Dejan Atanacković: "Čovek bez jezika", Beograd - Zemun: Besna kobila, 2018.
TAMO GDE PRESTAJE TELO
April 2019
Naslov "Čovek bez jezika" dat delu čiji je medij tekst, a samim tim i jezik, jedan je od paradoksa koji poziva na čitanje ove knjige bogate pregnantnim nedorečenostima i procepima čiji mrak nikad nije potpun upravo zato što imamo šta da vidimo sa druge strane. I to u bukvalnom smislu
Govoriti o kratkoj priči na književnoj sceni Srbije znači govoriti o žanru čija je pozicija marginalna u odnosu na roman. Tako, relativno je retka pojava da za objavljivanjem prvog romana usledi knjiga kratke proze. Upravo to se dogodilo u slučaju Dejana Atanackovića, prošlogodišnjeg dobitnika Ninove nagrade. Kao što je poznato, nagrađeni roman Luzitanija je prva objavljena knjiga ovog autora, koji je do tada bio prisutan pre svega kao vizuelni umetnik, na potezu Italija–Srbija. Ipak, zbirka Čovek bez jezika nije napisana nakon romana, već je delimično nastajala paralelno sa njim, kao što se i čitavo Atanackovićevo dosadašnje bavljenje tekstom i književnošću odvijalo uporedo sa bavljenjem vizuelnim radovima (ali i istraživanjima vezanim za njegov pedagoški rad na univerzitetima u Firenci i Sijeni) i neraskidivo je povezano sa njim. Izložba Šest priča o zaustavljanju vremena (otvorena 23. aprila 2019. u galeriji Haos) svojim naslovom i čitavom postavkom naglašava narativni aspekt, koji možemo uočiti ne samo u radovima ovog umetnika, već u savremenoj vizuelnoj umetnosti uopšte. Na ovoj izložbi eksplicitnije nego do sada predstavljena je uzbudljiva veza teksta i radova u različitim medijima (u pitanju su fotomontaže, skulpture, instalacije, slike), postavljanjem pasaža iz Luzitanije i Čoveka bez jezika na zidu neposredno uz pomenute radove. Autor u izjavama povodom izložbe navodi da su radovi zamišljeni kao „stranice knjige“.
Da li bismo, sa druge strane, mogli obrnuti perspektivu i reći da su priče u zbirci Čovek bez jezika kao umetnički objekti na nekoj izložbi ili čak eksponati u muzeju? U izvesnom smislu, raspored tekstova, narativni postupci korišćeni u njima, pa i sam naslov mogu opravdati ovakvu, svakako metaforičnu paralelu. Uočljiva heterogenost zbirke u pogledu, pre svega, odnosa prema fikciji koji priče uspostavljaju, pa onda i tematike, nalik je heterogenosti medija, već sasvim uobičajenoj u vizuelnoj umetnosti. Kako i sam autor otkriva, ovi tekstovi nisu nužno nastajali sa intencijom da budu priče. Kao što tek postavljanjem pred publiku u galerijskom ili drugom izložbenom prostoru određeni objekat postaje umetničko delo, tako i pojedini zapisi stavljanjem među korice, u kontekst zbirke priča, postaju književni tekst. Da li ih u žanrovskom smislu možemo odrediti kao kratke priče i da li je uopšte pred nama zbirka kratkih priča – čitalac može sam odlučiti. Ovde ćemo pokušati da obrazložimo zbog čega smatramo da je odgovor na ovo pitanje potvrdan.
Slobodno i spontano se koristeći narativnim postupcima specifičnim za postmodernističku, ali i modernističku prozu (npr. metanarativno ostavljanje mogućnosti dva različita razvoja priče, neposredno obraćanje čitaocu, korišćenje istorijskih ličnosti za građenje likova; fragmentarnost, asocijativnost, nepouzdani narator, tok svesti i mešanje perspektiva), Atanackovićevi tekstovi odaju utisak rasterećenosti od potrebe za upisivanjem u neki prepoznatljiv književni tok. U pričama su snažno prisutni elementi fantastike, mestimično bi se čak moglo reći i – psihološkog horora, ali ne u meri koja bi ovo delo odredila kao žanrovsku književnost.
U pričama nailazimo na mnoštvo različitih naratora, a pripovedanje je u prvom, trećem, pa i drugom licu. Vremensko-prostorna određenost likova i njihovog okruženja veoma varira – od krajnjeg, gotovo alegorijskog apstrahovanja (likovi bez ličnih imena i definisanih zanimanja kreću se neodređenim lokacijama u često začudnoj atmosferi, a vreme događanja se može samo naslućivati), do imenom i prezimenom označenih istorijskih ličnosti i perioda. Između toga je niz priča koje se približavaju jednom ili drugom modelu. Tako se u pojedinim pričama kao protagonisti pojavljuju vajar Emanuel Fremije, Vilijam Kodi (poznatiji kao Bufalo Bil), antropolog Paolo Mantegaca, naučnik Đirolamo Segato. Priče „Ljudožder“ i „O poreklu reči želja“, pak, predstavljaju neočekivanu imaginativnu razradu, inspirisanu, u prvom slučaju crnom hronikom, a u drugom mitom o Orfeju i Euridiki.
Bliske njima su priče u kojima likovi imaju imena ili su njihova imena označena skraćenicama, poput imena Kafkinih likova, a kontekst je manje određen, apstraktniji i često relativizovan fantastično-oniričnim elementima. Na primer, u priči „Razlika u godinama“, ispostavlja se da je izvesni D. (najpre naratorov student, a zatim kolega na fakultetu gde su obojica zaposleni), potpisao određeni ugovor i podvrgnut procesu ubrzanog starenja u zamenu za izuzetnu uspešnost karijere. Srodne elemente nalazimo i u pričama „Nestajanje profesora Petrovića“ i „Čovek bez jezika“. Pomenute priče ujedno se mogu razmatrati i sa aspekta autofikcionalnosti jer u njima nailazimo na pojedine sličnosti sa autorovom biografijom – one ilustruju izvesno poigravanje sa autorskom pozicijom i ulaženje u lavirinte naspramnih ogledanja autor – narator, ali znatno diskretnije nego što je to, primera radi, u postmodernističkoj kratkoj prozi borhesovskog tipa. Jedan niz priča uzima za temu neobične sudbine ili isečke iz života pojedinaca, koji se na sažet način, kroz zgušnjavanje najbitnijih trenutaka, pretaču u priču („Nestala“, „Roberto i Vinčenca“, „Gospodin Đulijani“ itd.). Ove priče imaju uglavnom čvršću strukturu, usmerenost ka određenom kulminaciono-epifanijskom momentu ili neočekivanoj poenti. Slične njima, ali sa nešto labavijom strukturom su vrlo kratke priče nalik scenama ili kratkim zapisima, kao što su, na primer, „Povoljan vetar“ ili „Saopštenje“.
Ipak, raznorodnost priča ne stvara utisak nepovezanosti, upravo zbog asocijativnog povezivanja u njihovoj sukcesiji, kao i zbog vertikalnog motivskog povezivanja dublje usađenog u tkivo teksta. Jedan upečatljiv primer asocijativnog povezivanja su kraj priče „Ljudožder“ i početak sledeće priče, „Nestao“ – u završnici prve pominje se nestanak svemirskog broda Vojadžera, dok naredna priča tematizuje nestanak jedne osobe i promene u lancu nekomunikacije koje on povlači za sobom. Primer motivskog povezivanja je npr. provlačenje motiva ogledala, a negde s njim povezanog i motiva zaključanog ormana, kroz brojne priče, koje ne dolaze uvek jedna za drugom u zbirci, kao što su „Uputstvo“, „Pogodno ogledalo“, „Nešto poput ogledala“, „Fragmenti“.
Kao što gospodin F. u priči „Nešto poput ogledala“ ne može pouzdano da kaže „šta je to što počinje tamo gde prestaje telo“ (kurziv autorov), tako nijedna priča ove zbirke ne nudi pouzdan odgovor na pitanje šta je to što počinje tamo gde prestaje jezik. Da li je to određena mentalna slika koja se, uporna i snažna, opire verbalizaciji, da li je to tišina, ćutanje koje otkriva krizno mesto onoliko koliko ga i sakriva, da li su to nesnosan miris i neobjašnjiva buka iz starog ormana ili opčinjavajuća muzika, da li su to fotografija, skulptura, okamenjeno ili povređeno telo ili jednostavno kompleksan i jedinstven unutrašnji doživljaj nekog malog trenutka svakodnevice, nikada do kraja objašnjiv? Čovek koji ostaje bez jezika je uvek u prostoru između različitih identiteta, više mogućih verzija priče ili istorije, on je uvek na izvestan način usamljen i na samoj ivici društva, ali upravo kao takav za to društvo predstavlja problem. Tamo gde prestaje jezik i zaustavlja se linearnost vremena, još postoji čovek – najdublje je upisano u tekstovima ovih priča. I dalje postoji potreba za artikulacijom, i dalje postoje nekakve zajednice za koje „čovek bez jezika“, čovek kome je artikulacija zaprečena, može biti „nešto poput ogledala“. Što je još važnije, uloge su promenljive, te se ne može naći niko ko već na određeni način nije ostajao bez jezika. Zbog toga se svaki tekst ove zbirke temelji na jednoj tački neiskazivosti, kao što i svi vizuelni radovi kriju po jednu, naravno nevidljivu, slepu mrlju. Upravo ovim tačkama imaju da zahvale svoje beskrajne preplete i organska srastanja i razgranavanja kako tekstovi, tako i vizuelni radovi Dejana Atanackovića.
Fotografija i petrifikacija, muzejski eksponati ili ugovori za ubrzavanje ili usporavanje vremena, osobe koje nestaju i ostavljaju za sobom prazna mesta nije, dakle, dovoljno shvatiti kao ilustracije određenih ideja koje je autor iskazao kroz reči ili slike. Oni su zapravo žive metafore za ono što se opire i tekstu i vizuelnim medijima, ono zbog čega se oni i otržu kontroli i svaki na svoj način, bave se upravo sopstvenim paradoksima. Stepen u kome uspeju da ih označe, stepen je u kome će uspostaviti komunikaciju sa publikom. Naslov Čovek bez jezika dat jednoj zbirci priča, dakle delu čiji je medij tekst (a samim tim i jezik), jedan je od takvih paradoksa koji poziva na čitanje ove knjige bogate pregnantnim nedorečenostima i procepima čiji mrak nikad nije potpun upravo zato što imamo šta da vidimo sa druge strane. I to u bukvalnom smislu, jer je veza sa vizuelnim radovima istog autora kompleksna i nesvodiva u neprestanoj transformaciji.