Kako avet veštačke inteligencije (ne) razume pisanje
SMRT AUTORA, RAĐANJE PROSEKA: ŠTA AI ZAISTA DONOSI KNJIŽEVNOSTI
Januar 2026
Pesme koje je AI napisao, po mom mišljenju, nisu naročito loše, mada nisu ni naročito kreativne i semantički duboke. Stilski efekti su jednostavni i pomalo banalni, ali moram priznati da sam tokom svog uredničkog staža čitao gore radove koje su napisali ljudi. Ipak, pokazalo se kako AI razume nadrealizam pre svega kroz genitivne metafore, začudnost, personifikacije, sinestezije, reference na Salvadora Dalija i Renea Magrita
Počnimo praktičnim ogledom. Dao sam identičan zadatak vodećim AI asistentima: „Napiši kratku nadrealističku pesmu na srpskom jeziku.“ Ovo su odgovori:
ChatGPT:
U tri sata popodne
senka mi piše pisma
koja nikad nisam poslao.
Sat se topi u džepu,
riba prolazi kroz zid
i ostavlja miris metala.
Na kraju dana
ležem pored svog imena
i slušam kako diše.
Google Gemini:
Vetar je jutros izuo cipele i ušao u moju sobu kroz ključaonicu. Na zidu je sat otkucao trinaest, prosuvši žute latice umesto sekundi.
Ribe su proletele pored prozora, noseći u ustima srebrne ključeve sna. Moja senka je sela u fotelju i počela da pije čaj od mesečine, dok je tišina postajala sve glasnija, kao krila leptira od mermera.
Microsoft Copilot:
U ogledalu raste šuma od papira,
ptice pevaju mastilom po nebu,
a reke se penju uz zidove
tražeći vrata u snu.
Na krovu spava sat bez kazaljki,
vetar mu šapuće brojeve
koje niko ne ume da izgovori.
I ja – hodam kroz kišu od peska,
noseći džep pun tišina
koje svetlucaju kao zvezde.
Claude:
Mjesec je nocas progutao sat i vreme se slilo niz stepenice dok su riblje oci gledale kako se ogledala rađaju u vodi
Ptice sa rupama umesto krila pjevaju boje što nikad nisu postojale a tvoja senka — ona je večeras zaboravila na koju stranu pada
U džepu noći nosim ključeve od vrata koja nemaju sobе i svaki put kad ih otvorim izlaze samo mirisi prošlih razgovora
Negde između sna i kafe rastopila se granica i sada ne znam da li pijem uspomene ili sanjam jutro.
Treba odmah napomenuti da je prompt koji sam zadao previše jednostavan i nedovoljno razrađen. Kao i da sam u sva četiri navrata koristio besplatne verzije ovih programa. Ali možda je ovaj test ipak dovoljan da nam pruži sažetu, pojednostavljenu sliku fenomena AI književnosti. Rezultati, po mom mišljenju, nisu naročito loši, mada nisu ni naročito kreativni i semantički duboki. Stilski efekti su jednostavni i pomalo banalni, ali moram priznati da sam tokom svog uredničkog staža čitao gore radove koje su napisali ljudi. Ono što se veoma upadljivo ponavlja u sva četiri autputa jeste motiv sata i riba, pa se možemo prisetiti slika „Postojanost sećanja“ Salvadora Dalija i „Kolektivni izum“ Renea Magrita. Ali, eto, tako nekako AI razume nadrealizam: genitivne metafore, začudnost, personifikacije, sinestezije, reference na Salvadora Dalija i Renea Magrita.
Pitanje upotrebe veštačke inteligencije za književno stvaralaštvo ne treba postavljati u budućem, već u sadašnjem vremenu. Vesti o njenoj (zlo)upotrebi zloslutno obitavaju među nama već godinama. Izdavačka kuća Clarkesword je 2023. godine odlučila da ukine svoj poznati konkurs za kratke SF priče nakon što je njihov urednički tim pogodila lavina prijava sa tekstovima koje je generisala veštačka inteligencija.1 Dok je primala nagradu Akutagava, jednu od najprestižnijih japanskih književnih priznanja, za svoj roman „Tokijski toranj empatije“ spisateljica Rie Kudan je priznala da je aktivno koristila ChatGPT u pisanju.2 Godine 2020. nemački pisac Danijel Kelman je u Silicijumskoj dolini učestvovao u eksperimentu koji je testirao mogu li AI i čovek da zajedno stvore književno delo. Kelman i program po imenu CTRL su pisali naizmenično, a piščev zaključak na kraju je bio da eksperiment nije uspeo: „Ne mogu da priložim nijednu priču koju sam napisao zajedno s CTRL-om koja bi bila dovoljno dobra da bi se objavila kao umetničko delo.“3
Kao što znamo, ono što stoji iza veštačke inteligencije su tzv. veliki jezički modeli iliti Large Language Models (LLM). Veoma uprošćeno rečeno, oni funkcionišu po principu proračunavanja i predviđanja koja reč ima najveću verovatnoću da bude sledeća u zadatom nizu, što se vrši na osnovu „treniranja“ ovih modela uz pomoć neuronske mreže, a na nezamislivo velikim količinama teksta. Za verziju ChatGPT-a 3.5 je, primera radi, upotrebljeno 45 terabajta tekstualnih podataka, što iznosi stotine i stotine milijardi reči, legalno ili nelegano preuzetih sa interneta. Zahvaljujući tome, nakon obrade tekstualnog inputa koji mu daje čovek, ovaj model će kao autput dati svoj predikcioni rezultat u formi prirodnog jezika. Drugim rečima, LLM kao deo računarske tehnologije radi ono što su računari oduvek radili – računa.
Međutim, avet AI književnosti svejedno kruži nad spisateljskim esnafom. U analizama i kritikama ovog fenomena među redovima se može iščitati zabrinutost da će u umetničkom stvaralaštvu ljudski rad biti zamenjen radom veštačke inteligencije. Moj utisak je da se ta uznemirenost često maskira naizgled objektivnijim estetskim pitanjem – šta će biti sa kvalitetom umetnosti? Da li će AI pisati, slikati, vajati, glumiti, režirati, plesati… dobro kao čovek? U poznatom SF filmu „Ja, robot“ sa Vil Smitom iz 2004. postoji jedna poznata replika. Kada Smitov lik isprovocira robota Sonija pitanjem: „Može li robot da napiše simfoniju? Može li robot da pretvori platno u prelepo remek-delo?“, ovaj mu daje maestralno dovitljiv odgovor: „Možeš li ti?“ Ovakvim pitanjem se izrazito inteligentno problematika kreativnosti premešta sa mašinske sposobnosti stvaranja na ljudsku.
Čini mi se da je, kada razmišljamo o izazovima umetničkog stvaralaštva u razdoblju veštačke inteligencije, pogrešno razmišljati o pretnjama po remek-dela. Pitamo se da li ćemo jednog dana stvaralaštvo veštačke inteligencije moći da stavimo u istu ravan sa Mocartom, Šekspirom, Da Vinčijem, Kubrikom… A zaboravljamo da genijalni stvaraoci čine tek minoran udeo među umetnicima i da je njihovo postojanje pre statistička greška, nego dominantna karakteristika ljudskog roda. Čovečanstvo nije skup genijalnih bića, već veoma prosečnih. I samim tim, najveći deo onoga što čovečanstvo stvori je isti takav. Tu prosečnost, taj negenijalni, ali tržišno upotrebljiv umetnički ili „umetnički“ uradak, ako ne može sad, AI će brzo i jeftino proizvoditi veoma uskoro. A remek-dela? Ko zna, videćemo… Ali ne treba se brinuti za njih. Zub vremena se o njih lomi i ona lako preživljavaju prolaznost, ko god da ih je stvorio. Ali, osim zuba, to vreme ima i grlo, i stomak; ono je gladno i treba ga nahraniti. Tu hranu, taj mediokritetski niskonutritivni proizvod kojim zadovoljavamo svoje proste prohteve i niske želje (iskreno, mislim da bih skrenuo pameću da moram celog života da konzumiram isključivo remek-dela, kakav užas!), nije bitno ko će proizvoditi. Bitno je da ga bude…
Nije mi teško da gledam na književnost stvorenu od strane generativne veštačke inteligencije kao na neki tehnološki meteor koji će konačno izazvati izumiranje književnog dinosaurusa. AI književnost je zapravo odredište ka kojem smo sve vreme išli, od prepisivačkih škola, preko Gutembergove epohe u kojoj i danas živimo, do e-pub i drugih digitalnih formata knjiga. I to nema mnogo veze sa književnošću kao umetnošću, već sa načinima njene proizvodnje. Oduvek se radilo na mogućnostima da se tekstovi umnožavaju brže, jeftinije i da budu dostupniji. Danas vidimo da su se ove težnje završile u hiperprodukciji, a samo jedna od završnih etapa je AI književnosti. Pre nje, masovnu proizvodnju književnosti obavljali su ljudi. Takav je primer Džejmsa Patersona. Njegov gigantski opus od preko 200 naslova, prodat u preko 400 miliona primeraka postignut je uz pomoć desetina i desetina ko-autora, njih između 30 i 50, koji dobijaju od Patersona narativne predloške koje razvijaju dalje, a koje on na kraju prepravlja, dopisuje ili im vraća na doradu svake dve nedelje. Ako mene pitate, on nije nekakav zlikovac koji nagrđuje književnost, već samo vešt i preduzimljiv literarni industrijalac, pravi fordista među literarnim proizvođačima, koji ljude odavno koristi kao da su AI alati.
Među piscima je bilo i onih koji su veoma blagonaklono gledali na ideju da će mašine pisati književnost. Jedan od njih je bio Italo Kalvino. Za njega je narativna fikcija predstavljala „kombinatoričku igru narativnih mogućnosti“, i to onu koja „istražuje mogućnosti sadržane u vlastitom materijalu, nezavisno od ličnosti pesnika“,4 kako je napisao u svom čuvenom eseju „Kibernetika i duhovi“ iz 1986. U određenim aspektima, ovo zvuči nalik onome što LLM rade. Jedna rečenica iz ovog eseja je bezmalo vizionarska, ako se uzme u obzir sadašnji trenutak tehnološkog razvoja: „Čovečanstvo počinje da shvata kako da rastavi i ponovo sastavi najsloženiju i najnepredvidljiviju od svih svojih mašina – jezik.“5
Neki drugi, pak, ne smatraju da se fenomen književnog dela može svesti samo na manje ili više uspešnu kombinatoričku igru narativnim elementima. Indijski pisac i novinar Samant Subramanjan u svom tekstu „AI i kraj ljudskih pisaca“ piše sledeće: „Umetnost romana ne leži u kombinovanju detalja i zapleta. Ona počiva na tome kako pisac selektivno filtrira neke od njih kroz sopstvenu svest – svoja razmišljanja, sumu svog života, buku svojih misli – ne bi li osmislio nešto sasvim drugačije i dublje. Ovo, i samo ovo, čini svako delo smislenim za one koji ga čitaju.“6 Ovde je jedna stvar naročito važna – književnost postoji zbog čitalaca. I to ne u smislu da je književno delo nekakav dar autora publici, nego u smislu da je čitalac upravo onaj koji obezbeđuje konačni oblik i smisao književnog dela. „Čitalac je prostor u kome su upisani svi citati koji čine jedan spis, od kojih se nijedan nije izgubio“,7 reći će na jednom mestu Rolan Bart. Ali vratićemo se na njega kasnije. U tom smislu, pesnik, kritičar i esejista Teri Ngujen u svom eseju „Literarne mašine“ apostrofira ulogu čitaoca, jer upravo je on onaj „čiji pogled preobražava napisanu reč u društveni dijalog“.8 Knjiga može ostati i nepročitana, ili pročitana površno, ili shvaćena pogrešno. Ali koji god da je slučaj u pitanju, jedan aksiom će uvek ostati, i Ngujen ga sažeto iznosi: „Čitalac mora uvek biti ljudsko biće; autor ne nužno.“9
Kada se govori o tome da li AI zaista „piše“, često se pominje misaoni eksperiment američkog filozofa Džona Serla pod nazivom „Kineska soba“.10 On je za cilj imao da dokaže kako mašina može samo simulirati razumevanje lingvističkih operacija, ali da u suštini nema ni um ni inteligenciju u onom smislu u kojem ih poseduje čovek. Analogno ovom eksperimentu, ono što AI radi nije pisanje, već oponašanje procesa i postupaka koji u konačnici daju tekst sa određenim stepenom literarnosti, u smislu u kojem su ruski formalisti razumeli ovaj pojam.
Angus Flečer, doktor književnosti sa diplomom iz neuronauke, poznat je po tvrdnji da je književnost tehnologija koja pomaže rešavanju problema. Za njega srž književnog dela predstavlja „motor uzročnog zaključivanja“, oličen u naraciji ostvarenoj književnim stilom i poetskim glasom. Međutim, kompjuteri bazirani na I-ILI-NE logici algebarskih jednačina nisu sposobni za narativno razmišljanje, jer ne mogu da pokrenu niz uzroka i posledica, zbog čega ne mogu imati ni stil ni glas. Oni ne mogu stvarati književnost, već samo „supe od reči“ koje su „silogistički ekvivalenti književnosti“.11 A ono što ima inteligenciju, mora da ima i svest. To podrazumeva i samosvest, svesnost o sopstvenom delanju i egzistenciji. U to spada i svest o tome da se inteligencijom nešto stvara. Mašine to, za sada, nemaju. Kada generišu tekst na osnovu zahteva koji smo im uputili, dve stvari se nisu dogodile: one nisu odbile da ga napišu (a odbijanje je svesna odluka) i sa tekstom se nije rodila i svest o tome da su taj tekst stvorile.
Razmotrimo sada jedan zanimljiv slučaj kako izgleda AI književnost danas. Stiven Marš, američki pisac sa istorijom eksperimentisanja sa veštačkom inteligencijom u književnosti, dobio je poslovnu ponudu iz izdavačke kuće Pushkin Industries da učestvuje u nastanku knjige gde bi on bio neka vrsta producenta ili urednika teksta, koji će generisati AI. Marš je prihvatio zadatak i rezultat je bila knjiga „Smrt autora“ objavljena 2023, futuristički detektivski roman sa postmodernističkom poetikom i eksperimentalnom narativnošću koji je u konačnici bio 95% napisan od strane veštačke inteligencije. U romanu se radi o Gasu Dupenu, književnom kritičaru i teoretičaru, koji biva uvučen u neobičnu istragu ubistva slavne spisateljice Pegi Firmin, a koja je imala veze sa Marlou AI, moćnom kompanijom za veštačku inteligenciju koja eksperimentiše s jezičkim modelima.
Marš u pogovoru knjizi opisuje etape njenog nastanka, a među njima i poteškoće sa kojima se susretao. Prema njegovim rečima, AI je mogao da napravi zanimljive sporedne narative i solidna razrešenja zapleta, ali sami zapleti su mu bili loši. Zatim je primetio da AI ne može lako oponašati stil određenog autora, a da mu veoma iscrpno i detaljno objasni kako da piše, da bi zaključio kako će „ljudi koji budu stvarali najbolju književnu AI umetnost morati, u najmanju ruku, da poseduju onaj nivo poznavanja književnosti koji doktorandi komparativne književnosti stiču za opšti ispit“.12 U tekstu o ovoj knjizi Boris Postnikov primećuje da nas današnja AI književna produkcija još uvek „zanima isključivo zato što ju je napisala umjetna inteligencija“.13 AI književnost je, ukratko, spektakl i skandal, ali nije naročito plodna tema za teoriju književnosti. Barem ne još uvek…
Vratimo se sada Bartu. U naslovu romana „Smrt autora“ očigledna je referenca na njegov famozni istoimeni esej iz 1967. U njemu, između ostalog, Bart iznosi mišljenje da gest pisanja nikada nije originalan, i da pisanjem pisac samo imitira gestove koji mu prethode. On kaže da njegova jedina prava moć počiva samo u kombinovanju i suprotstavljanju spisa. Čini se kao da se na jednom mestu dotiče nečega što se može odnositi i na AI književnost: „Sada znamo da tekst nije niz reči koje daju jedno jedino ‘teološko’ značenje (‘poruka’ Boga-Autora), već višedimenzionalni prostor u kome se različiti spisi, od kojih nijedan nije originalan, mešaju i sudaraju. Tekst je tkivo citata iz bezbrojnih centara kulture.“14 Na kraju krajeva, književni tekstovi odavno imaju generički karakter. Ljudi su kopirali i kompilirali tekstove od drugih tekstova davno pre mašina. Možemo početi od petrarkizma i sličnih književnih pravaca gde se nivo književno-umetničkog dosega određivao prema stepenu oponašanja nekog kanonskog uzora, pa do XX veka gde imamo pastišnu intertekstualnost postmodernizma i opsesivnu referencijalnost, čiji je uticaj i danas prisutan.
Književnost nije ni najmanje otporna na trendove. Epigoni poetike Ferante, Knausgora, Rouling, Murakamija javljaju se po čitavom svetu. A šta je trend, prema mom shvatanju? To je nekakav sklop estetskih karakteristika i funkcija koji se, nakon početnog uspeha, u nedogled reprodukuje sve dok se iz njega ne isisa i poslednje zrnce značenja i estetskog kvaliteta. U takvim okolnostima, kopija će se pre ili kasnije razdvojiti od svog originala, kako je Bodrijar govorio u „Simulaciji i simulakrumu“, i ljuštura trenda će se odbaciti, u iščekivanju novog. Jedini način da se suprotstavimo tom procesu trendizacije nekog estetskog kvaliteta jeste ili potpuno neočekivana i po svojstvima potpuno drugačija invencija, ili parodiranje tog trenda i njegovo podvrgavanje teškoj artiljeriji ironijske distance. Kao što je prvi moderni roman „Don Kihot“ parodija i ironizacija dominirajućeg trenda pikarskih romana iz XVII veka.
Verujem da mašine mogu da prepoznaju trend i da u nedogled prave kopije kopija, brže, efikasnije, a na određenom tehničkom nivou i bolje od ljudi (ti generisani tekstovi su verovatno bolje lekturisani, npr.). Ali one neće moći da unesu niti inovaciju kojom bi se odmaklo ili okrenulo od trenda, niti će ga biti u stanju parodirati i ironizirati. Drugim rečima, generativnost AI književnosti ogleda se u stvaranju tekstova koji nisu, niti mogu biti, originalni, već su samo novi. Međutim, koliko god neprijatna bila sva pobrojana pitanja, odgovor na ono koje glasi – da li će AI zameniti (neke) pisce i spisateljice u bliskoj budućnosti? – veoma je lak: naravno da hoće. Verovatno ih već i menja. Ali koji su to pisci? Moj utisak je da su to autori formalističkih, neinovativnih, šablonizovanih i reciklirajućih poetika, gde nikakva šteta ne bi bila ni da više nikad ništa ne napišu. Što se tiče ovih drugih, koji stvaraju autentičnu, promišljenu, hrabru, emotivnu književnosti, oni neće moći da žive od pisanja i većina će svoje karijere provesti u opskurnosti. Ali ne zbog veštačke inteligencije, već zato što je manje-više tako bilo oduvek.
P.S. Ako nekoga zanima da li sam koristio AI za ovaj esej – jesam. ChatGPT je smislio naslov. Možete li vi da smislite bolji?
1 https://www.theguardian.com/technology/2023/feb/21/sci-fi-publisher-clarkesworld-halts-pitches-amid-deluge-of-ai-generated-stories
2 https://unherd.com/2024/01/chatgpt-will-kill-off-the-romantic-genius/
3 https://www.glif.rs/blog/moj-algoritam-i-ja-kako-su-covek-i-masina-skupa-pokusali-da-pisu-prozu/
4 https://www.glif.rs/blog/kibernetika-i-duhovi-esej-italo-kalvina-i-deo/
5 Isto.
6 https://newrepublic.com/article/180395/ai-artifical-intelligence-writing-human-creativity (Prevod: D. L.)
7 https://www.glif.rs/blog/smrt-autora-esej-rolana-barta/
8 https://www.bostonreview.net/articles/literature-machines/ (Prevod: D. L.)
9 Isto.
10 U zatvorenoj sobi se nalazi mašina koja, kada dobije imput u vidu simbola iz kineskog pisma, pokreće program koji je baziran na pravilima kineskog jezika, tako da tim mašinskim operacijama na kraju proizvede odgovor takođe na kineskom jeziku koji će biti razumljiv. Isto kao što bi i Serl, umesto mašine, mogao da sedi u toj prostoriji i da ima ispisana na engleskom jeziku pravila kineskog uz pomoć kojih bi mogao da napiše razumljiv output. Međutim, ni mašina ni Serl, nakon svega, ne znaju i ne razumeju kineski jezik.
11 https://nautil.us/why-computers-will-never-write-good-novels-238122/
12 Izvor: ebook Kindle Edition (Prevod: D. L.)
13 https://www.portalnovosti.com/tko-to-tamo-pise/
14 https://www.glif.rs/blog/smrt-autora-esej-rolana-barta/