Može li knjiga da se adaptira za film?
SLIČICE ILI KARTICE
Septembar 2018
Bilo da se neko slaže da li knjiga treba da ostane unutar korica, a film da unosi svoje inovacije, ne možemo pobeći od činjenice da je ovo trend koji postoji i nastaviće da se usavršava. Ovaj fenomen treba posmatrati sa kulturološkog i istraživačkog gledišta, jer je nepresušan izvor inovacija i dokaza na koje sve načine književnost živi
Otkako postoji filmska industrija i potreba za velikim brojem različitih ideja, inspiracija se često traži u književnosti. Sve veći broj knjiga koje dobijaju svoje mesto na filmskom platnu počinju da liče na reklame za svoje adaptacije. Interesantne korice sada su zamenili filmski posteri i slike glavnih glumaca. Uspeh knjige prodaje bioskopske ulaznice, ali, i nakon uspešnog filma, ljudi kupuju knjigu, za koju upravo do te ekranizacije nisu znali da postoji. Iako trend ekranizacije knjiga nije novi – ranije su najpopularniji bili naslovi iz lektire koje su đaci gledali kako ne bi trošili raspust na čitanje knjiga – čini se kao da se uspeh knjige meri po tome da li će se i igrana verzija pojaviti ili ne.
Pri odluci da prenese knjigu na filmsko platno, ceo tim ljudi koji na njemu radi se susreće sa razlaganjem određenih segmenata knjige. Tema, sadržaj, kompleksnost izvedbe i broj likova su na vrhu ove liste, i iako se ovaj posao čini kao lak, sam proces zahteva detaljno planiranje. Tema knjige jeste nešto što se ne može promeniti, ili bar ne potpuno, i ona je prilično određena i već poznata. Pravi problem dolazi sa sadržajem knjige i biranjem isečaka koji će završiti kao deo projekta. Glavni delovi radnje moraju da budu uvršteni u minutažu, kako adaptacija ne bi prešla u interpretaciju, ali ono što je zanimljivo jeste proces odabira manje bitnih stvari bez kojih se može. Ovo je deo zbog kog čitaoci knjige zavole ili zamrze njenu adaptaciju. Film prednjači u odnosu na knjigu jer se određeni delovi iz teksta mogu izbaciti i ostaviti publici da složi sliku. To se često postiže promenom glumca kako bi se pokazalo koliko je vremena prošlo od određene radnje, scenom koja poseduje više paralelnih radnji kako bi se uštedelo na trajanju, ili retrospekcijom kako bi se stvari otkrile na početku, tj. na kraju. Knjiga nema ovaj luksuz u tolikoj meri jer često preskakanje radnje ponekad ume da izazove neslaganje ili nejasnoće kod čitalaca. Knjiga ima luksuz da nam dopušta da sami izgradimo likove i zamislimo kako oni izgledaju, dok nam nakon filma, pojava određenog glumca ostaje vezana za lik. Interesantno je da se ljudi češće odlučuju za ovo iskustvo iz druge ruke i literarni tekst viđen kroz nečiju vizuru – likovi, prostori i sadržaj tako postaju nečija tuđa mašta koja se nameće kao jedino kritičko gledište teksta.
Prilikom čitanja knjige, svako od nas se pronađe u nekom liku ili situaciji, i upravo su ti delovi oni koje jedva čekamo da vidimo. Razočaranje koje nastane kada tokom odjavne špice shvatimo da su oni izbačeni iz filma prouzrokuje negativne kritike. To je loša strana, ali i cena koju svesno plaćamo odlukom da je lakše izdržati film nego pročitati knjigu. Ipak, postavlja se pitanje da li je zaista najveća pozitivna odlika ovog žanra to što približava književnost širokim narodnim masama i obrnuto. Sa druge strane, jedno je posvetiti knjizi nekoliko dana, ili čak meseci, i polako rastakati njene delove i upijati ponekad zgusnuta dešavanja, ali probajte zamisliti da svi ti delovi dobiju mesto u devedeset i više minuta filma. Ekonomičnost se ogleda u sposobnosti gledaoca da poveže određene delove sa onima koji nisu predstavljeni u filmu i ta ušteda vremena dozvoljava detaljniji razvoj radnje. Problem sa likovima je nalik tome – tokom čitanja, svaki lik dobija lice, pokrete, glas i karakter čega su svesni i ljudi koji vrše kasting. Dešavalo se da glumci odustanu od snimanja filma ili serije zbog negativnih komentara na vest da upravo oni treba da predstave lik koji su čitaoci zamislili drugačije. Pritisak uloge je sprečio glumce da se odvaže na neki projekat koji je mogao da im bude najsvetlija tačka karijere.
Kokoška ili jaje?
Kada je izašla prva sezona serije Igra prestola, mali broj fanova koji su bili oduševljeni kompletnim radom na ovom ostvarenju su znali da je ona rađena po knjizi napisanoj čak dvadeset godina pre svog debija na malim ekranima. Do tada ne baš popularna knjiga i njen stvaralac Džordž R. R. Martin su uživali hvalospeve jedino fanova naučne fantastike koji su bili upućeni u rad ovog autora. Uskoro je nastala potražnja za knjigama serijala, štampala su se nova izdanja i svi su iščekivali svaku narednu sezonu sa nestrpljenjem. Stvaraoci serije su se odlučili da idu putem koji je ovo ostvarenje izdvojio od ostalih ekranizacija. Jednostavna odluka da se serija razlikuje od knjige je bila pun pogodak jer niko nije mogao da pretpostavi neke od obrta. Ovaj postupak je uneo dozu iznenađenja i novine u nešto što je bilo poznato onima koji su pročitali knjige ili njihov sinopsis. Dvosmernost popularizacije se ogledala i u porastu kupovine knjiga iz serijala, štampanje dodatnog materijala i propratnog reklamnog sadržaja. Ovo je možda i savršen primer raznolikosti puteva koji režiseri i scenaristi, mada retko, biraju, i samim tim stvaraju veće interesovanje za misteriju. Uspeh dobre filmske adaptacije jeste da kroz vizuelni medij predstavi ono što knjiga nije mogla ili nije uspela da oslika. Naravno, zbog medija koji ima više aspekata, film je u prednosti nad knjigom, mada bi se verni poštovaoci jednog i drugog nerado složili da je bolje odlučiti se za jednu varijantu i ostati uskraćen za drugu. Jednostavno, postoje ljudi kojima je lakše da razumeju radnju umesto da neprestano okreću stranice i pokušavaju da se prisete događaja i likova. Ljudski mozak bolje funkcioniše sa slikama i upravo spajanje likova sa glumcima je ono što im olakšava bolje praćenje radnje.
Intertekstualnost – stvarnost ili mit
Pođimo od pretpostavke da scenaristi zaista uđu u tekst knjige i pokušaju da ostanu verodostojni svim intertekstualnim vezama i onome što se nalazi između redova. Ipak, ovo je redak slučaj jer je lakše ići putem kojim se češće ide, a to je pojednostavljivanje teksta kako bi bio vrckaviji, intrigantniji i jednostavno zvučao zanimljivije. Upravo je ovo razlog koji većina autora navodi prilikom odbijanja adaptacije svojih dela. Literatura izlazi iz svojih granica i postaje deo popularne kulture koja joj pruža mogućnost razigranosti izraza. Pravo pitanje je gde počinje film, a gde se završava knjiga? Svaki film je adaptacija nekog teksta, bio on literarnog predloška ili ne, i predstavlja novo viđenje nečega što se konstantno unapređuje. Scenario tako predstavlja metateks koji korespondira sa izvornim tekstom, ne citirajući ga direktno, i može se reći da ga parafrazira i poziva na poznato. Dovoljno je da se u određenoj situaciji, čak i u vitalnim delovima knjige, prilikom prenošenja na platno, naglasi drugi lik, da kamera uhvati neki pogled, mimiku ili otkriće koje u knjizi dolazi tek kasnije, čime se celokupan tok radnje menja. Ono u čemu film prednjači nad knjigom jeste upravo bogatstvo u pokretu, suptilnom i nesvesnom reakcijom glumaca i muzikom koja dodatno pojačava svako iskustvo. Dihotomija teksta koji ne izlazi van korica i onog koji omogućava razigranost, daje određene prednosti i jednoj i drugoj strani. Iako se pasivna struktura književnog dela čini kao slabiji protivnik, vizuelni kontekst ne mora da znači i kvalitetniji proizvod. Ukoliko izostane veliki broj intertekstualnih referenci, pitanje je da li će publika film posmatrati kao adaptaciju ili samo kao nešto što se naslanja na temu kojom se bavi knjiga. Ovde se mogu uvesti termini kao što su transformacija i imitacija, gde prvi označava zadržavanje većih delova priče, a drugi samo pozajmljuje njene najbolje ideje. Prenošenje entiteta u novu sredinu tako dobija nekoliko puteva i uvek je prva stvar koja se primeti i upoređuje sa izvornim originalom.
Chick flick kao nepresušna inspiracija
Nepresušni izvor inspiracije su romantične komedije i ljubavni filmovi koji su doveli pisce do te granice da većina počinje da piše romane sa premisom da će jednog dana doživeti i debi na filmskom platnu. Kako je recept za ovaj žanr već dobro poznat, nije ni čudo što se čitanjem ovih romana, već unapred može videti koji od njih imaju dramatične situacije koje liče na scene iz filmova i sadržaja taman toliko da popune minutažu. Najpoznatiji u ovoj kategoriji – Dnevnik Bridžit Džons, Seks i grad ili Đavo nosi Pradu – imaju određene odlike koje ih čine prijemčivim ženskom polu: problematični odnosi sa muškarcima, težak pronalazak idealnog partnera, odnosi među prijateljicama, potraga i problemi na poslu, te ono što odnosi najveći deo budžeta – preskupe modne kombinacije koje postaju hit sezone. Najveća prednost ovog žanra je u marketinškim kampanjama koje se vode kako bi se promovisali prvo film, a zatim i knjiga. Često se premijere ovih filmova organizuju za Dan zaljubljenih ili pred novogodišnje praznike, što samo pokazuje koliko ovaj žanr izlazi iz okvira književnosti, povinuje se masovnim medijima i potrošaćima pre no što se ukoreni u svom izvornom obliku – knjizi. Korice ovih izdanja prednjače u povezanosti dva medija pa tako posteri za film krase i korice knjige. Ova odluka dodatno pokazuje koliko je bitnije da proizvod dođe do publike, u kom god obliku se on nalazio, i ostvari finansijsku dobit.
Tinejdž serijali
Hari Poter, Vampirski dnevnici, Igre gladi i Gospodar prstenova postigli su jedan sasvim novi nivo povezanosti knjige i filmova. Franšize koje su planetarno popularne godinama nakon što se poslednja klapa spustila i poslednja knjiga došla u knjižare, neobjašnjivo brzo su pronašle put do publike – kako čitalačke, tako i filmske. Filmovi o Hariju Poteru, na primer, savršen su primer za detaljnije razmatranje kako bi pokazao savršeno isplaniran stvaralački proces. Ovaj serijal je i dan-danas odlika jedne generacije, nastavljajući i dalje da bude lektira, i književna i filmska, za sve one koji se približe godinama glavnih likova. Sam glavni lik, kao i centralni junaci, više su no adekvatni primeri tinejdžera sa kojima se njihovi vršnjaci poistovećuju. Dodaci magije i fantastike došli su u pravo vreme kada je ovaj žanr počeo da cveta i biva popularan među mlađom publikom. Iako književni predložak dolazi iz korpusa savremene britanske književnosti, i nije deo masovne produkcije tinejdž serijala sa američkog tržišta, on jeste bio popularan, ali nije doneo zaradu kao filmovi. Kada se tome dodaju dramatične scene akcija koje izazivaju nalet adrenalina, dobija se pravi holivudski recept za uspeh. Knjiga je poprimila dodatnu dozu misterije sa sagom o autorki i skrivanju pod inicijalima, ali marketinški sadržaj knjige nije bio toliko zastupljen dok na scenu nisu došli proizvodi sa likovima glavnih glumaca. Čini se kao da nije dovoljno da svaku adaptaciju prati kritika publike koja odlučuje da li će ona biti uspešna ili ne; marketinški deo je neizbežan i zapravo predstavlja merilo uspeha.
Večita borba sa negativcima
Neki od primera ekranizacija koji su nepresušna inspiracija su svakako tajni agenti i policijski inspektori čija borba sa kriminalcima može da preživi godine i likove. Serijal filmova o Džejmsu Bondu je dokaz da jedan glumac ne mora uvek iznova da predstavlja književni lik već svakim novim ostvarenjem dobija neku novinu. Epitet agenta 007 i onaj još veći, Bondove devojke, postali su sinonim za određene glumce. Pored ovog, dela Agate Kristi i Artura Konana Dojla i dan-danas dobijaju svoje nastavke, i i dalje zapanjuju ljude čak i pored dobro poznate radnje. Recept za uspeh je u misteriji oko koje se vrti ceo tekst – glavni junak rešava misteriju koja gledaoca/čitaoca drži napetim tokom gledanja/čitanja. Uz to, uvek postoji ljubavna priča, koja se često vrti oko neke sprečenosti da se ista ostvari. Ipak, ova dela i dalje dobijaju svoje filmske verzije i nastavljaju da se snimaju novi nastavci. Zanimljiv je ceo fenomen oko jednog lika (Džejms Bond, Herkul Poaro i Šerlok Holms) koji kao da je gotovo stvaran i privlači publiku svojom prisutnošću, iako u prvom redu stoji misterija izgrađena oko samog lika.
Kritika kao nož sa dve oštrice
Svako ko je fan Marvelovih stripova će otići u bioskop da pogleda svaki nastavak, ili novi film, o omiljenom super-heroju. Upravo je to ono na šta režiser računa i razlog zašto su pojedini filmovi dobili nastavke koji nikada nisu trebali biti snimljeni. Iako se baza vernih fanova koji će pohrliti ka biletarnicama kako bi pogledali najnovije avanture omiljenih likova odlična stvar za filmske stvaraoce, ovo može doći i kao najgora reklama za adaptaciju. Upravo će najveći fanovi biti i najžešći kritičari. Od ubačenih/izbačenih scena do detaljnog pročešljavanja svakog glumca ponaosob, nekome ko je zaista prošao kroz sve nivoe izvornog teksta biće teško da prihvati sve promene. Film Iskupljenje (Atonement) je, recimo, totalno promenio percepciju britanske kinematografije u svetu. Britance su često nazivali dokumentaristima i njihovu kinematografiju smatrali za ne baš sjajnu, iako postoji veliki broj odličnih ostvarenja. Taj Makjuanov roman je bio popularan i očekivala se njegova filmska adaptacija, ali veliki broj gledalaca koje je film oduševio nisu znali da je snimljen po knjizi. Sam autor je učestvovao u stvaranju filma i naglasio značaj kako dobre glumačke ekipe i izmena koje su bile preko potrebne, tako i prelepih pejzaža koji su bili savršena dopuna tekstu. Paratekst nastao za potrebe filma poseduje odlike koje ovaj film i knjigu svrstavaju u kategoriju uspešnih adaptacija, sa naglaskom na činjenici da je filmski scenario prvi susret većine gledalaca sa Makjuanovim radom. Može se reći da je, ako izuzmemo činjenicu da ljudi koji ne čitaju knjige bivaju oduševljeni upravo ovakvim ostvarenjima, ovo je jedan od najboljih razloga zašto ovakve stvari treba raditi i podržavati. Ovo se, pak, može smatrati kao prednost u odnosu na one tekstove poznate publici. Lakše je raditi sa nepoznatim, ili manje poznatim činjenicama i izbegavati detaljniju analizu teksta kako bi se unosile novine jer ljudi znaju šta mogu očekivati.
Bilo da je knjiga “laka” ili “teška” za filmsku adaptaciju, teško je uraditi zaista dobar posao i odati počast autoru, publici i samoj knjizi, a pritom biti inovativan i uneti nešto svoje u ceo proces. Bilo da se neko slaže da li knjiga treba da ostane unutar korica, a film da unosi svoje inovacije, ne možemo pobeći od činjenice da je ovo trend koji postoji i nastaviće da se usavršava. Kao što se svi ostali mediji međusobno prožimaju i nadograđuju, slučaj preplitanja knjige i filma nije ništa drugačiji. Ovaj fenomen treba posmatrati sa kulturološkog i istraživačkog gledišta jer je nepresušan izvor inovacija i dokaza na koje sve načine književnost živi.