O prijatelju Goranu Babiću
SVAKI DAN MISLIM NA TEBE
/ FOTO: Miljenko Jergović
Juli 2026
Ponekad se čovek razočara u pisca kad ga upozna lično. Sa Goranom su stvari stajale sasvim suprotno. Znao je koliko vredi, ali tašt nije bio; voleo je razgovor, ali ga nije pretvarao u solilokvij; bio je izvanredno osetljiv, ali je tu osetljivost zadržavao za poeziju; bio je ironičan i duhovit, ali nikada ciničan; umeo je da bude ljutit, ali nikada ogorčen. Najzad, ili na prvom mestu, imao je prirodan dar za prijateljstvo
Ima Goran Babić jednu retko pominjanu, a vrlo značajnu knjigu Djed Geza. Čovjek ili Jevrejin (zbornik dokumenata iz nevremena), objavljenu u Beogradu 2007. „Odlučio sam“, piše on u predgovoru, „da sačinim pregledan prikaz raznolikih a istodobnih beogradskih i zagrebačkih zakonskih akata, odluka, naredbi, propisa i sličnog štiva iz čije se ukupne mase može razabrati atmosfera u kojoj se tih dana živjelo i umiralo. (…) Ograničio sam se na tekstove objavljene do datuma Gezine smrti, 18. 10. 1941. godine.“
Nekom neuhvatljivom metafizičkom zakonitošću, Goran je rođen na Visu tog istog meseca i istog dana – 18. 10, ali tri godine kasnije, 1944 – kada je Geza Brajder, djed Geza, pogubljen u SS-logoru Sajmište.
Pitala sam ga jednom kako to da on kao da zanemaruje svoj jevrejski identitet (cela majčina grana, Brajderovi, zbrisana je u Holokaustu). Rekao je kratko, uz uobičajen, malo namrgođen izraz lica: „Ma, ja sam lijevi.“ To je bio njegov izbor, izabrani identitet. A po mom sudu, i živa veza sa djedom Gezom, jer je Geza Brajder za ondašnju nacifašističku silu i moć bio ne čovek, nego Jevrejin, i zato viđen za istrebljenje.
U toj vezi ja vidim Goranovo, inače neupadljivo, jevrejstvo (nikada ga nije isticao, pogotovu ne zarad uveličavanja sopstvenog javnog statusa), koliko i čvrsti temelj njegovog levičarstva i jugoslovenstva. Zbog te veze je, čini mi se između ostalog, višenacionalna socijalistička Jugoslavija ravnopravnih, sa svojim antifašizmom i svojim otporom prema svim vidovima nacionalizma, bila zemlja za njega, njegova zemlja. Pa i njegovi partijski angažmani u dalekim sedamdesetim i osamdesetim godinama XX veka – mada o tom njegovom periodu znam samo posredno – iz toga su proizlazili, ne iz isprazne ideološke zaslepljenosti ili – pogotovu ne – iz nekakvog ostrašćenog karijerizma. Mnogima se to još onda nije dopadalo. Čak i danas ga poneki ignorant nazove „tvrdim boljševikom“, ne shvatajući da Goran, ironičan i duhovit, oštrog oka u uočavanju protivrečnosti, sklon paradoksu i, najzad, pre svega pesnik, to nikako nije mogao biti. Dobro je on znao mane i nedovoljnosti jugoslovenskog sistema, ali je držao da ih vredi ispravljati i menjati, a ne zbog njih zemlju satirati i rušiti. Njegova uverenja, stabilna i trajna, ne za jednokratnu upotrebu, nisu se držala na elektricitetu iluzija, nego na volji i veri da se svet zaista može, doduše uvek s mukom, svaki put nanovo dovesti u red.
Taj, dakle, levičar, Jevrejin i Hrvat, veliki polemičar, priznati pesnik, višestrani umetnik, preseljava se u turbulentni Beograd neposredno pred početak ratnog rasturanja Jugoslavije. Ja ga upoznajem tek 2002, a verovatno ne bih ni tada da mi se nije ukazala prilika da mu, kao beogradska članica široke postjugoslovenske redakcije Sarajevskih svezaka, tek osnovanog regionalnog časopisa, zatražim prilog za prvi broj. Goran je napisao odličan književno-politički esej o jugoslovenskim ratovima u svetlu svetske politike. Glavnom uredniku nije smetao tekst (da li ga je uopšte pročitao?), ali jeste autor. Prilog je odbačen. Goran je rekao samo: „Ah, pile jedno.“
Tako je počelo naše prijateljstvo. Javljao se, dok je bilo zdravlja i vedrine, duhovitom parafrazom nekadašnjeg partijskog slogana: „Šta rade naši najbolji kadrovi?“ Šetali smo po Botaničkoj bašti, razgovarali pod razgranatim stablom (duda? kestena? bagrema?) u dvorištu ispred male, više nego skromne prizemne kuće na uglu ulica 29. novembra i Džordža Vašingtona, gde je dinamično, ali idilično živeo sa svojom „anarhistkinjom“ Mladenkom i njihovim ćerkama Mašom i Nušom. Imala sam utisak da se zidovi kuće savijaju pod teretom nebrojenih knjiga, a opet je svaki čas donosio poneku novu i govorio: „Vidi šta sam našao…“ Uspeo je posle nekog vremena da u jednom delu tog dvorišta dobije izduženu romboidnu prostoriju i u njoj postavi police za svoju ogromnu biblioteku. Taj prostor, koji je Goran sam učinio lepim, prosto je isijavao bogata znanja kojima je tako nepretenciozno baratao i široka interesovanja za kojima je išao – od poezije, umetnosti, istorije, do krivudavog razvoja svetskog i jugoslovenskog radničkog pokreta.
Nikada ga nisam pitala kako mu je u Beogradu, gradu promenjenom do neprepoznavanja. Pisao je mnogo, iako se ovdašnji izdavači nisu otimali o njegove rukopise, niti se on mnogo trudio da ih, objavljene, nametne javnosti. Ali čitani jesu i naročito ih je umetnička javnost prigrlila i volela. Njegova izuzetno originalna konceptualna izložba Povremeno zaustavljanje vremena u Galeriji-legatu Milice i Rodoljuba Čolakovića u leto–jesen 2021. bila je pravi događaj, njeno otvaranje – fešta. Heterogeni, dragoceni izloženi materijal prešao je 2022. u jedinstvenu knjigu Vidno polje, u kojoj kratke, naizgled nepovezane autonomne prozne celine i likovni prilozi (koliko ličnog, toliko i društvenog karaktera) u sledu obrazuju jedinstven prizor „slike sa izložbe“ koja nam predočava jedan vremenski širok, a socijalno-politički intenzivan, dramatičan istorijski kontekst. (Imala sam čast da me autor, kao da je kustos, sam provede kroz nju.)
Vidno polje završava antologijskom pesmom „Moj jezik“. Početni stihovi su duhovito ironični („… pišem … na sićušnom hrvatskom jeziku / koji je još i te sreće da se ne razlikuje od srpskog“; podvlačenja moja), da bi postupnom gradacijom grotesknog apsurda („jer sve je to jedan jezik / i jedan te isti minijaturni narod / koji se još međusobno i trijebi“) stigla do svog tragičnog krešenda („… koga god zovneš na mome jeziku / stići će nesreća / il’ nevjesta njezina, smrt“). Pesma je napisana u februaru 1995. – dakle, čak pre Srebrenice i Oluje. Ni javno, ni privatno, Goran nikada nije jadikovao nad neshvatljivim užasima naših ratova, ali je njegova temeljna potresenost činjenicom rata i ratnim zbivanjima obojila najveći deo njegovih pesama iz poslednjih par decenija.
Današnja srpska vlast (za razliku od demokratske, koja mu je bar dodelila nacionalnu penziju za vrhunsko stvaralaštvo) odbila je, dakako, zahtev da bude sahranjen u Aleji velikana. Njegovoj pesničkoj i ljudskoj veličini ta aleja, međutim, nije ni bila potrebna.
I još ovo. Ponekad se čovek razočara u pisca kad ga upozna lično. Sa Goranom su stvari stajale sasvim suprotno. Znao je koliko vredi, ali tašt nije bio; voleo je razgovor, ali ga nije pretvarao u solilokvij; bio je izvanredno osetljiv, ali je tu osetljivost zadržavao za poeziju; bio je ironičan i duhovit, ali nikada ciničan; umeo je da bude ljutit, ali nikada ogorčen. Najzad, ili na prvom mestu, imao je prirodan dar za prijateljstvo. Sutradan posle moje operacije 2011, poslao mi je SMS poruku: „Drži se drugarice, svaki dan mislim na tebe.“ Uvek me stegne u grlu kad se toga setim, a setim se često.
26. maja 2026.