Intervju, Dragan Protić iz beogradske grupe "Škart" i inicijative "NEpraktične žeNE"

„U MORU ŽIVOTNIH PROBLEMA, MOJA OLOVKA NIKAD NE DREMA“

Juni 2017

post image

Sudar idealizovanog sveta sa starih kuvarica i kanonske rigidnosti njihovih poruka sa realnošću, rezultirao je novim kuvaricama. Stare govore kako bi nešto trebalo da bude, a nove kako jeste, jer imaju dokumentarni pristup. Svakodnevica spontano nameće teme kojima se bavim i daleko je od ušuškanog, bezbrižnog i bezbednog sveta koji postoji samo na starim kuvaricama

Zanatska zadruga „NEpraktične žeNE“ imenovana je 2016, a u stvari, nastala još 2000. godine okupivši žene, muškarce i ostale koji su se upustili u izradu „NOVIH KUVARICA“. Saznao sam za nju preko društvene mreže Facebook, nakon čega sam kontaktirao Dragana Protića iz beogradske grupe „Škart“ da mi pojasni o čemu je riječ. „Škart“ su, za one koji ne znaju – 1990. osnovali Dragan Protić i Đorđe Balmazović u napuštenom grafičkom ateljeu na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Kombinirajući razna iskustva, poeziju, grafički dizajn, arhitekturu, performans, društveni angažman, „Škart“ je razvio i lokalnu strategiju uličnih samizdat/samodat akcija koje „funkcioniraju“ i dan-danas. „NEpraktične žeNE“ su jedna izrazito simpatična i borbena društvena inicijativa.

Neka od pitanja koja su si zadali u spomenutoj inicijativi, a na koja dijelom nude odgovore su: može li se kroz pasivne tradicionalne forme progovoriti jezikom kritičke komunikacije? Smije li se kroz narodnu radinost, umjesto ponavljanja patrijarhalnih lekcija “KAKO TREBA”, otvoreno pričati o tome „KAKO JESTE?“ Smije li se primijeniti suvremena poezija i dizajn u suradnji s nekim trećim kućnim vještinama? Kako ujediniti različita zanatska i kreativna iskustva u zajedničkoj borbi protiv patrijarhata i nasilja, za jednakost, solidarnost i pravo glasa? Što reći spuštenim glavama? – … a što glavama-spavama?

Razgovor je vrlo citatan, uključeni su odgovori gospođa koje su stvarale spomenute radove, a Škartovci nerijetko umjesto “svojih” odgovora, daju upravo damama prednost.

 

 

Koja je ideja projekta NEpraktične žeNE? Kako se ostvarivala?

Dragan Protić: U banatskoj kuhinji moje bake Danice uvek su visile 2 kuvarice – jedna iznad lavora za pranje ruku, a druga iznad šporeta. Kad god bih je pitao zašto ne skine te smešne vezove, ona bi odgovarala: pusti, to je nešto moje… Godinama kasnije, usred Nemačke, kao stipendisti Akademie Shloss Solitude, odlučili smo se da upravo sa jugoslovenskim migrantkinjama radimo na Novim kuvaricama, da vidimo šta je to nešto moje ostalo sa njima i može li se talog romantičarske tradicije pretvoriti u glas slobodne žene. Prodala sam snove za papire nove, jedna je od kuvarica koju je Dobrila Puzić, tamošnja spremačica, “naša” žena, gastarbajterka, uradila 2000. godine u Štutgartu.

Po povratku u Beograd povezujemo se sa ŽENOM, udruženjem samohranih majki-izbeglica. Saradnja sa Ženama u crnom tokom rata i ovde se nastavila u drugačijem formatu. Nova inicijativa Radmile Žarković iz Žena u crnom i njene koleginice Dušice Radišić okupila je samohrane majke izbeglice sa raznih jugoslovenskih ratišta, privremeno smeštene u Beogradu, u poziciji stalnog čekanja socijalne pomoći i humanitarnih paketa kojima su prehranjivale decu. Nakon stihijskih godina provedenih u zbegovima i izbegličkim kampovima, tihi vez je bio glavni oblik njihove socijalizacije. Cvetni stolnjaci i štrikeraji u tišini. Ponavljanje istog-poznatog i istog-sigurnog u beskraj. Počeli smo redovno da dolazimo i polako pričamo sa njima o najrazličitijim temama. Na pitanje hoće li sa nama da probaju da pišu i rade Nove kuvarice – jednoglasno su rekle NE, to ih ne zanima. Onda smo, jednom prilikom, doneli probrane i urimovane zapise sa njihovih razgovora. Dušica Radišić im je dala da izvuku po par tema, nagovorila ih da ilustruju – i tako je stvar krenula… Tu je nastala i, do danas najpoznatija, Nova kuvarica koja govori o iskustvu njihovog desetogodišnjeg života u ratu – Deset sa lukom – deset sa mukom. Svaka godina predstavljena je – čime će drugim nego – jednim ćevapčićem! Ohrabrena mogućnošću da kroz vez kaže nešto o sebi, u grupi se izdvojila Lenka Zelenović, koja je ubrzo počela da veze na sopstvene tekstove i crteže i gotovo svakodnevno donosi nove radove.

Evo šta Lenka kaže o počecima: „Godine 2000. dvadesetak žena i ja, u ŽENI – Udruženju samohranih majki izbeglica u Zemunu, vezle smo kuvarice na dobijene tekstove – naše reči preoblikovane u stihove, koje su škartovci zapisali u razgovorima na radionici. U međuvremenu, podstaknuta škartovom upornošću i podrškom, usuđujem se sama da pišem tekst i crtam. I tako poče da se ostvaruje – kako je ja zovem – moja ‘radna terapija’. Kao samohrana majka deteta sa retkom bolešću, tada i bez posla, takoreći ničiji slučaj, počinjem da kritikujem vlast i političku situaciju, i da slobodno iznosim svoje mišljenje. Samim tim, svakim bodom činilo mi se da skidam deo tereta sa mojih leđa i duše. Od tada imam preko 350 Novih kuvarica i drago mi je kada na izložbama čujem pozitivne komentare, posebno od mladih ljudi. Radiću ih i dalje, a sledeća će biti: „U MORU ŽIVOTNIH PROBLEMA / MOJA OLOVKA NIKAD NE DREMA“.

 

 

Koji su ciljevi ovog projekta? Jeste li ih postavili prije nego ste krenuli u ovu priču, ili ne?

Dragan Protić: Joj, ima ih nekoliko. Kao prvo, ne bih ovo nazvao projektom, nego – inicijativom. Pogubni “projekti” imaju svoj plan rada, troškovnik, stresovnik, kaznene rokove i lažne izveštaje. “Projekti” se, u stvari, pretvaraju u birokratska opravdanja za sva pristajanja i nestajanja. Tu, znamo i sami, rezultati često i nisu važni. Važni su zbirovi, važna je NULA. Da, da – važna je čuvena zbirna NULA, koja potvrđuje da nema razlike između uloženog i potrošenog. NULA koja ubija. Mnogi su odustali od svake kreativnosti, od svega, odbijeni upravo ovim stalnim proveravanjem nula. Zbir, zbir. Tamni vir. NIŠTA.

Zato ova samoobrtna, samoorganizovana inicijativa traje već 17 godina, koliko traje i horska avantura (nekad HORKEŠKART, sada HORKESTAR),. Kada smo počinjali sa NEpraktičnim ženama i HORKEŠKARTOM takvi formati još uvek nisu bili na dnevnom redu. I/ni danas mnoge stvari nisu na dnevnom redu, zato i ne znaju gde da ih smeste. Ta “nesvrstanost” im upravo omogućuje nesmetani razvoj i pokušaj “trećeg puta”, nezaključanog u format jednog medija i nepristalog na diktat sigurnog pripadanja sceni umetničkog propadanja. Ukratko, svih ovih “nepraktičnih” godine rada u NEpraktičnim ženama, izvlačimo “otpisane” forme, u ovom slučaju kuvarice/dozidnice i kroz njih, kroz to prepoznato nešto moje, iniciramo razne grupe žena (i muškaraca i ostalih) da kažu nešto u svoje ime. Taj glas kreće dalje. Osim na kuvarici, on se već čuje i na ulici, nizom uličnih izložbi, čita se u novinama (kao sada kod vas), te žene putuju i nastupaju na raznim scenama, od staračkih domova do festivala.

Poruke, u stvari, iskaču sa vezenog platna i postaju, kako Arsen kaže, budnice ove naše ućutkane stvarnosti. Evo šta kaže Brigita Međo: „Moja najranija sećanja vezana su za kuvarice kao obavezni deo kuhinjskog dekora sa zaštitnom ulogom, stavljale su se iznad šporeta da sačuvaju zid od prljanja. To su bili moji prvi ,’stripovi’ sa idealizovanom predstavom kuhinje i domaćice u njoj, sa pratećim tekstom, svaka kuća je imala drugačiji prilagođen ukusu vlasnika. Sa kuvaricama u urednim, raskošnim kuhinjama , mlade, lepe domaćice ili glas naratora  (,,Domaćice manje zbori da ti ručak ne zagori “) upućivali su posmatraču prigodne savete, neophodne za uzorno vođenje domaćinstva i porodičnu harmoniju. Sudar idealizovanog sveta sa starih kuvarica i kanonske rigidnosti njihovih poruka sa realnošću, rezultirao je novim kuvaricama. Stare govore kako bi nešto trebalo da bude, a nove kako jeste, jer imaju dokumentarni pristup. Svakodnevica spontano nameće teme kojima se bavim i daleko je od ušuškanog, bezbrižnog i bezbednog sveta koji postoji samo na starim kuvaricama. Trenutna preokupacija su mi mediji (,,teror medija”) i simulakrum koji stvaraju tretirajući naše mozgove poput kanti za smeće sa ciljem da se potpuno uguši kritički duh bez mogućnosti da postavimo  neko suvislo pitanje, jer drugi misle umesto nas, i za nas, naše je samo da slušamo.“

 

 

Vezovi su nerijetko politički osvješteni. I duhoviti. Možete li nam ispričati priču o npr. Lenki koja je, čini mi se, najprisutnija na Facebooku.

Dragan Protić: Evo šta kaže Lenka: „Ako mogu reći, veliko olakšanje i slavu malog umetnika ostvarila sam kroz rad na Novim kuvaricama. Celog života sam bila crna ovca u porodici, zapravo ‘tupavko koji ništa ne zna’, ali moje kuvarice se nalaze širom sveta, takoreći na svim kontinentima. Ipak sam, nekako, ja pobedila. Drago mi je da se u raznim muzejima i privatnim kolekcijama nalaze moji radovi i da se to smatra umetnošću. Došlo je vreme da kroz svoje vezove, koje delim na duševne, ekološke i političke, mogu slobodno da iznesem svoje mišljenje, glasno i jasno.”

 

 

Karakterizira ih i rima koja tu kao da rekreira narodne mudrosti koje bi to mogle biti, ali nažalost nisu…

Dragan Protić: Pava Martinović odgovara: „Na izradu novih kuvarica podstaklo me je poznanstvo sa dve dugogodišnje vezilje kuvarica tog tipa, Brigitom  Međo i Lenkom  Zelenović. Možda su me još više motivisale pune rubrike crne hronike u dnevnoj štampi o stradavanju žena svih uzrasta. Izveštavanjem na naslovnicama, podizale su tiraž na ‘ženskoj nesreći’”. Rešila sam da analiziram položaj žene u porodici, društvu, politici uopšte u savremenom životu izradom novih kuvarica. Zadržala sam stil i izgled tradicionalnih kuvarica sa bitno novim sadržajem. Mojoj ženi se može dogoditi da čitajući nobelovca kasni sa ručkom, kuhinju ostavlja, žuri na sastanak stranke… Dakle, nije to ona idealna žena sa tradicionalnih kuvarica koje su svojevremeno imale poruke i značaj u ishrani, higijeni, ponašanju za stolom. Smatram da sam na većini kuvarica u domaćinstvu i tražim od bračnog druga pomoć. Manji broj radova pokazuje stanje i položaj žene u društvu i politici. Da bi žena bila ravnopravan član i korektno tretirana razmatraćemo i korigovati zakon o radu. Stanje ne sme ostati na ‘kako gazda kaže’. Na jednoj kuvarici je pet žena na pauzi u fabrici. Očito je da su fizičke radnice. Planiram i dalje izradu kuvarica sa osvrtom na intelektualke, naučne radnice… Sve su one radnice. Umesto nekih izgubljenih radnih prava i radnih mesta dobile su ‘gospođo’. Moj radni vek je istekao u prosveti. Stara sam 70 godina. Ja mogu pomoći samo ovim vidom aktivnosti u rešavanju ženskog mesta pod suncem. Kompjuter je bio zauzet. Pozdrav    p a v a“

 

 

Kako je primljen projekt kada se predstavlja javnosti? Koja su iskustva?

Dragan Protić: Spomenuo bih da je Zagreb bio prva stanica „NEpraktičnih žena“. Na poziv drugarica iz grupe WHW „Nove kuvarice“ je izložila Galerija NOVA 2007. godine, a prva ulična akcija, čak i pre beogradske, bila je na zagrebačkom Urbanom festivalu, koji nas je ugostio snežne zime 2008, kada su došle i 3 „NEprektične žeNE“, Mica, Lenka i Brigita. Na Cvjetnom trgu, na stepenicama pijace Dolac, kao i duž parka Zrinjevac, raširile su razne vezove i dobile niz iskrenih podrški, dragocenih stihova i crteža za nove radove, između ostalog: „POLITIČARI JELI, PILI / NARODE POZAVADILI“

 

 

Postoje li daljnje namjere ovog projekta?

Dragan Protić: „NEpraktične žeNE“ bi volele da dođu u vaša mesta, fabrike, kuće i pokažu vam svoje radove i podstaknu vas da se i vi priključite. Pozovite ih (FB NEpraktične žeNE). Inače, počinjemo da probamo sobno-pozorišnu monodramu NEpraktične žeNE. Prošle nedelje smo imali pesničku radionicu pisanja Novih kuvarica u Gerontološkom centru u Mladenovcu. Juče smo bili gošće/gosti letnjeg beogradskog feminističkog festivala BEFEM. Gotovo svakodnevno NPŽ objavljuju svoje nove radove na Fejsbuku, žene iz celog sveta naručuju kopije radova za sebe, čak je i jedna riječka drugarica, čuvena umetnica Milijana Babić,  kupila ni manje ni više nego baš crnu kuvaricu kao svadbarski poklon za svoju drugaricu. Kao što smo rekli – projekat je mrtav, inicijativa se nastavlja.