Časopis Prosvjeta

Кроника нестајања једног банијског села (2)

ПОСЉЕДЊИ ХЕРОЈИ ВЕЛИКОГ ГРАДЦА

PIŠE: Игор Мркаљ

Јули 2026

Према попису становништва из 1991., Велики Градац је имао 708 становника и солидну перспективу. Међутим, распад Југославије и рат који је услиједио након њега зауставили су даљњи развој. Тридесет година послије било је свега 80 житеља, углавном старијих, а према процјени 87-годишњег Стојана Боројевића тренутно их је око 30, међу којима и три младе породице с дјецом

Други свјетски рат и сплет повијесних околности довели су до агресије нацистичке Њемачке и слома Краљевине Југославије те стварања усташке НДХ. Ескалација и кулминација усташког терора и геноцида у Глини и глинском котару у прољеће и љето 1941. потакнула је отпор, а онда и устанак под водством комуниста. У овој најранијој фази устанка државни врх НДХ одлучио је реагирати акцијама масовних одмазди, које су биле дио цјелокупне државне политике усмјерене против српског становништва. Тако је у овој фази устанка Велики Градац претрпио први масовни усташки злочин у склопу велике акције „чишћења“ у глинском котару 19. новембра 1941., када су у селу усташе убили најмање 62 мушкараца, жена и дјеце. Након масакра, усташе су наставили с паљењем села, па су истог дана запалили и дрвену православну цркву Светих апостола Петра и Павла.

Након што су током 1941. формирани Банијски партизански одред, а затим Седма и Осма банијска бригада, у јесен 1942. формирана је наредбом Врховног команданта НОВ и ПОЈ Седма банијска дивизија. Затим је почетком зиме 1942. основана и Шеснаеста банијска бригада као трећа бригада Седме банијске дивизије НОВЈ, која је тако имала 3167 бораца. Био је то још један показатељ војног успона Народно-ослободилачког покрета, који је непрестано добивао на снази, понајвише због усташке политике терора против српског становништва, која је наставила тјерати младе Србе у партизанске редове.

Велики губитак за Велики Градац била је погибија некадашњег првоборца Банијског партизанског одреда Стојана Комљеновића Чоке, који се с Банијском пролетерском четом борио у Славонији 1942., да би погинуо као командант 1. батаљона 16. Славонске бригаде НОВЈ у борбама за Вировитицу, 12. фебруара 1943. До краја те исте 1943. Велики Градац је претрпио дотад највеће људске губитке, када је највише жртава убијено на кућном прагу, у збјегу и у логорима те погинуло у пресудним биткама на Неретви и Сутјесци. Стога се с пуним правом може закључити да је Велики Градац дао велики допринос ослобођењу Глине 1944. и коначном ослобођењу Југославије 1945.

Након огромних људских и материјалних губитака које је село претрпјело у рату, период након ослобођења представљао је нови почетак за Велики Градац. Поратну солидарност и обнову села добро илустрира извјештај Јединства из Сиска под насловом „Радни излет глинских радника и обртника у Велики Градац“. Тако у извјештају пише да је у недјељу 11. августа 1946. глински синдикат организирао излет око 20 радника и обртника свих врста заната у Велики Градац, као испомоћ најсиромашнијим фамилијама које нису у стању да плате у новцу поправке разних ствари. „Резултат њиховог рада био је: лимари су оправили 197 предмета, кројачи израдили 25 одјевних предмета, ременари су поправили 7 орми, ковачи 72 предмета, клобучари 28 предмета, брицо обријао и ошишао 51 особу, шустери су покрпали 14 пари ципела и бачвари 4 предмета“, извјештава Јединство од 24. августа 1946.

Према првом послијератном попису становништва 1948., Велики Градац има 1052 становника. Међутим, сиромаштво, живот у кућама без струје и воде, без модерних стројева и помагала, затим прометна изолираност и недоступност јавних услуга, посебно здравства и образовања, те насилна колективизација села и принудни откуп, били су тек један од разлога зашто су двојица сељака из глинског котара – Јован Гламочлија, предратни жандар из Великог Градца, и Душан Миљевић, бивши чиновник из Боровите – почели у јануару 1950. припремати побуну, чији је политички циљ био повратак краља, рушење комунистичког и увођење демократског уређења. Међутим, за њихову организацију и планирану побуну већ у априлу сазнала је југославенска тајна полиција УДБА, која је до јуна 1950. открила 69 активних судионика с подручја Глине, Петриње и Костајнице. Приликом војне и полицијске акције хватања убијено је шесторо припадника ове организације. У августу 1950. у Глини пред Војним судом 40 припадника организације је било осуђено на затворске казне, а првооптужени Миљевић и другооптужени Гламочлија на смрт, чиме је и окончана ова побуна, познатија као Глински случај.

Указом предсједника ФНРЈ-а Јосипа Броза Тита од 27. јула 1953., орденом народног хероја Југославије одликована су двојица најистакнутијих првобораца и партизанских команданата из Великог Градца, Стојан Комљеновић Чока (постхумно) и Адам Петровић Гигац, који је након рата развио широку друштвену и политичку активност као члан Котарског комитета КПХ Глина и предсједник Котарског одбора СУБНОР-а Глина. Управо је његовом иницијативом у априлу 1960. мјесна борачка организација повела акцију за подизање Друштвеног дома у Великом Градцу, који је свечано отворен на Дан борца 4. јула 1961. Тада је на великом народном збору, на којем се окупило преко 1000 људи, на дому свечано откривена спомен-плоча на којој су у знак сјећања уклесана имена 57 погинулих бораца НОБ-а и 126 жртава фашистичког терора из Великог Градца.

Наредних година у Друштвеном дому приређена је још једна велика свечаност, када је 16. маја 1964. у Велики Градац уведена струја и електрична расвјета. Свечаности су присуствовали бројни узваници и представници друштвено-политичких организација из Сиска, Глине и Великог Градца те преко 500 мјештана и становника околних села. Према писању сисачког Јединства, електрификација села успјела је након трогодишњег мјесног самодоприноса и била прави подухват јер је село разбацано у осам засеока, због чега је требало изградити 11 километара нисконапонске мреже и 2 трафостанице, у вриједности око 15 милијуна динара. Агилни вођа цијеле акције био је Адам Петровић Гигац, пише Јединство, које додаје да су захваљујући „прилозима и помоћи другова из Загреба, Београда и Земуна такођер набављени телевизор, радио и грамофон, звучник и више плоча.“

Током 1964. Извршно вијеће Сабора СР Хрватске усвојило је документ под називом Банијска концепција, што је била прва озбиљнија политика регионалног развоја Баније, коју од тада заједно проводе опћине Сисак, Петриња, Костајница, Двор и Глина. Носиоци развоја овог краја постају Жељезара, Рафинерија и Гавриловић, па се тако у опћинским средиштима почињу градити мали индустријски погони, а на селу развијати кооперација. Развој села потицала је и Пољопривредна станица Глина, која је од загребачког филмског подузећа Зора наручила 17 филмова образовног карактера и почела обилазити бројна села приказујући филмове и држећи предавања. Према писању сисачког Јединства, нарочити интерес показао је Велики Градац. Тако се 11. априла 1966. у Друштвеном дому на предавању и приказивању образовних филмова окупило преко 200 људи.

У Друштвеном дому се такођер одржавају забаве и масовни састанци. У оквиру дома дјелује и Опћа пољопривредна задруга, као и добро опскрбљена продаваоница подузећа Тргопромет из Глине. У селу такођер ради основна школа у којој се савјесним педагошким радом истичу наставници, брачни пар Ана и Никола Косановић. Школу похађају ђаци од 1. до 4. разреда, који потом настављају даљње школовање од 5. до 8. разреда у Основној школи Шамарица у сусједном Малом Градцу.

Међу познатим личностима родом из Великог Градца свакако вриједи споменути истакнутог кирурга доц. др. Јанка Комљеновића, који је у умро у Ријеци 1. августа 1966. у 69 години. Он је још прије рата студирао медицину у Инзбруку и Бечу, након чега је био шеф кируршког одјељења болнице на Сушаку. Након рата био је дугогодишњи шеф кирургије болнице у Ријеци и наставник кирургије на ријечком Медицинском факултету. Био је врстан трауматолог, који је поставио темеље у физикалној медицини и будућој кардиоваскуларној кирургији.

Такођер вриједи споменути да су поводом 50. годишњице Октобарске револуције, совјетска влада и Врховни совјет СССР-а 1967. наградили судионике Октобра из југославенских земаља. Међу награђенима медаљом за Бојеве заслуге био је и Никола Вукић из Великог Градца. С друге стране, треба споменути и како након Другог свјетског рата није обновљена у рату спаљена православна црква у Великом Градцу, али су село и парохију, како пише Гласник СПЦ, опслуживали пароси Никола Диклић и Душан Савурдић из Глине.

 

 

Почетком 1970-их у осам засеока Великог Градца (Гламочлије и Мишљеновићи, Каламбуре и Боројевићи, Караице, Миланковићи, Милићи, Тарбуци, Вујатовићи и Комљеновићи, Живковићи и Еркаловићи) није било куће која се није бавила пољопривредом или земљорадњом. У селу је било све више трактора и других пољопривредних стројева, а такођер и кућанских и других апарата. Село је напредовало, а многи житељи су радили и у разним производним погонима Глине, Петриње и Сиска, а неки су били и на привременом раду у Њемачкој.

„Село Велики Градац с око 300 домаћинстава посљедњих година све више мијења свој изглед, а што је најважније, начин живота самих становника“, пише Глински вјесник 9. маја 1979. „Томе је свакако умногоме допринијела кооперативна пољопривредна производња. Овог часа с пуним правом може се рећи да је Велики Градац рекордер по броју коопераната. Довољно је рећи да је око 40 домаћинстава удружило своја средстава и рад с Месном индустријом Гавриловић – ООУР Пољопривреда Глина у производњи товљених свиња и прасади, а да исто толики број је оних који то још нису учинили, а укључени су у кооперативну производњу свиња и телади. У просјеку сваки од коопераната тови у једном турнусу по 100 –150 комада свиња, тако да ово село годишње испоручи тржишту и до 9.000 комада свиња. Уз то, у многим шталама узгаја се већи број крава музара, међу којима и оних с родовником, што је доказ да ће ускоро почети и организирана производња млијека.“

Наредне 1980., акцијом солидарности мјештана Драготине, Малог Градца и Мартиновића асфалтирана је локална цеста, која је и Велики Градац повезала са опћинским центром Глине. Према возном реду Аутобусног колодвора Глина из марта 1980., поласци аутобуса из Глине у Велики Градац били су четири пута дневно: у 6:15 и 12:45 (осим недјеље) те у 15:15 и 19:10 сати. Често се путовало и у смјеру Петриње и Сиска, а није неважно споменути да је у селу тих година био присутан и све већи број аутомобила.

Дана 16. маја 1981. у Великом Градцу одржан је велики народни збор, када је пред зградом основне школе свечано откривена спомен-биста народног хероја Стојана Комљеновића Чоке, по којем школа носи име. Народни збор увеличали су ученици Основне школе Шамарица из Малог Градца и чланови КУД-а „Јосо Марјановић“ из Видушевца. Треба рећи и да је спомен-биста рад загребачког кипара Станислава Мишића, док су на постаменту испод имена народног хероја Стојана Комљеновића Чоке уклесани стихови: „Младост је дао, своју земљу није, у боју је пао, на равницама Славоније, син устаничке Баније – ученици школе Велики Градац.“

Дана 6. јуна 1984. у 72 години у Глини је умро народни херој Адам Петровић Гигац. У поводу његове смрти, сутрадан је у глинском Спомен-дому жртвама фашизма одржан комеморативни скуп свих извршних друштвено-политичких организација опћине Глина и Заједнице опћина Сисак, након чега је испред Спомен-дома, у присуству великог броја становника Глине, Баније и других крајева, организиран испраћај уз највише војне почасти. Затим су 8. јуна 1984. посмртни остаци Адама Петровића Гигца сахрањени у Гробници народних хероја на загребачком гробљу Мирогој, гђе се од свог суборца опростио пригодним говором члан Предсједништва СР Хрватске Милутин Балтић, такођер народни херој из глинског краја, који је истакнуо Гигчево херојство у НОБ-у и допринос послијератној изградњи социјалистичког друштва под водством Тита и СКЈ-а.

Међу познатим личностима родом из Великог Градца вриједи споменути још једног истакнутог кирурга, др. Душана Милића. Он је завршио Медицински факултет и специјализацију у Београду, након чега је радио као шеф Одјела ортопедије у болници у Сиску, гдје је стекао назив примаријуса. Био је познат и признат стручњак у ортопедији, поготово након што је међу првима у Југославији радио уградњу умјетног кука. Био је изузетно ангажиран и цијењен као спортски лијечник, који је успјешно лијечио и вратио на спортске терене већи број спортиста, због чега је постао добитник Спортске награде Сиска 1982.

Један од најзначајнијих културних догађаја тог времена био је 14. маја 1988. у Спомен-дому у Глини, када је свечано промовиран зборник радова Глина. Глински крај кроз стољећа са 73 прилога на преко 600 страница. Насловну страницу овог вриједног зборника, који је имао не само културни већ и опћедруштвени значај, красило је ликовно рјешење академског сликара и графичара Драгана Чубрића из Београда, који је родом из Великог Градца. Вриједи споменути и његовог брата Милана Чубрића, запаженог писца и аутора више књига ратне тематике, од којих је најпознатија Између ножа и крижа (Београд, 1990).

Према попису становништва из 1991., Велики Градац је имао 708 становника и солидну перспективу. Међутим, распад Југославије и рат који је услиједио након њега зауставили су даљњи развој овог по много чему великог и богатог села. Затим је у августу 1995. завршена војно-полицијска акција Олуја, која је симболизирала реинтеграцију територија, али не и људи. Но, она је означила и почетак намјерног спречавања повратка припадника српске мањине, који су жељели да се врате и наставе живјети у Републици Хрватској. Тако почиње нова епоха овог од државе потпуно занемареног српског села, чији ће преостали житељи од тада водити непрекидну борбу за голу егзистенцију и пуко преживљавање.

Према попису становништва из 2001., у Великом Градцу су живјела 123 становника, док је 2021. било свега 80 житеља, углавном старије животне доби. Према процјени 87-годишњег Стојана Боројевића, у селу тренутно живи око 30 становника, међу којима и три младе породице с дјецом. Нећемо погријешити ако закључимо да су сви они данас посљедњи хероји Великог Градца.