Intervju, Aleksandar Denić, slikar turbo-folka
SLIKANJE JE KAO UZGOJ KROMPIRA, UVEK IMA NEŠTO DA SE RADI
Novembar 2017
Ja i dalje nisam samostalan, živim sa ocem. Zapravo, više mi se isplati da sedim kod kuće i slikam. Stalno se dešavaju neki sajmovi, izložbe, a bude ponekad i narudžbina. Osećam se kao seljak koji živi od zemlje, kao da uzgajam krompir pa uvek nešto kapne, uvek ima nešto da se radi, popravlja, čačne, pere, dorađuje... I tako malo po malo ja imam mesečno prosečnu srpsku platu. Shvatio sam da moram da se trudim
Aleksandar Denić dio je beogradske alternativne scene koja je nedavno dobila i svoje ime: TURBOTRONIK. Tridesetčetvorogodišnji slikar s Novog Beograda u tom je smislu umjetnička atrakcija: slikajući zvijezde turbofolka, spajajući ih s ljudima iz visoke politike, iz svijeta umjetnosti i kulture, on ustrajno radi na normalizaciji odnosa prema tom estetski i politički nepoćudnom fenomenu turbofolka. I da razjasnimo odmah na početku: ovdje nema ironije. Maestro Denić, kako ga poklonici njegove umjetnosti vole zvati, prepoznao je u svom radu elemente kulturnog otpora te na ovaj način ne pokušava poslati društvenu kritiku. Štaviše, on je izrazito afirmativan. Ušavši u galerijski prostor, donedavno rezerviran samo za odabrane, etablirane i obrazovane, lansirao je turbofolk u predjele visoke kulture. Ili barem pokušao.
Sa Denićem smo razgovarali na koncu septembra u radionici sito štampe, u kulturnom centru Matrijaršija, Meki za sve pasionirane ljubitelje narodne umjetnosti.
Deniću, ja bih krenula od početka. Koje je tvoje formalno obrazovanje, šta si pozavršavao od škola?
Aleksandar Denić: Završio sam srednju dizajnersku nakon koje sam upisao Višu školu likovnih i primenjenih umetnosti u Beogradu, smer aranžer dekorater. Upisao sam to jer nisam imao nameru da upisujem Akademiju likovnih umetnosti, mislio sam da neću uspeti zbog velike konkurencije, a i uvek sam se pitao koliko dobro crtam. Kroz Višu školu prolazio sam skroz nezainteresovan: nikad nisam bio dobar u zanatskim stvarima, nikad nisam seo i naučio neki program, nikad nisam razumeo brojeve, da izračunam neku razmeru… Dakle, nisam imao cilj da budem grafički dizajner.
Ali si cijelo vrijeme slikao za sebe?
Aleksandar Denić: Mene je slikanje zanimalo i stalno sam razmišljao o bojama. Srednja škola me je u tom smislu pripremila, znao sam svoj pravac. Ipak, prijatelji su najzaslužniji za to što sam ozbiljno počeo da slikam, oni su me nagovorili.
Zanimljiv podatak iz tvoje biografije je dugogodišnji rad u magacinu. Je li slikanje patilo zbog posla?
Aleksandar Denić: U magacinu Brze pošte zaposlio sam se 2007. Radio sam treću smenu, pet dana u nedelji i to mi je koristilo da se socijalizujem i imam svoj život. Meni se svideo taj utovar – istovar. Voleo sam da tovarim kamion, u njemu sam se osećao kao Mikelanđelo, a u pauzama sam crtao. Jedan kolega mi je tražio da nacrtam Tita i tu je krenulo. To je bilo višestruko korisno – ja sam vežbao, a podučavao sam i svoje kolege. Crtali smo Staljina, Putina, Ho Ši Mina, Njegoša… Pravio sam te portrete i kačili smo ih u magacinu. Čak i kad sam napustio firmu to je ostalo tamo.
Gdje je bio prijelomni trenutak?
Aleksandar Denić: Onda kada sam napustio magacin, to je bilo 2013. Tada sam se bacio na slikanje jer nisam mogao da nađem drugi posao. Svi moji drugari su radili ono što vole, pa sam razmišljao zašto ne bih i ja. Oduvek sam želeo da naučim da slikam fotorealizam, da skidam karakter, a nikad to nisam znao. Portreti koje sam radio u magacinu su mi pomogli da se uvežbam, jer meni je bila glavna ideja da impresioniram ljude tako što ću naslikati nekog da baš liči na sebe. I tako je sve krenulo. Pošto jako volim narodnu muziku setio sam se da slikam svoje idole, kao i sve druge sa muzičke scene ili iz sveta politike. Zaboravio sam kog sam prvog naslikao. Ali bi bilo dobro da se setim.
I vrlo brzo si počeo samostalno izlagati.
Aleksandar Denić: Da, imao sam prvu samostalnu izložbu u kući Đure Jakšića gde sam izlagao narodnjake, a pre toga nekoliko grupnih. Brzo se pročulo za mene, jedan čovek koji je radio u Kulturnom centru Parobrod me je pozvao, jer njegova devojka voli narodnjake. Svojim slikama sam hteo da pokažem da je i ta narodna muzika deo visoke kulture. Mislim, to sad zvuči malo pretenciozno, ali niko se ne bi setio da slika narodnjake bez ironičnog otklona. Kod mene nema ironije, crtam folk zvezde jer želim da budu prihvaćene kao neki kulturni mainstream.
Ali pretpostavljam da mnogi koji se sretnu sa tvojim slikama pomisle da ismijavaš?
Aleksandar Denić: Uvek ima toga. Ja se trudim da jasno dam do znanja da je sve ovo ozbiljno. Kad nacrtam Sašu Popovića, bez obzira šta ljudi misle o njemu i što je on član neke produkcije, ja ga slikam zato što mislim da bi ta muzika koju on pravi trebala da bude vrednovana isto kao klasična muzika. Smatram da su narodnjačke produkcije nivo jazza, bez obzira što je to pop muzika. Ali mislim da nema razlike, svaki muzički žanr podržavam.
Vidim liberalnu građanštinu na aparatima dok ovo izgovaraš. Ulaziš li nekad u sukobe i rasprave?
Aleksandar Denić: Da, ja uvek volim da se raspravljam s ljudima oko narodnjaka, iako nisam naročito uspešan u tome. Neko ima stav da volim da slikam narodnjake zato što hoću da proizvedem efekat šoka, da ispadne da sam kul. To je delimično i tačno, ali ja stvarno volim narodnu muziku. Međutim, nikad nisam imao burne rasprave. Naravno da ću misliti da sam ja u pravu i da imam ukusa, ali neću da budem isključiv. I ja sam imao predrasude, pre desetak godina sam se gnušao Exita, ali sada drugačije čujem tu elektroničku muziku.
Odrastajući u Srbiji tokom devedesetih bio si izložen turbo-folku. Koji si tada stav imao?
Aleksandar Denić: Nisam voleo narodnjake kad sam bio mali, to su moji roditelji slušali, meni je to bilo dosadno. Slušao sam rokenrol i metal, ali nisam ništa loše mislio o turbo-folku. Uopšte nisam imao svest o tome da neki ljudi vide vezu između tubo-folka i propasti sistema vrednosti. Posle sam uvideo i druge žanrove, da ne moram da budem toliko rigidan. Ja muziku nisam slušao temeljno, već onako stihijski, i nikad nisam imao priliku da preslušam, recimo, Nina (Amir Rešić Nino, op.a). Kada se pojavio Youtube dobio sam priliku da čujem sve ono što sam hteo a nisam mogao, počeo sam da tragam za savršenim zvukom. A i prirodno je da sa metala pređeš na narodnjake, jer metal ima iste karakteristike kao i narodna muzika.
Koji su tvoji omiljeni izvođači?
Aleksandar Denić: Najviše volim Kemala Malovčića, Mitra Mirića, Ipčeta Ahmedovskog i Draganu Mirković. Najdraži album mi je “Okreni jastuk” od Mileta Kitića.
Koliko znam, Dragana je bila na otvaranju izložbe na kojoj si ti izlagao sliku s njenim likom.
Aleksandar Denić: Ne, to je bila fotomontaža. Ona je poslala svoju televiziju DM Sat da naprave prilog, pa mi je preko njih poručila da je počastvovana što sam je naslikao. Bilo mi je drago da doprem do ljudi na taj način.
Pitanje se nameće samo od sebe: da li imaš problem sa tim što mnogi likovi koje crtaš nisu, da tako kažemo, uzorni građani? Ceca je žena ratnog zločinca, Aca Lukas je nasilnik…
Aleksandar Denić: Ljudi sa estrade pripadaju nekoj margini, nagli su, poročni, neki su kompletno neobrazovani, a neki imaju i kriminalni dosje. Ja sam toga svestan, ali se trudim da to ne utiče na ono što radim. Muzikalnost i dobri tekstovi su iznad svih ličnih karakteristika izvođača. Tekstovi su najbitniji jer obrađaju pregršt socijalnih tema, bedu, siromaštvo, život onakav kakav jeste, otvoreno govore o svemu. Te pesme su osrednje, više su emotivne nego što imaju neku intelektualnu crtu, mada ima i toga. Nije to neka poezija, nije kompleksno, ali ima sociološku ulogu. Ja mislim da se ljudi najbolje zabavljaju uz narodnu muziku, ne možeš da se zabavljaš uz Nik Kejva koji peva samo tužne i pametne pesme. Ta emocija mi je strana. Iz ove lake zabave dolaze ideje i sreća.
Koji umjetnički pravci i pojednici su utjecali na tvoj rad? Što voliš za svoj gušt?
Aleksandar Denić: Najviše Pol Sezan i slikari dvadesetog veka između dva svetska rata. Isto tako i socrealizam i freske. Likovni umetnici u socrealizmu su imali jako dobar osećaj za boju, a slikali su figurativne stvari: majka s detetom, oranje, pa svi oni spomenici… Ja volim i spomenike i antispomenike. Ono što je radio Bogdan Bogdanović i obični nadgrobni spomenik sa natpisom i fotografijom za mene je isto, iako njegov rad ima veću umetničku vrednost jer je kreacija, a ono je samo mašinski isečena kocka. Sve pokušavam da razumem.
Što bi se trebalo desiti pa da kažemo „Denić se prodao, postao je komercijala“? Ovo što ti radiš je u isto vrijeme i alternativno i komercijalno.
Aleksandar Denić: Ne bih voleo da se priklanjam nekom galerijskom klanu ili da moja umetnost postane mainstream pa da ja budem taj koji odlučuje šta je dobro, a šta ne. Bez obzira na moju ljubav prema narodnoj muzici, ja ne pripadam tom svetu. Lično ne poznajem niti jednog pevača ili pevačicu, kulturno ne pripadam tom miljeu. Ali branim njihovu poziciju. Ne bih mogao da budem, na primer, u Grand produkciji, te ljude ne zanima teorija i promišljanje o tekstovima i muzici na jednom većem nivou, oni samo rade, to je njihov posao. Na nama umetnicima je zadatak da približimo te dve strane. Ja sam i dalje alternativan umetnik i mislim da ću to zauvek ostati.
Na jednom mjestu si rekao da bi volio da te Saša Popović pozove da napraviš seriju portreta za Grand. Šta misliš, kakve su šanse za to?
Aleksandar Denić: To bi bilo super, ali pitanje da li bi se njima to dopalo. Sigurno je da imaju neke afinitete, ali ne znam kako bi vrednovali moj rad. Možda bi reakcija bila: nama je to lepo, ali ne znamo šta bismo sa tim. Ovo je možda previše bizarno za njih i sigurno se ne uklapa u narodnjačku estetiku.
Tvoj vid borbe za narodnu umjetnost nije ograničen samo na slikarsko platno. Svake nedjelje si stalni gost u radijskoj emisiji Denke miks koja obitava na internetu, a tema joj je sve ono o čemu sada pričamo.
Aleksandar Denić: Da, autor te emisije je moj prijatelj Danilo. On je veliki fan narodne muzike. Obraća pažnju na smisao tekstova, a kako je i istoričar umetnosti, on se bavi i tim kulturnim fenomenima. Istražuje, jako je studiozan, zna mnogo o pevačima, čita i na taj način bira teme. Nedavno je tema emisije bila „Antigonin i Elektrin kompleks u narodnim pesmama“, zatim „Cafe Turk“ gde smo izabrali nekoliko pop pesama s tematikom Bliskog istoka. Na primer pesme “Plavi Safir” od Bajage, “Mustafa” Bebi Dol… Ja sam odličan sagovornik iako ne znam toliko stvari koliko zna Danilo, ali se razumem u tu emociju, moglo bi da se kaže da je on teorija, a ja emocija. Uvek pokušavamo da objasnimo kako primeniti narodnu muziku, kako proniknuti u smisao tekstova i na kraju, kako pronaći savršen zvuk. Zajedno dolazimo do cilja. Ne pokušavamo ubediti ljude da je nešto autentično, to je nemoguće. Mislim da bi ta emisija bila zanimljiva svima koji su otvorenih pogleda.
Često sljubljuješ likove sa estrade, politike, umjetnosti, koji se u stvarnom životu nikad ne bi sreli, em zbog toga što nisu savremenici, em zbog toga što nisu na istim ideološkim i drugim ravnima. Da stvar bude još smješnija tu je i neki blesavi dijalog.
Aleksandar Denić: Kao na primer Dimitrije Tucović i Donald Tramp.
Ili Boris Dežulović, David Bowie i Janković Stojan.
Aleksandar Denić: Ja te sličice zovem alternativne vesti. Ako nekog u medijima mnogo kritikuju, ja napravim obrnuto, prikažem ga afirmativno. Igram se, zanimljivo je da staviš jedno pored drugog cara Dušana i Bjork, samo po sebi je smešno. Trudim se da ismevam nosioce promena, demokrate, karikaturiste, generalno sve lažne moraliste. Ljudi koji prate moj rad vole te sličice sa tekstom i jako dobro komuniciraju sa tim.
Voljela bih da protumačiš sliku na kojoj su zajedno Borka Pavićević, Žarko Laušević i Mišo Kovač.
Aleksandar Denić: Naravno. Evo kako ja to gledam: Mišo i Žarko su pretrpeli velike gubitke i nepravde, Mišo je izgubio sina, a Žarko je žrtvovao svoju glumačku karijeru i morao je da ode iz zemlje. Borka je ovde simbol spasenja, kao poznati borac za ljudska prava. Tu sliku sam prodao.
Na kraju dolazimo do suštinskog pitanja: kako živiš od umjetnosti?
Aleksandar Denić: Ove godine sam uspeo. Ja i dalje nisam samostalan, živim sa ocem. Zapravo, više mi se isplati da sedim kod kuće i slikam. Stalno se dešavaju neki sajmovi, izložbe, a bude ponekad i narudžbina. Osećam se kao seljak koji živi od zemlje, kao da uzgajam krompir pa uvek nešto kapne, uvek ima nešto da se radi, popravlja, čačne, pere, dorađuje… I tako malo po malo ja imam mesečno prosečnu srpsku platu. Shvatio sam da moram da se trudim.