Нова поезија и једна проза
ЉУДИ МОРАЈУ ДА СЕ СМЕЈУ ЗА ВРЕМЕ РАТА
Јули 2026
У протеклих годину-две појавиле су се занимљиве књиге, које тихо, махом испод радара шире културне јавности – иако је заправо све нејасније шта је та јавност – показују могуће правце будућих књижевних кретања због чега свакако треба скренути пажњу на њих
У годинама непосредно након пандемије у културној јавности се могло често чути да је поезија поново у моди: организована су бројна, углавном клупска читања, радионице писања, песме су у мегабајтима објављиване диљем интернета, тиражи песничких књига упадљиво су скочили. Толико чак да су неки од угледнијих издавача, који са поезијом иначе, разуме се, немају ништа, почели стидљиво да је објављују. Могло се помислити да ће и талас друштвено-политичке побуне који су покренули студенти томе ићи на руку – јер поезија се по неким архетипским инерцијама повезује са заносима и пркосима младости – па ипак, друштвени фокус и енергија скренули су другим правцем, и све је полако и неприметно почело да се враћа у колотечину и у оквире заједнице од неколико стотина до хиљаду заинтересованих песника и читалаца, колико их је иначе увек било, колико ће их вероватно увек бити. У сваком случају, и у протеклих годину-две појавиле су се свакако неке занимљиве књиге, које тихо, махом испод радара шире културне јавности – иако је заправо све нејасније шта је та јавност – показују могуће правце будућих књижевних кретања, те утолико треба скренути пажњу на њих.
САМО НЕ У МАРИЈУПОЉУ
Богдан Милановић: Следећег лета у Маријенбаду, Енклава, Београд, 2025.
Богдан Милановић (рођ. 1998) један је од најзанимљивијих полазника школе креативног писања Звонка Карановића, која се протеклих година наметнула као можда и најважнији регрутни центар нове српске поезије. Његов првенац Следећег лета у Маријенбаду има форму сценарија, који у уводном тексту лирски јунак-приповедач добија од свог пријатеља, а у коме се говори о доживљајима двоје дивљих у срцу: Матеа и његове неименоване сапутнице. Иако може на први поглед деловати познато и више пута коришћено, ова форма је заправо у доброј мери оригинална и, што је много важније, срећно усклађена са садржајно-тематским планом. У основном свом току, из песме у песму, или, следећи форму књиге – из сцене у сцену, пред очима читалаца се одмотава фрагментарно-скоковита, интроспективно и ретроспективно испевана љубавна прича о поменуто двоје протагониста, и о свету са самог руба стварности и снова. Милановић је своју основну лектиру већ самим насловом прецизно навео, али ово не треба разумети као паразитирање на слави или форми Ренеовог филма (Прошле године у Маријенбаду, 1961), већ као постојећи предложак на основу којег се, будући да је реч о другом епохалном контексту – ствара нова прича. С једне стране утемељенија у реалистичкој мотивација од Ренеовог филма, а с друге, самом природом песничког језика и фигурама које с великом вештином користи, заправо још сноликија, Милановићева књига показује како се искуства једне уметности могу лако користити у другој, али под условом да им је подлога аутентичан доживљај. Другим речима, песник успева да буде модеран, дакле да, уместо песама које би стајале свака за себе, понуди илузију поезије као филма, једнако као што показује инвентивност на ужекњижевном плану, на пољу метафора, епитета и симбола, и због тога улази у ред најзанимљивијих првенаца прошле године.
ЗРЕЛО ДОБА
Сајси Ем-си (Sajsi MC): Шта жуља зграде?, Лагуна, Београд, 2026.
Прва песничка књига пионирке женског репа Сајси Ем-си (правим именом Ивана Рашић, рођ. 1981) занимљива је, и то не само из разлога феноменолошких. Када се ово каже, онда се мисли на рецентне, мање или више аутентичне, односно изнуђене покушаје поп музичара да се огледају и у књижевности: најдаље је с том амбицијом отишао Марчело са својих неколико романа, али и Ненад Марић – Краљ Чачка са својом поезијом. У случају Сајси-Рашић може бити речи о кризи уметничког идентитета, те, следствено, о жељи да се у другом, блиском пољу стекне афирмација која у основном полако измиче или није довољна; а може, такође, бити речи и о кризи средњих година и вери (наивној?) да је књижевност „озбиљнија“, „трајнија“ уметност од реп-музике.
Било како било, Рашић није погрешила и књига која се појавила пред читаоцима заправо показује занимљиву песничку самосвест. То значи у ствари да песникиња не паразитира на својој музичарској слави, већ је користи као биографску подлогу своје симпатично збркане лирске јунакиње, која са прекрхком дрскошћу тумара кроз сопствени живот, а њено жељено, маштано Ја се стално саплиће о ногу њеног стварног Ја. Штавише, може се рећи да у песмама из књиге Шта жуља зграде? Рашић, ослобођена притиска досадног хип-хоп ритма и често усиљених рима, показује свој језичкоуметнички дар знатно убедљивије него у музици по којој је постала славна. На трагу актуелне аутофикцијске обнове романтизма, Рашић је створила лирску јунакињу о чијим доживљајима, осећајима и опажајима може да се чита на плажи, у (међу)градском превозу, пред излазак, испод клупе, или у самоћи собе застртих прозора, кад се сетимо да је књига наш најбољи друг. Речју, вредније је читати него слушати Сајси Ем-си.
ЦИТАТИ СМРТИ
Марко Тодоровић: Блавор, отац и Бог, Поетум, Београд, 2025.
У аутобиографској белешци на крају своје прве песничке књиге Усељавање у нову смрт (2024), која, белешка дакле, има за мото навод из Ракове обратнице Хенрија Милера: „Без новца, без имовине, без наде. Најсрећнији човек на свету“, песник Марко Тодоровић (рођ. 1995), између осталог, каже: „Поезију пишем од средњошколских дана, безуспешно. Смрт ме инспирише.“
За овог писца шира књижевна јавност први пут је чула почетком године, када се његов кратки роман Летњиковац нашао (с правом) у најужем избору за награду Београдски победник (ћаци-Нин). Оно што је тада привукло пажњу јесте чињеница да је Тодоровићев роман било немогуће наћи у било којој књижари у Београду, па и у читавој Србији, будући да је објављен у селу Прибоју (општина Лопаре, БиХ) у тиражу од 200 примерака, под уредничком палицом песника Слободана Јовића. Још занимљивије је да је заправо то случај и са осталим Тодоровићевим књигама, од којих је последња објављена у још скромнијих 100 примерака, па су на неки начин и књиге и сам писац остали помало под велом тајне.
Тематска линија која повезује све три песничке књиге (поред наведених још и Љуска, 2025) јесте, као што навод на почетку одељка каже, опсесивно бављење смрћу у свим њеним видовима. То је случај и са књигом Блавор, отац и Бог. Подељена на три циклуса, од којих је сваки посвећен по једном бићу из наслова, књига у ствари, за разлику од далеко највећег дела савремене поезије, измиче концепту и целовитости, и управо то је њен, можда и несвесно досегнут, највећи квалитет. Певајући о смрти различитих животиња, суседа, о очевој болести и умирању, те, коначно, о присуству/одсуству Бога, Тодоровић, одсечношћу која подсећа донекле на Новицу Тадића, низом споредних мотива и тема из друкчијих углова сагледава савремени свет, односе у њему, и насиље и суровост који га обликују. Због свега тога га с пажњом треба пратити и у будућности.
ИСТОРИЈА ДУНАВА У 34 СУДБИНЕ
Ања Давидовић, На обалама, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“, Чачак, 2025.
Ања Давидовић (рођ. 2000) била је једна од кључних фигура студентског протеста 2025. на Филолошком факултету и уређивала часопис побуњених студената Филоблок, али поетичке одлике њеног првог рукописа, са којим је победила на престижном конкурсу Дисовог пролећа у Чачку, у основи нису авангардно-бунтовне, већ су много ближе дискретном модернизму, и као такве представљају мек, безболан прелаз са поетика претходне генерације. На обалама је књига сразмерно строге структуре, висококонцептуализована, и у том смислу парадигматична за последње деценије српске (али заправо и целокупне евроамеричке) поезије. Подељена у две равноправне целине „Профили“ и „Слојеви“, који су пак подељени у четири тетраптиха „Вир“, „Бели брег“, „Градина“, „Басијана“, књига опева живот уз и на Дунаву, данас и у прошлости, и у том смислу дакако призива у сећање Миодрага Павловића – који, узгред, и за сваку похвалу, као да поново постаје занимљив млађим песницима – и његове културно-антрополошке поемизоване пројекте из шездесетих и седамдесетих почев од Скитија и Празника, преко Заветина и Карика, па до Певања на виру. Другим речима, две главне теме ове песникиње су Дунав и Време, па отуда, упркос чињеници да свих тридесет и нешто песама имају сопствене, јединствене лирске јунаке, глас који опева те различите судбине и прерушава се у гласове протагониста – остаје исти: дискретан, емпатичан, али и дистанциран, сливен у те друге гласове, али све време имајући на уму своје, чисто књижевне потребе, односно учену фигуралност свог језика. Наслањајући се на различита искуства и традиције: од песничких интерпретација праисторије и античког доба, преко српске средњовековне књижевности, па све до високог модернизма, закључно са класно и социјално сензибилираном, друштвено ангажованом савременом лириком – Давидовић је себи прилично вешто оставила велики поетички простор и може да бира којим ће све путевима надаље кренути.
РЕЦИМО: О ЏЕЗУ
Урош Ђурковић, О чему је реч?, Прва књига Матице српске, Матица Српска, Нови Сад, 2025.
Урош Ђурковић (рођ. 1995) није залутао међу песнике, већ је његова прва књига уметничке прозе, експериментална новела или кратки роман О чему је реч? – након десетина критичких приказа, есеја, тзв. научних студија, приређених темата и учешћа на промоцијама књига других аутора последњих година – препуна синкопа и ритмичких престројавања, језичких игара, разбокорена, слободноџезерска у својим тематско-мотивским скоковима и вратоломијама, и све време загледана у сопствени пупак, у оно како, зашто и због чега/кога настаје, а што су све заједно много пре одлике поезије него прозе, а нарочито оне која данас преовлађује. Дакако, да не буде забуне, реч је о књизи прозе, али о оној врсти којој је циљ чиста, безинтересна уметност, која испитује нове могућности прозе, или могућности нове прозе, која је авангардна у оном старинском, међуратном смислу речи и као таква супротстављена готово свему што је данас на цени.
Приповедач Ђурковићеве новеле већ у уводним фрагментима жели да постигне договор са читаоцем и да му се захвали на посвећеној времену, а онда почињу да се ређају микроесеји, приповедање о различитим, по правилу најсвакодневнијим доживљајима, приповедање о приповедању итд. На први поглед Ђурковић бежи од целовитости, од саме помисли на старински остварену фабулу, па ипак, његови хировито расути фрагменти су у дубоком дослуху са епохом поремећене, распршене пажње и хиперсензибилираних појединаца, који главињају данашњим светом, које све занима, али се ни на чему не задржавају превише. Ни на чему, осим на ономе што прозу чини прозом, уметност уметношћу. Као и у случају Давидовић, овим и оваквим првенцем, Урош Ђурковић је себи отворио широко поље и може да даље иде куд му је воља.