O KROKODILovom projektu "Nije bajka, ali…"
DRUGAČIJA STVARNOST JE MOGUĆA
Juli 2026
Kroz projekat smo želeli da pre svega mladim devojkama pokažemo kako je regionalna ženska solidarnost dovela do stvaranja prekograničnih mirovnih i antiratnih pokreta. U vremenu kada javnim diskursom dominira govor mržnje, strah i rat, želeli smo da ukažemo na to da smo sve ovo već preživeli i da i danas moramo da gradimo mostove solidarnosti i držimo se zajedno, objašnjava Milena Berić iz KROKODILa
Nije na odmet prisetiti se herojstva, pogotovo u aktuelnim regionalnim i globalnim okolnostima. Još se važnijim čini taj pojam sagledati mimo uobičajene perspektive – uspeha, stradanja i neprikosnovene hrabrosti vojnika i njihovih zapovednika. I dok većina sličnih, pažnje i dalje vrednih inicijativa, pribegava demistifikovanju postojećih narativa i ličnosti iz neposredne prošlosti, Nije bajka, ali… autoritarnim i militarističkim političkim obrascima te društvu koje iz straha postepeno klizi u nove ratove suprotstavlja drugačiju stvarnost.
Udruženje KROKODIL iz Beograda već dugi niz godina teži uspostavljanju prostora za izgradnju drugačijih narativa o društvenim temama koje u jugoslovenskom kulturnom prostoru izazivaju oprečne stavove i koje su predmet različitih političkih zloupotreba. Književna publika najpre ih prepoznaje po istoimenom festivalu (Književno Regionalno Okupljanje Koje Otklanja Dosadu I Letargiju) koji se početkom jula održava po XVIII put, ali i po brojnim drugim programima usmerenim na izgradnju mreže savremenih autora s jugoslovenskih prostora i šire.
Nije bajka, ali… najnoviji je i već u polazištu drugačije koncipiran projekat. Zamišljen je kao serija regionalnih događaja, dijaloga, razgovora, izložbi i multimedijalnih kampanja, kojima se u pet mesečnih poglavlja pripoveda priča o heroinama mirovnog pokreta iz vremena raspada Jugoslavije. Donoseći priču o antiratnom delovanju žena, progovara o temeljnim vrednostima društva koje se na drugačiji način suočava s kriznim vremenima – empatijom, razumevanjem za druge i prijateljstvom. O motivaciji i ideji koja stoji iza ovog programa razgovarali smo s Milenom Berić, urednicom programa i izvršnom direktorkom udruženja KROKODIL.
„Projekat je nastao organski, s idejom da intervenišemo pre svega među mladim, mada ne samo mladim ljudima, koji su danas građanski aktivni, ali i iz želje da ukažemo na neke kako globalne tako i lokalne tendencije u društvu koje se tiču skretanja udesno ka konzervativnim, nacionalističkim idejama. Uvideli smo da mladi ljudi u Srbiji, kada pričaju o nasleđu devedesetih, neretko govore o ratnim zločincima kao o herojima, i to nesvesno, zato što je mitologizacija čitavog tog vremena vrlo prisutna – u grafitima i natpisima na ulicama, istorijskom revizionizmu, ali i u zvaničnom političkom narativu. U takvoj atmosferi dobijamo čitavu generaciju mladih ljudi koja odrasta u neznanju. Kroz ovaj projekat želeli smo da pre svega mladim devojkama pokažemo kako je regionalna ženska solidarnost dovela do stvaranja mirovnih i antiratnih pokreta koji nisu poznavali granice. U vremenu kada javnim diskursom dominira govor mržnje, strah i rat, želeli smo da ukažemo na to da smo sve ovo već preživeli i da i danas moramo da gradimo mostove solidarnosti i držimo se zajedno“, ističe Milena Berić.
Upravo zajedništvo i solidarnost čine vrednosnu okosnicu svih priča, koje su okupljene u pet poglavlja i govore o učesnicama različitih pokreta i inicijativa – aktivistkinjama, mirotvorkama, feministkinjama i borkinjama koje su se suprotstavile ratu, nacionalizmu i represiji tokom raspada Jugoslavije.
Pored samih priča, velika pažnja usmerena je na uspostavljanje simboličkog kontinuiteta otpora. Na taj način u javni prostor dovodi se priča o zapostavljenim praksama mirovnog aktivizma i ženskoj borbi, ali i uspostavlja živ odnos sa sadašnjošću, aktuelnim društvenim prilikama u regionu i nekim novim pobunama. Povod se s jedne strane nameće usled globalne situacije – novih ratova, zaoštravanja političke retorike, kršenja temeljnih ljudskih prava. S druge, oslanja se na fenomen studentske pobune, koja skoro dve godine podseća da je otpor i dalje moguć. Stoga Nije bajka, ali… svoje priče postavlja u istorijski kontinuitet: od AFŽ-a, preko nasleđa devedesetih, sve do danas.
„Jako je važan transfer znanja s generacije na generaciju. U LGBT i feminističkim pokretima devedesetih vidimo jako oslanjanje na tradiciju AFŽ-a, koju smo i mi želeli da istaknemo ovim projektom. Iz održavanja tog kontinuiteta su proizašla i brojna poznanstva i prijateljstva, poput onog Igbale Rugove i Lepe Mlađenović, ali i okupljanje organizacija i mirovnih inicijativa poput Žena u crnom. Upravo su te intimne priče o prijateljstvu meni lično bile najzanimljivije prilikom istraživanja svih ovih priča. U trenutku kada nacionalizam buja i čitava zemlja klizi u rat, imate žene koje obrazuju jednu drugačiju stvarnost u čitavom regionu. Upravo su one gradile osnove novog feminističkog pokreta, ali i mnogih nevladinih organizacija u regionu koje danas poznajemo“, objašnjava Berić.
Iz želje da se vrednosti o kojima se komunicira postave u istorijski kontekst, potiče i format projekta. Ne želeći da samo prenose svedočenja onih koji su preživeli konkretno krizno vreme, organizatori su okupili mlade spisateljice, novinarke i kulturne radnice, koje su kroz istraživanje pomenutih priča iz prošlosti došle do ličnih, intimnih uvida i odgovora na to nasleđe. Njihovi tekstovi nastajali su iz želje da se prošlo iskustvo razume, ali i da se iz ranije borbe preuzme znanje koje se i danas može upotrebiti. Berić napominje kako većina autorki prethodno nije znala puno o pričama koje su istraživale. Mnoge od njih nisu ranije ni čule za ljude i inicijative o kojima su čitale, pa to duboko lični ton u kom njihovi tekstovi nastaju čini još upečatljivijim. Ne želeći da od toga naprave još jedan pisani tekst, organizatori su se odlučili za prijemčiviji i vizuelno primamljiviji format, u kom su sve priče posredovane u audio formatu koji prate i bajkovita vizuelna rešenja.
Dosad su objavljena četiri od ukupno pet poglavlja, a svako od njih sastoji se od tri do četiri priče. Peto će biti predstavljeno na ovogodišnjem festivalu KROKODIL i biće posvećeno Heni Erceg, novinarki i glavnoj urednici Feral Tribunea, ženi čije se nasleđe danas čini skrajnutim i zanemarenim.
Berić ističe da je među objavljenim poglavljima posebnu pažnju privuklo prvo, čiju je najavu bez bilo kakve reklame videlo više od pola miliona ljudi u regionu. Nije bajka, ali lezbejke kidaju donosi priču o članicama lezbijskog pokreta iz Beograda i Prištine, poznanstvu Lepe Mlađenović i Igbale Rugove, iz čijeg su prijateljstva proistekle mnoge antiratne inicijative i protesti. Ovu priču ispričala je Dejana Cvetković, mlada novinarka iz Vranja kojoj je ovo bila prva prilika za odlazak na Kosovo, upoznavanje s koleginicama iz Prištine, učenje albanskog jezika i komunikaciju sa zanemarenim nasleđem.
Drugo poglavlje u središtu ima književnicu Biljanu Jovanović, spiritus movens beogradskog Civilnog pokreta otpora tokom devedesetih, a poseban akcenat u pričama Dunja Karanović stavlja na akciju Crni flor, koja je 1992. godine okupila oko 100 000 ljudi na jednodnevnom protestu protiv rata u Bosni i Hercegovini i granatiranja Sarajeva. Uz podsećanje na to da je u Srbiji devedesetih postojala mreža ljudi i organizacija koje su se otvoreno suprotstavljale zvaničnom državnom narativu, ovo poglavlje daje nam uvid u prepisku i politički svetonazor jedne od najvažnijih književnica s kraja XX veka.
Treće poglavlje Nije bajka, ali ima gorske vile, o mirovnim aktivistkinjama koje su se okupljale na kotorskom Trgu od oružja i zagovarale mir, napisala je Nađa Bobičić. Ovo poglavlje donosi priču o verovatno najmanje poznatoj mirovnoj inicijativi na prostoru Jugoslavije, dok ujedno govori i o vrlo zanimljivom identitetskom fenomenu. Naime, crnogorske aktivistkinje su se pored rata suprotstavljale i duboko ukorenjenom patrijarhatu, i to isticanjem emancipatorskog, nadnacionalnog, jugoslovenskog identiteta, koji je u ovom kontekstu prikazan kao još jedan vrednosni oponent uvreženom narativu tog vremena.
Četvrto poglavlje početkom juna predstavljeno je zagrebačkoj publici, i to ne bez razloga. Tematizujući Duhovnu republiku Zicer učesnici programa govorili su ne samo o nasleđu rata u Hrvatskoj već i o aktuelnom vraćanju obaveznog vojnog roka u obe zemlje, suprotstavljajući im ovaj višemesečni antiratni i antimilitaristički protest. Osam žena iz sela Trešnjevac 1992. godine osnovalo je Duhovnu republiku Zicer kao odgovor vojvođanskog stanovništva na prinudne mobilizacije. Nepuna tri meseca lokalno stanovništvo trpelo je pritiske, odolevalo pretnjama, ali i organizovalo kulturne programe, okupljalo organizacije i pojedince koji su delili njihove vrednosti. Želeći da i ova priča bude ispričana u relaciji s aktuelnim okolnostima, Aleksandra Panić je o Ziceru razmišljala u kontekstu slične inicijative koja se javila u sijetlskoj četvrti Kapitol hil nedugo posle ubistva Džordža Flojda. Autorka je tim protestima i sama prisustvovala, a njena priča militarizmu i prekomernoj primeni sile suprotstavlja ideju o odbijanju učestvovanja u odlukama koje se donose u našem interesu.
Poglavlja pored teme povezuje i manifest – tekst Lepe Mlađenović Politika ženske solidarnosti, u kom se pojam solidarnosti raščlanjuje i prevodi u domen konkretne političke borbe. Postavljen u kontekst ovog projekta, dobija drugačiju, temeljniju ulogu u promišljanju o dometima solidarnosti u današnjim prilikama, dodatno je ističući kao osnovnu vrednost i zajednički ishod svih priča.
„Jako bih volela da devojke koje se danas nalaze u studentskom pokretu u Srbiji pročitaju ovaj tekst, jer vraća veru u međuljudske odnose, komunicira o empatiji i ljubavi, a to je najvažnije“, dodaje Berić govoreći o ulozi manifesta.
Znajući kakve su posledice ratovi devedesetih ostavili na vrednosti poput zajedništva, empatije, kao i na naša društva u celini, nijedna od ovih priča zaista nije bajka. Ali… Naziv projekta može nas navesti da očekujemo srećan kraj, suprotstavljanje dobra zlu ili priču koja je duboko fikcionalna, ali nam one umesto toga nude nešto korisnije, mada jednako bajkovito – dokaz da se priče iznova pričaju i mimo zvaničnih narativa i da nekima od njih možemo pripadati na temelju vrednosti i izbora.
Posmatrajući je kao deo istorijskih zbivanja, o sadašnjosti i njenim izazovima možemo promišljati iz višestrukih perspektiva, prepoznati već viđene obrasce i osloniti se na iskustvo koje nam prethodi. Ako se čovek zabludama, mistifikacijama i zloupotrebama oduvek najuspešnije suprotstavljao znanjem, možda će u vremenu u kom nam i dalje određuje sadašnjost, biti dovoljno učiti još o neposrednoj prošlosti. Ovaj put, iz drugačijeg ugla.