nisu, da nekako insistiraju na nekim postavkama stvari kakve treba da budu, ili kako su ih u školi naučili da se to radi. Recimo da treba da čuvaju svoju reputaciju i da s visine gledaju na određenu vrstu poslova. A onda kad na kraju treba da snime igrani film, ni za to im nije ostalo entuzijazma i prave motivacije, jer su šest ili osam godina obilazili fondove i mislili o „projektima“, evrima, koprodukcijama, a ne o idejama. I usput snimali „tezge“ levom nogom, bez srca u tome. Ja radije eksperimentišem s idejama, na malo. I tome se radujem celim putem.
Uz sve ove stvari, godinama pišete kolumne za brojne časopise. Rende je objavio zbirku tih tekstova pod naslovom Prosto. Prosto kao jednostavno ili prosto kao nešto bezobrazno?
Maja Uzelac: Te kolumne za Novu.rs su išle tokom korone, znači od 2020. do 2022, od njih je nastala ta knjiga. Baš je jasno da su se desile u nekom vrlo specifičnom vremenskom razdoblju i u nekom majndsetu koji je malo polomljen i drugačiji. Iz te specifične urgencije sam počela da pišem prvi put kompletno i neposredno iz glave na papir, bez bilo kakvog promišljanja, bez ikakvih ograda, bez ikakve autocenzure. Bezobrazno nije, pa i da jeste, to mi nikad nije bio problem. Pišem za novine još od 16. godine, i pisala sam za broj novina i časopisa koji apsolutno više ne znam, pola tih imena više ne pamtim. Ali znam da je Prosto kompletno različito od svega dotle. Zato sam lako pristala na ideju izdavačke kuće Rende da to jeste knjiga.
Na gostovanju na festivalu Slow Motion u Opatiji predstavili su vas kao nekoga tko djeluje u brojnim područjima medija, filma, komunikacija i umjetnosti, da je nemoguće odrediti koje je ono glavno. Treba li ga uopće odrediti i ako biste to učinili, koje bi to područje bilo?
Maja Uzelac: Dodajem na to još i moj art-iskorak, prošle godine sam imala tu prvu samostalnu izložbu u Silosima u Beogradu. Bila je to neka vrsta vizualnog eseja, ne klasična foto-izložba – pošto se ne osjećam kao fotograf, što i nisam. To su bila fotografije iPhoneom koje sam u hiljadu prilika poslikala, ali koje sam sprovela u nekakvu priču koja ima tok i red, što se na lepom srpskom ili hrvatskom jeziku zove storytelling.
Pokušavam da živim u skladu sa sobom i svojim nekim unutrašnjim potrebama i željama; potrebe su da nešto izbacim i kažem, da stvari naprosto definišem u sebi kako bih sama došlo do nekog rešenja, do toga šta me u tome muči ili šta je ispravan stav na određenu temu ili kako se ja odnosim prema pitanjima tim i tim, i to se kod mene u različitim periodima i u različitim prilikama definiše kroz različite medije. A definiše se i tako što me neko zove da nešto radim i otvori mi time neka vrata koja nisam sama ni znala da za mene postoje. Na celom tom putu fantastično se zabavljam, pošto je zabava nešto od čega nikad neću odustati i stvarno me izluđuje ta tendencija umetnosti i kulture da budu samo za intelektualce i da su neki elitni zabran gde obični ljudi nisu pripušteni. Ja bih svakoga da uteram u umetnost.
Znam da bi svi voleli da sam samo reditelj ili da sam novinar ili da sam nešto, bilo bi im lakše smestiti me u neku ladicu. Meni nikako nije jasno zbog čega se živi ljudi ponašaju kao da su roboti ili algoritam i zašto im je teško da opipaju, da pomirišu, da osete da je sve to pravo, autentično – pa da nešto iz toga možda i dobiju. Međutim, na kraju svega toga, nije da nemam jasnu profesiju – ja sam apsolutno reditelj. Sve što radim, ja radim sa te pozicije: znači, kad pišem, to je u stvari uvek nekakav film od reči. Kad pravim izložbu, to je film od slika. Svakom, naravno, dopuštam tu slobodu da me doživi kako on to voli, kako mu se najviše sviđa ili čak i ako bi da se vređa, možemo i to, jer i to je interesantno. Ukratko, ceo život se opirem algoritmu, svojim različitim smerovima kretanja ja ometam algoritam. Mnogo se tome radujem i jako bih volela da ga zajebem i da mu dokažem da je gluplji od svih nas.