PROZA

ISPRED DOGAĐAJA

April 2019

Milan Kovačević (1987, Novi Sad) je autor romana "Neživoti i isključenja" (Treći Trg, Beograd, 2018) i "Sâd" (Gradska biblioteka „Karlo Bijelicki”, Sombor, 2014). Napisao je i zbirku "Splin subotom uveče i druge pripovetke", u celosti još uvek neobjavljenu, iz koje je nekoliko priča izašlo u viđenijim književnim časopisima (Letopis Matice srpske, Polja, Zlatna greda). Prvi je dobitnik novoustanovljene nagrade Golub Gradske biblioteke „Karlo Bijelicki” iz Sombora za najbolji neobjavljeni rukopis prve knjige mladog autora. Roman "Neživoti i isključenja" uvršten je u uži izbor za NIN-ovu nagradu. Osnovne i master studije završio je na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. U dva navrata bio je stipendista Fonda za mlade talente Republike Srbije. Trenutno živi u Holandiji.

Sada ću vam ispričati nešto vrlo čudno. Ovakve neobičnosti u našim krajevima najčešće dočekuju s nipodaštavanjem, no na meni je da izložim svoj slučaj, a svaki slušalac ponaosob neka proceni hoće li mi verovati na reč. Inače prezirem fikciju, nemam ni naročit smisao za humor; osoba sam krajnje ozbiljna, pragmatična i trezvena – da ne bejah neposredno upleten, sličnu bih priču najverovatnije i sâm odbacio kao gomilu besmislica. Sticaj okolnosti, avaj, dodelio mi je nezahvalnu ulogu naratora i glavnog junaka jedne pretenciozne fantastične pripovesti, i premda mi ta rola ne pričinjava ni najmanje zadovoljstvo, prigrliću je pokorno i još jednom proći kroz događaje – ako ni zbog čeg drugog, ono barem u nadi da ću na taj način bolje razumeti njihove posledice (ili začuđujuće odsustvo istih).

Pre neki dan, otišao sam na stadion. Bilo je subotnje poslepodne: vreme toplo, oblačno i vetrovito; utakmica neobično živahna i interesantna. Uprkos natprosečnoj dinamici na terenu i mogućnosti da naša voljena „Slavija” pobedom izbije na prvo mesto, poseta je bila žalosna. Skupilo se jedva hiljadu ljudi (mahom su to bili imaoci pretplatnih karata) – kombinacija direktnog televizijskog prenosa, nerazumno visokih cena ulaznica i neatraktivnog termina odigravanja domaći tim gotovo je ostavila bez podrške, no za momke u crveno-belom bio je to samo dodatni motiv da nagrade najodanije pristalice, i u prvih šezdeset minuta utakmice prikažu najbolju igru u sezoni čiji je rasplet bivao sve neizvesniji. U najmanju ruku, već na poluvremenu trebalo je biti tri-nula: naši napadači propisno su se ispromašivali; da ne beše virtuoznosti mlađanog Poletarca, koji je topovskim udarcem sa tridesetak metara zavukao golčinu kakva odavno nije viđena na našem stadionu, gosti (koji su, uzgred budi rečeno, nastupili u odvratnim narandžastim dresovima, od čije su me drečavosti, koja nije predstavljala adekvatan kontrast crveno-belom, pekle oči i bolela glava) bi ispunili svoj cilj, san svakog bunkeraša sa začelja tabele koji na Gradski velodrom dolazi bez ambicije da šutne na gol, rukovođen isključivo željom da odoli vihornim udarima domaćina – ovako smo na odmor otišli sa više nego zasluženom minimalnom prednošću.

Početak drugog dela bio je berićetan: tek što se lopta zakotrljala sa centra igrališta, mi smo udvostručili prednost – hitronogi Moljac stuštio se levom stranom i izvrsno proigrao Jovića, koji je pogodio glavom za nedostižnih dva prema nula! Slabašna „Budućnost” klecala je na svojim rahitičnim kolenima, no naši momci nisu nameravali da se zaustave – naprotiv, jureći treći gol, lepršavo su napadali. „Tovari buraniju!”, moglo se čuti sa tribina, „dajte im pet komada!” Mirisalo je na blistav trijumf, ekstazu, potpuno poniženje suparnika. Ceo stadion je navijao. Bio sam prezadovoljan: sve okolnosti išle su u našu korist, prvo mesto stajalo je nadohvat ruke; stvari su izgledale dobro, da bolje nisu mogle. Zapravo, bilo je još prostora za poboljšanja: da užitak bude potpun, pobrinula se nezgrapna individua koja je sedela ispred mene – napuštanjem svoga mesta. Od samog početka utakmice, taj čova u crnom izuzetno mi je išao na živce – prvo, jer je svojom mastodontskom korpulencijom zaklanjao dobar deo igrališta, primoravajući me da se neprestano izmičem, izvijam i ustajem (od čitave tribine, on je odabrao baš ispred moga višedecenijskog sedišta da se ugnjezdi!); drugo, jer je izostankom gestikulacija, zevanjem, ćutnjom, stalnim zagledanjem u pravcu semafora i sveukupnom nezainteresovanošću remetio fudbalski ugođaj i specifičan stadionski ambijent. Ni izgledom se nije uklapao – štaviše, garaviji od gavrana, odeven u vuneni sako, sa šeširom širokog oboda na glavi, podbulog lica zaraslog u gustu bradurinu, sa tamnim kesicama ispod očiju, upečatljivo je odudarao. Zahvaljujući tajmingu odlaska, kao i činjenici da ga ranije nisam viđao na našim utakmicama, u debeljku sam prepoznao simpatizera gostujućeg tima, te sam ga put doma ispratio prigodnim poklicima.

Zanemarivši prozivke, zadrigli gavran je ustao i otišao bez reči, ispod dupeta ostavljajući raskupusane novine, čije su stranice lepršale na vetru. Prekidajući moj grohot poruge, jedan list se zakovitlao i poleteo mi pravo u facu. Leteću hartiju sam uhvatio na vreme, no izvestan upadljiv detalj pritom mi je zapao za oko: bila je to fosforescentna narandžasta boja na krupnoj novinskoj fotografiji, boja koja je poticala od dresa igrača sa brojem osam u ekipi „Budućnosti”, igrača koga je fotograf snimio u vazdušnom duelu sa fudbalerom u crveno-belom, našim brojem šest, duelu koji je pojedinostima isuviše nalikovao onome što se preda mnom odvijalo, a čiji je štampani otisak, propraćen tekstom: „Dvostruki strelac – M. Bojić (levo)”, počivao u novinama što mi ih je vetar bacio u lice. Raširio sam stranicu i počeo da čitam članak. U pitanju je bilo nedeljno izdanje Gradskog vesnika – izveštaj sa meča između „Slavije” i „Budućnosti”, završenog rezultatom dva-dva (poluvreme jedan-nula), naslova „Gosti izjednačili za svega četiri minuta”. Dok sam iščitavao sastave ekipa i strelce, moje zaprepašćenje je raslo, postepeno prelazeći u vrtoglavicu. Pri vrhu požutele stranice stajao je sutrašnji datum – nedelja, jedanaesti maj. „Kako?”, ubrzano sam češljao redove. „Priviđa li mi se?”

„Zaboravio si nešto! Stani!”, povikao sam za strancem, koji se udaljavao kilavo ali postojano, nestajući iza ugla izlazne kapije; u sledećem trenutku, sevnula je kontra gostiju – do tada sasvim neprimetni igrač sa brojem osam predriblao je oba naša centarhalfa i hladnokrvnim šutem smanjio prednost. Neshvatljiva nervoza uvukla se u redove našeg tima. Usledile su nove greške; protivnička osmica ubrzo je postigla i drugi gol. Za tren oka, sve se preokrenulo, baš kao što su predviđale fantomske novine. Sigurna pobeda topila se u mršav bod, blistava partija izmetala se u katastrofu; aplauzi oduševljenja pretvorili su se u zvižduke i pogrde. Upinjali su se naši da povrate proćerdano vođstvo, ali u tome nisu uspevali. Zadovoljni remijem, gosti su zabarikadirali sve prilaze golu, lukavo kradući vreme. Svi napadi skončavali su u haotičnim individualnim pokušajima, ishitrenim dugim pasovima i šutevima iz očaja koji nisu pronalazili svoj put ka mreži, ali su na neki užasan i nepojmljiv način bili unapred pobrojani u tom sažetom, ali izuzetno preciznom novinskom izveštaju.

Poput posmatrača opere ili pozorišne predstave, u rukama sam držao program koji je sa neumoljivom tačnošću predskazivao svaki idući događaj na terenu. Stresajući se od jeze, čekao sam devedeseti minut, i ispunjenje najave propuštenog jedanaesterca. Sudija ga je dodelio neopravdano; bila je to poslednja i najveća šansa na utakmici – prilika da se istovremeno spasu sezona i moj razum. Kapiten Moljac i najbolji strelac Poletarac (čiji je nastup objektivni izveštač okarakterisao kao sunovrat od heroja do tragičara) dogovarali su se oko izvođenja najstrože kazne. „Neka šutira neko drugi!”, iz sveg glasa sam se proderao, naskačući na ogradu. „Poletarac, prepusti izvođenje! Daj loptu drugom! Bilo kome! Bilo kome! Nije ti suđeno danas, Marko! Nije tvoj dan…!” Moje promukle reči odjekivale su u prazno. Ostatak publike ućutkivao me je i smirivao. Lopta je stajala na kreču. Poletarac je hvatao zalet. Seo sam, zažmurio i bespomoćno zacvileo, čekajući da muk napetog iščekivanja bude presečen odjekom kolizije kože i metala, da zazvoni rezak udar lopte o stativu – otelovljenje odštampanog zveketa koji se u mojim rukama već nalazio.

Nakon meča, čitav sat presedeo sam u pozi zgrčenog fetusa, ukočeno zureći u mrtvi piksel na semaforu, oporavljajući mozak od dvostrukog šoka što se na njega sručio silinom iznenadnog gubitka bodova združenog sa paranormalnim predskazanjem istog – i to upravo u času kada sam pomislio kako ćemo napokon prestići najljuće rivale, koji su kiksali prethodnog dana; na vrhuncu očekivanja, kada se činilo da je pobeda gotova stvar, i ništa, zaista ništa nije slutilo na preokret, osim tog neshvatljivog novinskog napisa! Isprva se pomućeni razum opirao prihvatanju verodostojnosti tog suludog primerka dnevne štampe; paradoksalan kakav jeste, on naprosto nije mogao biti uzet zdravo za gotovo – nametali su se zaključci o nameštanju i prodaji bodova, more o izdaji i zaveri, strahovi o urušenosti sopstvenog mentalnog zdravlja… Ovakvo stanje, hvala bogu, nije predugo potrajalo: očaj i uznemirenost postepeno je odagnala misao o iskoristljivosti proročkih listova. Utišavši glasove sumnje, shvatio sam da jašem ispred događaja: makar u pitanju bila prednost od svega desetak časova, komadić sutrašnjice koji sam posedovao valjalo je materijalizovati.

Pokupio sam ostatak novina i krenuo da prevrćem stranice, koje su obilovale otužnim žurnalističkim nakupinama: prežvakanim kolumnama, pišljivim intervjuima i reportažama sa seoskih manifestacija; laskavim prikazima nečitanih knjiga, putopisima iz pasivnih regija i receptima za nedeljni ručak, začinjenih velikim količinama malih oglasa, nepouzdanom vremenskom prognozom, sedmičnim televizijskim programom i dnevnim horoskopom, te zadivljujuće aktuelnom crnom hronikom – pregledom ekscesa i nesrećnih slučajeva što su se upravo odigravali diljem grada. Možda sam trebao helanke i masku da navučem, pa da u svojstvu super-heroja sprečavam pljačke zlatara i samoubistva – verovatno bih u tom slučaju bolje prošao, osobito na duži rok, no ja sam ciljao na kratkoročni dobitak koji bi mi pomogao da barem delimično ublažim patnju prouzrokovanu raspršivanjem šampionskih snova. Tragajući za večernjim rezultatima, podrobno sam ispregledao sportsku rubriku, čija me je opustelost naterala da vrištim: sveden na domaći šampionat, sutrašnji Vesnik bio je bajat i neupotrebljiv, koristan koliko i bilten skupštine stanara. Ni reči o Kalču, španskoj Primeri i ostalim evropskim ligama, čije golovima prebogate, za klađenje pogodne utakmice obično počinju posle osamnaest časova (jedino naš imbecilni klub svoje sudbonosne mečeve zakazuje za dva popodne – ljudi tada ručaju i odmaraju se, nije ovo Engleska!); nijednog utrživog rezultata, čak ni u drugim sportovima. Na raspolaganju mi je stajao jedan jedini susret, nevažna preostala utakmica domaćeg takmičenja, sudar divova koji u proseku postignu četvrtinu gola po meču, konačnog ishoda nula-nula.

Neuspesi, gorki neuspesi; dan je po mene očito bio uklet: dva kola pre kraja, mi smo ostali prikovani za treće mesto, sa minornim šansama da se okitimo titulom šampiona, prvom posle dvadeset četiri godine (rivali su svoje utakmice igrali dan ranije zbog finala Kupa; odmarali su najbolje igrače, što im se i osvetilo, a naši taj poklon s neba nisu umeli da iskoriste!); povrh svega, u rukama sam držao proročki primerak sutrašnjih novina, kojim sebi nisam mogao da pribavim zgoditak kakvom sam se nadao. Predvidljivost rezultata na koji sam mogao da se opkladim remetila je moje izglede za bogaćenje, jerbo potencijalni dobitak beše bitno uslovljen veličinom uloga, novcem koji nisam imao – utoliko je moje razočarenje bilo izraženije. Još uvek uključen stadionski semafor pokazivao je sedamnaest časova, vreme je neumitno teklo; ako sam kanio nešto činiti, trebalo je da delujem odmah. Da li da pozajmljujem? Zalažem dragocenosti? Orobim neku menjačnicu? Odlučio sam da se ograničim na raspoloživa likvidna sredstva. Najpre sam svratio do bankomata i iskoristio dozvoljeni minus; potom sam se upustio u kratak obilazak okolnih kladionica, gde sam naručivao po pivce i odmeravao kvotice; konačno, utvrdivši najpovoljniji omer, čitavu sumu uložio sam na tačan krajnji ishod – tek da upetostručim džeparac, ne više od toga.

Na kraju i nije ispalo tako loše: oraspoložen hitrom i glatkom realizacijom operacije Izvesno obećanje, na srednji rok rasterećen finansijskih briga, duboko zahvalan anonimnom kosmičkom pustolovu na blagodetima što mi ih je svojim dolaskom priredio, sa novinama pod miškom i dobitnim tiketom u džepu, krenuo sam u šetnjicu, kontemplirajući o sutrašnjem šopingu. Bez zadnjih misli i krajnjih namera, pešačio sam gradskim ulicama, dišući sladak vazduh majskog predvečerja. Umor koji sam osećao u nogama i glavi kazivao mi je kako bi najpametnije bilo da se skrasim u najbližem baru ili jednostavno odem kući, no neki neobjašnjiv impuls gonio me je natrag ka stadionu, čije su kapije ostale širom otvorene. Ruku prekrštenih iza leđa, spokojno sam kružio atletskom stazom, živo obasjanom zracima semafora, koji je – začudo – još uvek svetleo, pokazujući dva prema dva. Kako je rumenilo sutona ustupalo mesto večeri zagasitoplavoj, na šljaštećoj LCD površini postala je uočljiva zdepasta silueta: obris koji se kretao tamo-amo, nalik na antropomorfnu muvetinu, užurbano petljajući oko ekrana. Odmah sam pomislio da se radi o kradljivcima kablova i električnih komponenti, bezobzirnim otimačima što su se ustremili na imovinu našeg sirotog kluba, ili je pak reč o zavidnim huliganima koji žele da napakoste nanoseći štetu, te su našli da skrnave svetinju. Odvažan u nameri da se obračunam sa rušiteljima, momentalno sam se uzverao na vrh južne tribine, no umesto očekivanih vandala ugledao sam svoga zaokrugljenog prijatelja gavrana: umašćen do lakata, oznojanog čela, sa šrafcigerom u ruci, prčkao je oko nekih žičica.

„Šta radiš ovde?!”, podviknuo sam.

„Servisiram semafor”, odgovorio je mrzovoljnim, hrapavim glasom. „Odlazite.”

„Hteo si reći – vremeplov?”, spremno sam se obrušio. „Nema potrebe da izigravaš električara.”

„Molim Vas, udaljite se”, insistirao je, upravljajući u mene svoj apatični pogled. „Smetate mi. Ne biste smeli ovuda da se motate.”

„Kao ponosni vlasnik sezonske propusnice, imam puno pravo da budem ovde, što se nikako ne može reći za tebe, misteriozni putniče kroz vreme.”

„Nisam putnik kroz vreme…”, negodovao je, vrteći svojim bivolskim vratom.

„Zaboravio si ovo”, odvratio sam, bacivši mu pod noge sutrašnji Vesnik.

„Tehnički gledano”, nastavio je, ne obazirući se na moju argumentaciju, „ne radi se o putovanju kroz vreme, već o njegovom zaustavljanju dok sve ostalo stari. Dostižući brzinu svetlosti, dospevam do tačke suspenzije vremena – time postižem efekat sličan zamrzavanju. Termin putnik je nepodesan – na to sam mislio…”

„Znači, istina je?”, prošaputao sam, ne skrivajući oduševljenje. „Ne poričeš? Stigao si iz budućnosti? Stadionski semafor je tvoj vremeplov?”

„Naš stadionski semafor, uistinu…”, namignuo je. „Sat svih satova… Čvorište galaksija, žiža univerzuma! Ko bi se tome nadao?”

„Slučajni nalazač sutrašnjih novina, eto ko. Osoba čiji je EKG uslovljen ciframa na ovom ekranu.”

„Ne dodirujte membranu crvotočine! Nemam nameru da Vas vadim. Dovoljno sam iznuren i bez toga…”

„Pokazaćeš mi kako se koristi? Uputiti me u mudroslovlje svoga umeća?”

„Ništa Vam naročito ne mogu otkriti. Zapravo je prostije nego što izgleda, ali u toj jednostavnosti leži neizreciva melanholija… Verujte mi: bolje je da ne znate. Istina je teško podnošljiva. Premnogo ima tragičnosti u tome – previše za čitavo čovečanstvo, a kamoli za pojedinca…”

„Iskreno mi se fućka za čovečanstvo, i njegovu tragičnu sudbu. Nego, kaži ti meni, hoćemo li ove sezone biti prvaci ili nećemo?”

„Ne znam. Slabo pratim fudbal. Mislim da će profesionalni sport u ovoj zemlji kroz nekoliko godina sasvim izumreti, tako da će samo maloumnici i ludaci posećivati stadione. Nije isključeno da je ta epoha već nastupila… U svakom slučaju, nisam ciljao da se iskrcam neposredno uoči utakmice; bio je to pogrešan proračun, omaška neminovna i neispravljiva, baš kao i upuštanje u ovaj razgovor…”

„Ovako ćemo se dogovoriti: pomoći ćeš mi da korigujem rezultate nekih utakmica. Uglavnom su to sitnice, propusti nastali usled hroničnog nedostatka sportske sreće, čije će peglanje pogodovati uravnotežavanju distribucije kosmičke pravde – nerešeni ishodi protiv ekipa sa dna tabele, ispuštena vođstva, promašeni jedanaesterci (uključujući i ovaj današnji), golovi primljeni u poslednjim sekundama… – tek toliko, da u ovo doba proslavljamo titulu, umesto da se opraštamo od iste. Zauzvrat ću se postarati da vremeplov ostane naša mala tajna.”

„Plašim se da vreme tako ne funkcioniše, mladiću. Ne možete se njime poigravati kao loptom na livadi. Što je Tvorac zakovao i zapečatio, ne dâ se tek tako otkovati.”

„Jedan šampionski pehar za ‘Slaviju’ – to je sve što tražim. Ipak si podstanar ovde: red bi bio da se odužiš Starom klubu. Biće to svojevrstan izlet u istoriju fudbala, kratka epizoda sa radosnim završetkom. Usput ćemo uplatiti po koju loto kombinaciju, pomalo investirati u deonice. Nakon svega, ponovo ćemo dočekati današnji dan; izljubićemo se, razići, i živeti zbrinuto, srećno i zadovoljno.”

„Vremeplov je na izdisaju. Odlazak u prošlost iziskuje suviše energije. Prevaljivanje večnosti je mučan poduhvat, čak i kada ga činiš u treptaju oka.”

„Ta hajde, šta bulazniš, kakva večnost? Biće dovoljno da nas vratiš nekoliko meseci unazad.”

„Grešite, mladiću. Delite predrasude laika. Dozvolite mi da objasnim.”

„Slušam s nestrpljenjem.”

„Konstruišući napravu, bio sam ubeđen kako je moguće ići isključivo u budućnost, dok je hod unatraške neizvodljiv. Sva moja znanja govorila su u prilog ove teze. Ispostavilo se, avaj, da sam bio u zabludi. Vreme je ciklično: jednosmernost kretanja i neprekoračivost brzine svetlosti ne isključuju mogućnost vraćanja u prošlost. Sve se vrti u krug: usudiš li se zaputiti dovoljno daleko, naći ćeš se u vremenu proteklom, iza sopstvenih leđa. Za povratak iz danas u juče, prema tome, potrebno je prevaliti čitavu večnost.”

„Pa šta? Na kraju se priča svodi na isto. Možeš u prošlost, bio si tamo; otići ćeš još jednom, povesti mene. Zajedno ćemo ispisati najsvetlije stranice istorije našeg kluba.”

„Vaša tupost me zaprepašćuje”, promumlao je, „Vaše infantilno insistiranje na budalaštinama. Rekoh Vam da je događaje nemoguće izmeniti.”

„Hoćeš reći – nameštaljka?”

„Da, nameštaljka, ako već moram da posežem za vulgarnom terminologijom, koju očigledno najbolje razumevate. Sve utakmice već su odigrane, tako da čak i u slučaju kada nameštanja nema, ono i dalje egzistira, i to u kosmičkim razmerama – jer ništa nije slobodno, prijatelju moj, već sve unapred stoji: neizbežno, u kamenu uklesano, u bronzi izliveno, zapisano na stranicama sutrašnjih novina kojima ti vetar sudbine natrlja nos.”

„Hoću da me vratiš. Želim da se uverim lično.”

„Misliš da do sada to nisam pokušao? Svim silama nastojeći da razotkrijem Vreme, naposletku sam dogurao do tačke u kojoj mogu da biram jedino između bestrašća i obmane. Čamotan, bezdoman, prazan, hiljadu puta bespomoćniji nego kada sam se otisnuo, nakon što sam video sve što je trebalo da vidim, mogu samo da prokunem svoju znatiželju. Ništa mi više ne pripada od onoga što mi se događa, ništa nije moje. Da sam barem pogrešio svemir…”

„Kanim da se okoristim o tvoj izum, a ti mi priređuješ tirade. Sve manje verujem u gluposti koje izgovaraš.”

„Vaše je pravo da sumnjate; ipak, moji su stavovi potvrđeni empirijski. Akteri se prilagođavaju. Površinski događaji odražavaju duboke, nepromenjive suštine. Uistinu je premalo prostora za proizvoljnosti…”

„Čemu toliko oklevanje, kada nesumnjivo već znaš da ću svoje obećanje ispuniti?”

„Načinjeni potezi ne mogu biti poništeni. Taknuto-maknuto. Kao u partiji šaha. Jednom stativa – stativa zauvek.”

„Naravno da je moguće ispeglati promašaje. Dovoljno je odabrati drugog izvođača. A tu su i neizvršene izmene… Smena trenera, izbor sudija, žrebanje parova – samo su neke od opcija koje bi valjalo razmotriti. Ako početak utakmice zakasni; ako se dese neki incidenti – izolovani incidenti – otvoriće se sasvim novo polje mogućnosti… Uz trunčicu tempirane dovitljivosti, sve može biti drugačije.”

„Preklinjem Vas, najusrdnije Vas molim da me se okanite. Shvatite da nema paralelnih univerzuma; ovaj koji poznajemo usamljen je i odeljen: repetitivan, predodređen, potpuno završeno delo; poput muzičke kutije koja iznova svira svoju melodiju, složen na polici božanskog regala… Nisam jači od usuda. Ne mogu ostvariti Vaše želje.”

„Ne možeš? Ili nećeš?”

„Sve je kako mora biti.”

„Ne pristaješ, dakle, na dogovor?”

„Vaš penal ostaće promašen, i taj će se promašaj ponavljati u beskonačnosti.”

„Dobro”, slegao sam ramenima. „U tom slučaju mi ne preostaje ništa drugo nego da o svemu obavestim miliciju. Prisvojio si i preoblikovao tuđu imovinu. Trošiš struju na račun kluba. Provociraš štetu i zbunjuješ pošten svet. Građanska savest mi nalaže da te prijavim organima reda. Onda ćeš gospodi u plavom razotkriti sve tajne vremeplova, koji će biti konfiskovan od strane države; nastaće istorijski karambol bez pandana, a ti ćeš, ludi naučniče, ostatak života provesti kao rob. Dve staze pred tobom stoje: prva uključuje raspirivanje planetarnog haosa; druga, znatno povoljnija – benignu promenu toka nekolicine fudbalskih utakmica. Treba li da ponavljam kako nećemo učiniti ništa loše? Naprotiv, delovaćemo viteški, ispravljajući mnoge nepravde, jer kada se sve uzme u obzir, naš napaćeni klub taj je trofej zaslužio odavno. Seti se otete titule iz ’74, seti se sudijskih krađa iz ’11. i ’97…”

„Slobodno ih pozovite”, ravnodušno je odvratio, pentrajući se na merdevine sa zadnje strane sokoćala. „Aparat je pokvaren, i niko sem mene ne može ga staviti u pogon.”

„Lažeš!”, dreknuo sam. „Lažima se braniš, ali mene nećeš preveslati. Od početka sam spazio da ne simpatišeš ‘Slaviju’. Šta kog đavola tražiš na našem stadionu? Da se nisi uželeo semenki, kokica, užeglih orasnica i susam štangli? Ili poput saboterske krtice riješ kanalima vremena – špijuniraš za protivničke ekipe, ometaš naše igrače, neprimetno radeći na preotimanju naslova…?”

Na ovome mestu, uvaženi islednici, moje sećanje bledi. Nisam siguran u tačan redosled zbivanja, no kao najbliži očevidac pouzdano tvrdim da je reč o nesrećnom slučaju, u kome nisam imao udela. Nisam ga zbacio s merdevina, niti sam ga gurnuo; nisam ga čak ni dodirnuo: budući da sam čitavo vreme razgovora stajao na udaljenosti od dva-tri metra, nisam to mogao učiniti. Izgubivši ravnotežu, sâm je pao, tresnuvši o zemlju grubo poput kamena. Moguće je, doduše, da sam u afektu odlomio naslon stolice, i njime gađao stranca, ili sam u njegovom pravcu zafrljačio svoj mobilni telefon, za koji sam docnije ustanovio da je nestao – u svakom slučaju, ti su postupci više bili odraz moje iživciranosti nego što su predstavljali realnu pretnju po njegov život, tim pre što su oba hica završila daleko od mete (Poletarac je makar pogodio okvir gola – ja sam prebacio čitav stadion). Ko zna, možda je sirotana pokosio infarkt ili je čačkajući oko struje neoprezno izazvao kratak spoj; možda ga je u zao čas posrao golub ili se okliznuo na koru od banane, ali nema sumnje da je u konačnici presudila njegova truntavost, odnevši prevagu nad zanemarljivim spoljnim faktorima. Teži od crne materije, on se zateturao i ispao sa tribine, ostavljajući me u stanju šoka. Čuo se tup udar, a zatim i nekoliko vrisaka, povici prolaznika koji pritrčavaju i pozivaju Hitnu pomoć. Bio sam preneražen, izbezumljen, zatečen; isuviše uzrujan da bih išta preduzeo – nisam se čak ni udostojio da bacim oproštajni pogled na nesretnikovu smrskanu telesinu. Spustivši se do dna velelepne školjke Velodroma, mekim koracima odšetao sam do naspramnog izlaza i produžio ka svome stanu, za leđima ostavljajući semafor, koji je i dalje svetleo u punom koloritu, nalik na božićnu jelku, načičkan dvema predimenzioniranim dvojkama, oblim ciframa što su predstavljale bespovratno odbrojanih devedest minuta, te grbovima „Slavije” i „Budućnosti”.

Svanuo je dan sutrašnji. Ustao sam, obrijao se i otišao do trafike. Istog trenutka smrklo mi se pred očima. Naslovnica Vesnika bila je drugačija. Pri dnu stranice, stajao je osenčen, crno uokviren tekst – POSLEDNJA VEST:

 

Dr Risto Svitlica (45), redovni profesor Prirodno-matematičkog fakulteta, poginuo je sinoć oko 20 časova. On je iz za sada neutvrđenih razloga pao sa vrha južne tribine stadiona „Slavije”, sa visine od oko 12 metara, i preminuo na licu mesta. Kako nezvanično saznajemo, neki od svedoka koji su unesrećenom pritekli u pomoć tvrde da su neposredno uoči pada čuli viku i svađu. Policija ne isključuje da je reč o samoubistvu.

Profesor Risto Svitlica bio je rukovodilac Departmana za fiziku. Kao osnivač Grupe za eksperimentalnu fiziku visokih energija, bio je angažovan na istraživanjima pri CERN-u.

 

Ostatak lista nije se razlikovao: izveštaj sa utakmice bio je identičan, rezultat na koji sam se kladio dobitan, čitulje jednako raspoređene, mali oglasi svaki na svome mestu – jedina nepodudarnost odnosila se na vest o profesorovoj pogibiji.

Ova neanticipirana razlika u početku me je prestravila; nakon pažljivijeg rezonovanja, sticanja informacija o području ekspertize profesora Svitlice, dvadesetak sati provedenih u čitanju naučnih tekstva, te dve prospavane noći, situacija se razbistrila u potpunosti. Za mene je ovaj slučaj rešen, cenjeni inspektori; profesorova podvala je demistifikovana. Risto Svitlica je pravi prevarant: njega biste, a ne mene, trebali da uhapsite. Nepodudarnost Vesnika bila je istinski dobra vest – oslobađajuće saznanje kojem sam se trebao obradovati, budući da je lažovčinu pokazalo u pravom svetlu, odajući neistinitost fatalističkih naklapanja kojima je pokušavao da me zavara, navodeći me da pomislim kako mu je suđeno da pogine baš u tom danu. Naravno, kvarni Risto lupetao je na kub, jer ako je sve unapred određeno, onda nema slučajnosti, a ako nema slučajnosti, nema slobodne volje, a ako nema slobodne volje, nema ni odgovornosti, a u tom biste slučaju, drugovi policajci, kapije svih zatvora i kaznenih ustanova komotno mogli pootvarati, povlačeći se pred valovima neumitne sudbe, čije je zauzdavanje posao uzaludan i nemoguć. Srećom po vašu profesiju i moj duševni mir, fizičarove propovedi stoprocentne su izmišljotine – u suprotnom bi vest o smrti Rista Svitlice zauzela svoje mesto u svim Vesnicima, baš kao što bi postojao jedan jedini, uvek isti, jednako baksuzni deseti maj.

Da li sam ga ubio? Ne znam, no siguran sam da za svoje postupke ne mogu odgovarati, zato što sam najbezočnije izmanipulisan. Čak i ako izuzmemo novine, lako je ustanoviti da njegova priča ne pije vodu. Povedimo se za profesorovim mamcem. Pretpostavimo da je dr Svitlica tehnikom putovanja kroz vreme ovladao pre kobnog datuma (ili upravo na taj dan), te da svaki odlazak podrazumeva i naknadni povratak u istu vremensku tačku (da nije tako, njegovo bi iščezavanje bilo primećeno, što se u stvarnosti nije desilo). Zamislimo sledeći scenario: tumarajući kroz budućnost, profesor saznaje za dan svoje pogibije, brzopleto hrli natrag kako bi je sprečio (zapravo – unapred, preko večnosti, otkrivajući kružnu prirodu vremena) i paradoksalno gine u tom pokušaju. Uviđate li nelogičnost ovakve smrti? Zar ste skloni da poverujete kako je jedan genijalan um u stanju da načini tako banalan previd?

Vremeplov je nesumnjivo konstruisan u budućnosti – u doglednoj budućnosti, od strane jednog alternativnog, daleko promućurnijeg Svitlice. Nakon što se dobro iživeo, Risto pronalazač vratio se u tačku pre otkrića; doleteo je (najverovatnije iz nekog paralelnog univerzuma), instruisao mlađu, ovozemaljsku, četrdesetpetogodišnju verziju sebe (da me je neko pitao, rekao bih da se radilo o čoveku starom između šezdeset pet i sedamdeset godina), žrtvujući poznijeg Svitlicu, smrt jedne varijacije sopstva podređujući uživanju druge. Taj njegov blizanac, izvorni Svitlica našeg univerzuma, sada je sigurno na slobodi: uživa u beskonačnim dobicima, brčka se u Karipskom moru; baškari se u hotelu sa pet zvezdica, podiže novac u kasinima, zarađuje na berzi… Nikada niko neće posumnjati na njega, mrtvaca; neće moći da ga pronađu, neće ga čak ni tražiti – ta, on je sada drugi čovek: oslobođen balasta porodice, finansijskih briga, obaveza na fakultetu, svega što ga je vezivalo i sputavalo; nanovo rođen, slobodan da se oda neobuzdanom provodu…

Bio je to brižljivo isplanirani suicid, egoistično žrtvovanje jednog nezasitog škrca. Ko zna koliko je Rista Svitlica širom multidimenzionog kosmosa koji žive gosteći se na račun lukavstva jednog svog pojavnog oblika, kome se posrećilo da sklepa vremeplov? Taj čovek je megaloman, varalica svemirskih razmera, za razliku od preskromne naivčine, mene, koji sam imao samo jednu stremnju, jedan san – da pomognem voljenom klubu, za čiju bih dobrobit učinio sve – bezazlenu želju da okusim slast šampionskog slavlja (utrčavanje u teren, grljenje, špalir, podizanje pehara, konfete, vatromet, šampanjac, suze radosnice…), koju taj sebični krmak nije hteo da mi ispuni, crk’o dabogda milijardu puta, zajedno sa svojim intergalaktičkim duplikatima. Zar ne shvatate da nas je sve zajedno namagarčio?

Nemam pojma kako ste uspeli da me locirate u tako kratkom roku. Verovatno ste pronašli moj mobilni (tačnije, krhotine istog) – iskren da budem, nisam očekivao da će korejsko govno izdržati pad; bio sam siguran da će se rasprsnuti u paramparčad, tako da nisam previše brinuo o uklanjanju tragova. A zašto bih, uostalom, o tome uopšte vodio računa, kada je jasno da sam potpuno nevin? Ljubav prema „Slaviji” je moj jedini porok, zbog nje sam se i zatekao na stadionu – sve drugo što se zbilo ispalo je tako zbog sleda okolnosti na koji nisam mogao da utičem, a čiji se zametak nalazio u toj poseti. Iako sam pomišljao da sebe poštedim kidanja živaca i ostanem kod kuće uz TV, ne kajem se što sam otišao; ne grize me savest ni zbog jedne odluke koju sam doneo – jedino za čim neutešno žalim jeste ispuštena pobeda, i odmah da vam kažem: ako ikada budem prestao da idem na utakmice, biće to zato što sam umro. Znajte, takođe, da bih se zadovoljio osvajanjem domaćeg prvenstva, bez namere da pohod proširujem na Ligu šampiona. Svitlica čak ni to nije hteo da mi učini. Već na prvi pogled mi se učinio sumnjivim: premnogo prisnosti i uvažavanja je ispoljio prema nekome koga uopšte nije poznavao, osim ukoliko mu vremeplov nije omogućio da me uhodi kroz različita razdoblja, snimi moju ličnost, nepogrešivo proceni kako reagujem u različitim situacijama, a kasnije sva ta saznanja zloupotrebi, i na najpodliji način me iskoristi u svoje prevarantske svrhe.

Hvala vam što ste me bez prekidanja saslušali, dragi istražitelji. Znam da je u priču teško poverovati; srećom, neoborivi dokazi su tu da potkrepe moje iskaze, te se nadam da neće biti potrebe za daljim zadržavanjem u pritvoru. Ako ih neko u međuvremenu nije pokupio, ili se usled delovanja entropije nisu razgradile u prah, fantomske novine pronaći ćete pod semaforom – budući, naime, u hitnji da se udaljim, tamo sam ih zaboravio. Meni one nisu porebne – svako slovo tog zlokobnog štiva u mom je pamćenju ostalo urezano za sva vremena (stranice Vesnika od jedanaestog maja, osim toga, bude ružne uspomene, i generalno gledano, gade mi se). Jesam li napomenuo da su za razliku od kupljenih, sveže odštampanih, te novine bile sasvim požutele, iskrzane, poluizgužvane, sa tragovima kafe i ispunjenom ukrštenicom? Istovremeno vam skrećem pažnju na semafor – sva je prilika da pregledajući tu spravu nećete ustanoviti ništa što bi odavalo postojanje vremeplova. Bila je to mamilica; autentična naprava, rekao bih, sa njime nema nikakve veze. Nažalost, čini se kako je Svitlica brižljivo razradio i najsitniji detalj svoga plana, no to i dalje ne znači da je istraga osuđena na neuspeh. Uz malo sportske sreće i oštroumnosti u povezivanju tragova, moje će svedočanstvo biti dovoljno da slučaj preokrenemo u svoju korist. Pristajem na dalju saradnju; štaviše, nudim svoju asistenciju. Ukaže li se potreba za dodatnim saslušanjima, rado ću vam se staviti na raspolaganje.

Pre nego što me ispratite, imam jednu molbu. Dugujete mi objašnjenje; voleo bih da znam kako ste do mene došli. Uvažavajući domete forenzičara, slutim da komadići raspršenog mobitela za to ipak nisu bili dovoljni. Plašim da niste bili sasvim otvoreni prema meni; čitava istraga možda visi o koncu nepotrebnog kašnjenja uzrokovanog nepoverenjem u moju iskrenost. Nema potrebe za skrivanjem, mi igramo u istom timu – ako ništa drugo, produktivna razmena informacija vaša će traganja makar pokrenuti u ispravnom smeru. Dozvolite mi da načinim poslednje nagađanje, a zatim pažljivo promislite o svemu. Dobili ste anonimnu dojavu. Neko je okrenuo 92, ispričao kako je video da nasrćem na Svitlicu i kazao vam da me privedete – neki promukao, ukočen bariton, glas navodnog svedoka. Tom pozivu gledajte da uđete u trag: on će vas odvesti do istine.