Čemu služi književnost u doba smanjene pažnje?
KNJIŽEVNOST – TEHNOLOGIJA DVORSKE LUDE
Maj 2026
Od razaranja dopaminskog balansa skrolovanjem, remećenja cirkadijalnog ritma ekranom, do zastrašujućeg opadanja kognitivnih funkcija i memorije kao posledice svega toga – vidimo da se narušavaju presudni kapaciteti ljudskog tela potrebni za korišćenje književnosti. Dakle, čak se i ne radi o tome da li će književnost uskoro prestati da zanima ljude i oni više neće želeti da je čitaju. Radi se o tome da neće moći, neće fiziološki biti sposobni za to, čak i da hoće
Kada pomislim na ulogu pisca ili spisateljice u društvu, iskrsava mi jedna slika poljskog slikara Jana Matejka iz 1862. godine Stančik. Na njoj je prikazana dvorska luda u svom grimiznom kostimu, kako bezvoljno sedi u stolici skrštenih ruku, u tmurnom raspoloženju, sa beznadežnim pogledom koji se gubi nekud van prostorije. U dvorani iza njega možemo videti bal u toku – poljsko plemstvo slavi pobedu u bici kod Orše, tokom moskovsko-litvanskih ratova iz XVI veka. Zašto je Stančik, inače zadužen za veselje i zabavu, tako neraspoložen, sa odbačenom, beskorisnom marotom na podu? Na stolu sa zarozanim stolnjakom pored njega nalazi se otvoreno pismo u kojem stoji vest da je kneževina Litvanija izgubila grad Smolensk. Stančik to jedini zna i sada mora preuzeti na sebe dužnost da upropasti slavlje, te da kralju i njegovim zvanicama saopšti neprijatnu novosti. Ja bih dodao da Stančik nije zabrinut samo zbog toga što mora biti donosilac loših vesti nego i zato što mora da smisli kako to da uradi. Specifičnosti funkcije koju dvorske lude imaju u umetnosti, a naročito u književnosti, recimo kod Šekspira i generalno u elizabetanskoj drami, podrazumevaju da mogu upotrebom humora, satire, metafore, simbola, alegorije i drugih sredstava prenesenog značenja da maskiraju kritiku ili katastrofalnost poruke koju treba preneti onima na poziciji moći. Zato dvorska luda konotativnom upotrebom jezika stavlja ogledalo pred kralja i tera ga da se ozbiljno zamisli nad sobom ili neprijatnom istinom, a putem lakrdijaške poruge. Umesto kralju, luda danas to ogledalo treba da drži javnosti. U oba slučaja, uslov je da se ta kritika ne sme preneti izravno, direktno, nedvosmisleno, jer bi se umesto samozapitanosti onih na meti kritike, u njima mogli javiti bes i nezadovoljstvo. Kao što kaže izreka koja se jednako pripisuje Šou, Oskaru Vajldu i Biliju Vajlderu: „Ako hoćeš da kažeš ljudima istinu, bolje bi ti bilo da ih nasmeješ, inače će te ubiti.“
Zar u izvesnom smislu to ne rade i oni koji stvaraju književnost? Traže način da književno-umetničkim sredstvima saopšte društvu dijagnozu, trgnu ga iz moralne učmalosti i političkog statusa quo i isprovociraju na preispitivanje svojih uverenja i sistema vrednosti. Etimologija engleskog izraza za dvorsku ludu jester unekoliko potvrđuje ovu moju paralelu, jer na starom, anglo-normanskom dijalektu, odakle potiče koren ove reči – gestour – ona označava „pripovedača“, onog koji priča priču. Dakle, predak dvorske lude bio je narator, a ne duhovita budala.
* * *
U martu ove godine sam na Sajmu knjiga u Lajpcigu učestvovao na jednom panelu o odnosu cenzure i književnosti u kontekstu današnjih hibridnih režima. Tema je bila, između ostalog, i da li književnost može biti upotrebljena kao sredstvo borbe za demokratiju. Ja sam povodom ovih pitanja bio poslovično pesimističan i rekao kako je očigledno da je književnost krajem 1990-ih i početkom 2000-ih izgubila društvenu važnost i reprezentativnost, pa na nju ni političke strukture vlasti ni šira javnost više ne obraćaju pažnju. Moja sagovornica na toj diskusiji, mađarska spisateljica i performerka Kinga Tot rekla je da je to dobra okolnost, jer nam garantuje kreativnu slobodu da možemo da pišemo šta želimo, bez pritiska cenzure. Drugi sagovornik, slovački pisac Mihal Hvorecki se nadovezao da ljudi, bez obzira na okolnosti, imaju u sebi nagon za pričanjem priča i da to ništa neće moći da izmeni.[1]
Međutim, ne radi se o tome ko je od nas bio u pravu – mislim da smo svo troje bili. Radi se o tome da nijedan od iznesenih stavova ne anulira moju mračnu perspektivu u pogledu funkcije koju književnost (ne) obavlja u globalnom društvu. Jer ako je tačno da cenzure na ono što se objavljuje u knjigama nema, pošto je zbog odsustva pažnje šire javnosti izlišna, čemu onda sloboda u našem izrazu kada ga niko ne čuje? A to što pisanjem prenosimo u praksu čovečiji nagon za pričanjem priče, ne znači samo po sebi da činimo dobro. Pričom se može i obmanuti, ugroziti, pokrasti, instrumentalizovati… Jezik, kao i svaki drugi alat, može da gradi i popravlja, ili može da ruši i uništava. Svaka totalitarna ideologija XX veka imala je svoju eshatološku parafrazu vizije čovečanstva suočenog sa propašću od koje ga spašavaju upravo predstavnici tih ideologija. Eto jezika upotrebljenog za manipulaciju, na isti način na koji su je koristili oni protiv kojih su se ti predstavnici ideologija dizali. Takve priče su stare koliko i ljudsko pamćenje – dolazak spasioca među potlačene sa čijom pobedom nad tlačiteljima počinje doba prosperiteta. Čovek te priče ne priča zato što mu to nalaže nekakav moralni nagon u njemu, već egzistencijalni, nagon za samoodržanjem. Sposobnošću da priča priče, tj. da oblikuje apstraktne narative, on je sebi stvorio mašinu koja može da pamti, analizira, podseća, opominje, ali – nažalost – ne može sama po sebi da ga učini moralnijim. Drugim rečima, književnost nije alat za uspostavljanje morala, već sredstvo za njegovo preispitivanje.
I u prošlom tekstu[2] sam citirao smelu, kopernikansku tvrdnju Angusa Flečera da je književnost tehnologija. Prema njegovim rečima, svaka tehnologija služi tome da se ovlada svojom okolinom, da se nađe način kako kontrolisati materijalno okruženje. Književnost je vrsta tehnologije koja služi tome da čovek ovlada sobom, da nauči kako sebe da kontroliše. A ona to čini tako što angažuje mentalne čovekove kapacitete, ubrzava njegove kognitivne procese, otvara mogućnosti drugačijih deduktivnih zaključaka. Ukratko – tera ga da misli.
Pojedini naučnici tvrde da sve što mozak proizvede služi za čovekovo samoodržanje, jer je mozak glavni organ za preživljavanje.[3] Verovatno to jeste redukcionistički stav, ali ako ga ispratimo do kraja u ovom kontekstu, i književnost je, budući proizvod mozga, tehnologija koja služi za preživljavanje. U kom smislu? U zbirci eseja iz 1987. Prisons We Choose to Live Inside britanska nobelovka Doris Lesing kaže da ona na pisce gleda kao na „bezmalo organizam, koji je društvo razvilo kao sredstvo za samopreispitivanje“.[4] Književnost se, dakle, u jednom trenutku razvila kao evolutivna ljudska potreba, kako bi društvo moglo da analizira i da se samoanalizira. Ovakav ugao posmatranja ne samo što odbacuje idealizaciju književnosti kao nečega isključivo estetski uzvišenog, čiji je zadatak da pruži jedino čitalačko zadovoljstvo i uživanje, već i obrće naopako ideju da je književnost disciplina bez ikakve praktične primene. Ima je, svakako, i ta primena je najuspelija kada je indirektno didaktička na nivou kolektiva. Frederik Džejmson, u svojoj kultnoj studiji Političko nesvesno, kaže da svaka književnost, ma koliko slaba bila, sadrži u sebi ono što naziva političkim nesvesnim, pa se stoga „svaka književnost mora čitati kao simbolična meditacija o sudbini zajednice“.[5] Ako pogledamo daleko u prošlost, sve do antike, vidimo da se ovo podudara sa svrhom tragedije u helensko doba, kad je ta forma služila kao umetnički aparat za političku kritiku.
Evo kako je naš najveći helenista Miloš N. Đurić zaljubljeno opisivao pojavu tragedije i njene blagotvorne posledice po antičkog gledaoca, pa se zapitajmo možemo li danas očekivati tako nešto od književnosti:
„Baš u pozorištu Helen je gledao narodne junake kako rade i trpe, slušao ih kako govore i svoju prirodu upoređivao s njihovom. Tu je on prvi put kroz delo pesnikovo zavirio u svoje srce i video kako u tom srcu nastaju sukobi: sukobi sa samim sobom, s okolnostima, sa društvom i državom, s prirodnim i ljudskim zakonima. Tu se on upoznao ne samo s legendarnom prošlošću svog naroda nego i s tajnama i zakonima ljudske prirode uopšte. A ljudska priroda, njeni nagoni i mudrošću neobasjani putevi strasti, to je izvor ljudske tragičnosti, a s njome je helenske gledaoce upoznala tragedija kao najbolji izvor za poznavanje ne samo drugih nego i samoga sebe, jer tat twam asi = to si ti. Dajući čoveku priliku da zaviri i dublje upozna zle strane, ne samo individualnog nego i socijalnog života i da mu sazna poreklo, ona mu otkriva i putove za savlađivanje zla.“[6]
* * *
Ako ostavimo po strani kvalitativno vrednovanje savremene književnosti, što je važna ali preobimna oblast za ovaj tekst, pitanje koje se postavlja jeste može li moderan čovek uopšte da koristi književnost kao tehnologiju u okviru svojih bioloških kapaciteta. Jer danas se suočavamo sa alarmantnom situacijom da rapidnost tehnološkog razvoja ostavlja daleko za sobom kapacitete ljudskog uma da ga isprate. Od razaranja dopaminskog balansa skrolovanjem, remećenja cirkadijalnog ritma ekranom, do zastrašujućeg opadanja kognitivnih funkcija i memorije kao posledice svega toga – vidimo da se narušavaju presudni kapaciteti ljudskog tela potrebni za korišćenje književnosti. Dakle, čak se i ne radi o tome da li će književnost uskoro prestati da zanima ljude i oni više neće želeti da je čitaju. Radi se o tome da neće moći, neće fiziološki biti sposobni za to, čak i da hoće. Spisateljica Eli Šafak na jednom mestu pominje podatak da „prosečno vreme tokom kojeg osoba može da se fokusira na jednu stvar opalo je u poslednjim decenijama sa približno dva i po minuta na oko 45 sekundi“.[7] Osim toga, književnost ima još jednu „nesrećnu“ okolnost: njena forma i priroda zahteva najveći vremenski period za kompletnu recepciju, više od svih drugih umetnosti. Jer i najdužu operu, muzičku kompoziciju, pozorišnu predstavu ili film za kraće vreme ćete iskusiti od početka do kraja, nego književno delo, za koje vam trebaju dani, ponekad i nedelje, pa i meseci. Ovo, u kombinaciji sa činjenicom da je književnost umetnost koja zahteva i najveći angažman imaginacije, pošto uglavnom ne daje nikakve direktne audio-vizuelne stimulacije, čini je najranjivijom na izazove savremenog života.
Zato mi se čini da kada je Filip Rot, iako poznat po svom pesimizmu, cinizmu i mračnim predikcijama, u jednom intervjuu još 2000. godine rekao da je era književnosti stigla do svog kraja, to nije bila nikakva poza ili potreba za šokiranjem. Krivca za kataklizmu epohe književnosti on nije tražio u ljudskim manama i nedostacima, već je fatalnu pretnju video u tehnologiji. Čovek koji, kako je on smatrao, konstantno juri od jednog do drugog ekrana, trošeći nepovratno svoje vreme i fizičku i mentalnu energiju, ne može da se posveti književnosti, jer ona traži „naviku uma koja je nestala. Traži tišinu, neku vrstu izolacije, i dugotrajnu koncentraciju u prisustvu jedne enigmatične stvari“.[8] Književni kritičar Đorđe Krajišnik, koji je i sam nedavno postao pesnik, na sličnom je tragu u jednom svom tekstu primetio da književnost „zahtijeva posvećenost, traži mir, poziva na saživljavanje sa onim čime nas knjiga suočava. A sve to da bi se došlo do svojevrsnog ogledanja u misli drugog, da bi se kroz njega saznalo nešto o sebi, kako bi se moglo pokušati domisliti šta danas jeste istinito, a šta je mašinerija robotizirajućeg inžinjeringa duša koja nas melje i pretvara u nemisleću masu“.[9]
Ako prebacimo analiziranje književnosti iz polja kulturno-umetničkih proizvoda u polje tehnoloških, ona će se tamo pokazati donekle inferiornom. Prvo, književnost je tehnologija koja formalno gotovo uopšte ne menja svoj proizvod. Knjige koje danas držimo u rukama u osnovi svoje zamisli ne razlikuju se po obliku i načinu upotrebe od onih koje su u XV veku izlazile ispod prvih Gutembergovih štamparskih presa. Sa druge strane, masovna kultura oličena u hiperprodukciji petparačke književnosti i filmsko-televizijskog sadržaja gramzivo i lukavo otima našu pažnju i sposobnosti potrebne za ozbiljno, duboko i posvećeno čitanje. Transnacionalne korporacije danas ne samo što diktatorski pritiskaju proizvode kreativnih industrija zahtevom unovčivosti, već traže i garanciju kontinuiteta prodaje. Iz te pohlepe nastalo je nešto što se naziva multi-platformska franšiza intelektualne svojine (engl. multi-platform IP franchise) – sa knjigom će se prodavati odeća, kostimi, igračke, školski pribor, snimiće se serija/film, napraviće se kanali na društvenim mrežama, možda i zabavni parkovi ili turističke ture… Time će vam brend neke intelektualne svojine biti uvek i svugde pred očima, svakog dana, na svakom ekranu. I svi ovi društveno-tehnološki procesi se neće zaustaviti, a kamoli nestati, jer točak tehnološkog progresa se nikad ne kreće unazad.
Ono Džejmsonovo političko nesvesno koje bi trebalo da bude kanal komunikacije sa mitom i folklornim formama narodnog stvaralaštva, čime bi književnost održavala svoju poziciju tehnologije za (samo)preispitivanje zajednice, polako nestaje. Književnost postaje zastarela i zato što ona podrazumeva kolektiv koji, kako teoretičari to vole da kažu, ima potrebu i sposobnost da misli sebe. Snaga medijskih distrakcija koje nas u tome osujećuju je preplavljujuća. Tržište pažnje na kome caruju društvene mreže je ratno područje koje stvara zaglušujuću buku neupotrebljivih informacija, trivijalnosti, poluistina, neistina i sličnog medijskog otpada. Ko uopšte može i želi u takvim okolnostima da trenira disciplinu književne hermeneutike.
* * *
Ne insistiram da ste loš čovek ukoliko se udobno zavaljeni, uz prijatnu muziku i čašu omiljenog pića, naslađujete literarnim dometima štiva u vašim rukama, koji imponuju i prijaju vašem estetskom senzibilitetu. Hoću da kažem samo da neadekvatno upotrebljavate tehnologiju namenjenu nečemu drugom. Ona treba da omogući vašem mozgu da rekonfigurira parametre poimanja zakonitosti međuljudskih odnosa. I za to ne koristi jednu, već višestruke vremensko-prostorne ravni. Poput nekakve „vremenske mašine“, književnost tekstualnom medijacijom zbližava različite tačke prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, čak i međusobno najudaljenijih geografskih lokacija, i time omogućava duhu da se otisne u istraživanje kultura, povesti i umetnosti civilizacija sa kojima nikad nije stupio u kontakt. I da ih na kraju razume. Baš tako funkcionišu nepostojeći svetovi iz fantastične književnosti Ursule le Gvin, koje čitalac može istraživati i iskušavati kao alternative našoj društveno-političkoj stvarnosti, pa čak nešto i naučiti iz njih. Le Gvin je proročki, naizgled predviđajući trenutak u kome smo se obreli danas, u jednom svom govoru pre više od decenije rekla:
„Dolaze teška vremena, kada će nam biti potrebni glasovi pisaca koji mogu da vide alternative tome kako sada živimo, koji mogu da prozru naše strahom prožeto društvo i njegove opsesivne tehnologije i uvide drugačije načine postojanja, pa čak i da zamisle realne osnove za nadu. Trebaće nam pisci koji pamte slobodu (…)“[10]
Nije nemoguće zamisliti da budućnost koja čeka književnost bude ta da postane terapeutsko sredstvo. U mojim najoptimističnijim prognozama, na klinikama za odvikavanje od digitalnog sadržaja obavezna terapija će podrazumevati čitanje knjiga. Intelektualna i kognitivna rehabilitacija ostvarivaće se propisanim dozama Dostojevskog, Kamija, Jursenar, Ezopa… A u mojim najpesimističnijim prognozama, književnost će postati jedna od atrakcija na onim festivalima starih zanata, arts and crafts sajmovima, gde ćete uz sapune iz kućne radinosti, sireve sa malih farmi, kožne komade nakita i domaće vino moći da kupite i ono nešto lisnato, papirno, sa nekim sitnim slovima i brojevima. I zapitati se: „Čemu li je ovo služilo?“
[1] Ove replike bih zaboravio, da me Biljana Pajić iz Goetheovog instituta u Beogradu nije podsetila na njih. Zahvaljujem joj se.
[2] https://casopis.skd-prosvjeta.hr/smrt-autora-radanje-proseka-sta-ai-zaista-donosi-knjizevnosti/
[3] Jedan od tih naučnika je dr Ranko Rajović, specijalista interne medicine, magistar neurofiziologije, doktor sportskih nauka i osnivač Mense Srbije, koji ovakvu definiciju neretko pominje u svojim javnim nastupima.
[4] https://aeon.co/essays/what-we-can-learn-from-doris-lessings-experiments-in-living
[5] Fredrik Džejmson, Političko nesvesno, preveo Dušan Puhalo, izdavač: RAD, Beograd, 1984, str. 82.
[6] Miloš N. Đurić, Istorija helenske književnosti, izdavač: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1965, str. 246. i 247.
[7] https://www.theguardian.com/books/2025/may/11/given-up-on-reading-elif-shafak-on-why-we-still-need-novels
[8] https://www.newyorker.com/magazine/2000/05/08/into-the-clear
[9] https://www.oslobodjenje.ba/dosjei/kolumne/sta-nam-je-knjiga-danas-1124974/
[10] https://www.ursulakleguin.com/nbf-medal