PROZA

UPUT SMO REKLI

Januar 2026

Maja Solar (1980, Zagreb) doktorirala je filozofiju. Bavi se društvenom i političkom teorijom, piše poeziju i prozu. Članica je teorijsko-političkog kolektiva „Gerusija“ i uredništva medijskog portala „Slobodni Filozofski“. Objavila je tri zbirke poezije – „Makulalalalatura“ (2008, Brankova nagrada), „Jellemzõ, hogy nem természetes“ („Naravno da nije prirodno“, 2015) i „Bez začina“ (2017) – kao i poetsko-prozni eksperiment „A htela sam“ (2022, nagrade Štefica Cvek i Risto Ratković). Od 2019. godine, zajedno sa Žakom Lučićem, uređuje i vodi poetski podcast „Puna usta poezije“. Autorka je više od pedeset naučnih radova iz društvene teorije. Uredila je, napisala autorski tekst i prevela filozofske tekstove s francuskog za knjigu „Debata o luksuzu“ (2018). Uredila je, redigovala i pisala pogovor za knjigu Françoise Vergès „Dekolonijalni feminizam“ (2023). Oblasti interesovanja: marksizam, antiimperijalizam, abolicija policije, dekolonijalizam, teorija socijalne reprodukcije, teorije rada, teorije vlasništva, teorije luksuza, teorije nasilja, teorija solidarnosti, Fanonova politička teorija, Rusoova filozofija itd.

To je ireverzibilno, ponavljala je u sebi dok je sedela u čekaonici. Te noći Ana Origano je spavala nedovoljno. Poslednjih godina, otkako ne živi više sa mamom i kako radi kao honorarka, pa ne mora ustajati u određeno vreme, sve joj je teže da se budi uz alarm. I onda, u retkim situacijama, kada mora da ga uključi, čini se da još manje može spavati. Kao da joj briga o tome kako će alarm uskoro zvoniti ili kako ga možda neće čuti ne dâ da spava. Čak i u snu je u iščekivanju. Sanja kako kasni, pa sanja alarm, pa sanja kako ne čuje alarm… Onda se probudi pre zvučnog budilnika…

Uspela je da zakaže pregled kod lekara opšte prakse pre neki dan, na tra-la-la tra-la-laa ću-ću-ćuu ću-ću-ćuu. Takav je bio eho dok je ubeđivala medicinsku radnicu, zaustavljenu u hodniku. Problem je bio što nema izabranog lekara, doselila se nedavno, a dugo nije imala overenu knjižicu. Ubeđivala je medicinarku da je stvar hitna jer lekarka koja ju je nedavno testirala na Covid rekla je da bi natečeni zglobovi mogli ukazivati na početak artritisa, i kako bi bilo dobro da što pre traži upute za dalje, tra-la-la tra-la-laa ću-ću-ćuu ću-ću-ćuu. Medicinska radnica joj je pipala zglobove na prstima, otekline koje su bile bolne pri dodiru i pokušaju pomeranja. Šaka desne ruke je bila natečenija i čudno skvrčena. Izgleda da medicinarku nije nerviralo tra-la-la tra-la-laa ću-ću-ćuu ću-ću-ćuu i zakazala joj je pregled kod lekara opšte prakse za dva dana.

Stigla je u zakazano vreme u prepunu čekaonicu. Neispavana. Još je jedan strahovito vruć dan, a u zdravstvenoj ustanovi, u odeljenju za opštu medicinu, nema klima-uređaja. Najpre se javila u sobu 212, kako ju je uputio jedan stariji čovek u čekaonici.

„Dobar dan. Imam zakazano kod doktora Miletića u 8.00.“

Medicinski brat uzima knjižicu i kaže:

„Sačekajte ispred 209.“

Sedne na klupu malo dalje od vrata gde je dr Miletić, jer ispred je već gužva. Već se znojila. Obukla je pantalone, što inače gotovo nikada ne nosi, i majicu s kratkim rukavima, široku, jer joj je dugo govoreno da se kod lekara mora ići adekvatno obučeno. Pomislila je kako će sve ići brzo, jer ima zakazanu tačnu satnicu. Međutim, već neko vreme se ništa ne pomera. Osim otežalih kretnji lepljivih i bolnih tela u čekaonici. Potom je čula kako osoba u sivom koja razgovara sa osobom u šortsu i roze majici na bretele potvrđuje da čeka već sat i po. Deluje kao da su njih dvoje drugari koji su se slučajno sreli ispred ordinacije. Osoba u šortsu je sa detetom. Ima i nekoliko tetovaža na rukama, ali Ana Origano to samo ovlaš primeti i odjezdi u baltazarovski krug. Čula je i kako osoba sa detetom kaže da se ništa ne pomera, ali odluči, pomalo nadmeno, kako se to nje ne tiče. Jer ona ima zakazano.

To je ireverzibilno, opet čuje glas svoje drugarice Sanje, koja je zbog težeg oblika artritisa kolena u kolicima. Ireverzibilno je, ne može se izlečiti, može se samo malo ublažiti bol. Ako nije kasno, kao što u mom slučaju jeste. Sanja je to izgovarala izričito, čak ponosno. Kao da nosi teret zbog kojeg je na neki način povlašćena. Kao da zna nešto što drugi ne znaju. Kao da je nedavno prvi put naučila šta znači reč ireverzibilno, pa je toliko naglašava i s užitkom ponavlja. Ana se tada nije toliko zabrinjavala, jer otekline su bile manje i najpre su se pojavile na desnoj šaci. A ona je levakinja. Nakon nekoliko meseci na levoj ruci je i zglob četvrtog prsta pocrveneo. Obe ruke su počele više boleti, posebno u vreme vrućina. Ako dobiješ na vreme dobru negu, možda ćeš imati sreće i ostati pokretna, govorila je Sanja zamišljeno. Ali nemoj se nadati previše, jer to je ireverzibilno. Ne-iz-le-či-vo. I moraš otići kod privatnika, u suprotnom ćeš se skameniti dok čekaš sve njihove upute, aha-ha-ha-ha.

Devet je sati. U čekaonici je još gušće, od novih tela, od još nekoliko stepeni više. Nakon pomnog iščitavanja plakata o vitaminima, mineralima, prestanku pušenja, prevenciji raka, podizanju imuniteta i pregledu dojki, Ana se umorila i sela na klupu u srednjem hodniku, što je malo dalje od vrata gde je doktor u čijem redu čeka. Unervozila se. Pomislila je kako je trebalo da ponese nešto za čitanje. Izlistava Wi-Fi opcije u telefonu i nađe unsecured mrežu. Sporo, ali ipak uspešno se nakači. Nakon višeminutnog buljenja u Instagram, odluči da konačno pročita dvodelni intervju sa Italom Kalvinom na koji je naišla pre neki dan. Brže će proći vreme.

Osoba s tetovažama je morala da odvede dete u toalet, jer joj je nekoliko puta reklo da mu se piški. Taman kada su otišli, osoba je prozvana. Vraćaju se i ulaze nakon pacijenta koji je ušao umesto njih.

„Kô s plaže“, kaže jedna baka, koja takođe čeka.

„Kako?“, pita muškarac koji je pričao sa ženom na koju se odnosi komentar, kao da nije čuo.

„Kô s plaže, a ide kod doktora“, jetko će baka.

„Došla je samo da pita za svoju mamu, bilo je hitno“, kao da je brani, smešeći se, dok Ana Origano ljutito baca pogled na farmerice i predebelu majicu kratkih rukava, odeću nimalo prikladnu za četrdeset i dva stepena. Toliko toga je brine, toliko su bolne otekline. Toliko je rastužuju odjeci njezinog vaspitanja… Nastavi s čitanjem.

Lik koji je čekao dva sata konačno je unutra. Ali nakon nekoliko minuta, svi u čekaonici – i u onoj ispred vrata doktora Miletića, i u dužem delu hodnika ispred vrata drugih ordinacija, gde je i Ana Origano – mogu čuti kako se njegov glas pojačava. Nakon još nekoliko minuta je jasnije da se rasprava zahuktava.

„Prijaviću policiji“, čuje se doktorov glas, gotovo vrisak, nakon što je lik izleteo i besno opsovao. Opet se zatvaraju vrata i onda potmulo tu-tu-tu hu-huu-huuu, između doktora i sestara, a lik nastavlja da psuje ispred 212. Sedne pored Ane Origano i zove nekoga. Ona ne diže glavu sa Kalvinovog intervjua, zamrznuta ispred dela čitao sam Frojda jer ga smatram odličnim piscem… piscem policijskih trilera koji se mogu strastveno pratiti. Takođe sam čitao Junga, koga zanimaju stvari koje su od velikog značaja za pisca, poput simbola i mitova. Jung nije tako dobar pisac kao Frojd. Uvek joj se sviđao Frojd sa složenijim problematikama i s posvećenošću naučnika. Jung je delovao kao šarlatan. Ko može ozbiljno shvatiti sva ta sranja o simbolikama, arhetipovima i sličnim guranjima u kutije, tipove, značenja. Šta uopšte znači oteklina? A šta znači kad nemaš novca za privatne ordinacije?

Deluje kao da čita po nekoliko puta isti pasaž, ali je zapravo naćulila uši. Iz telefonskog izveštaja, ljutiti čovek koji je seo pored nje kao da je hteo da svi u čekaonici čuju šta se dogodilo: da je imao koronu, da je bio na bolovanju, da mu je rečeno da mora doći kod doktora Miletića da zatvori bolovanje, kako bi ne samo nastavio da radi nego i kako bi firma imala dokaz o tačnom datumu prestanka bolovanja (i smanjenja plate), da mu niko nije rekao da prvo mora da ugasi bolovanje u nekom drugom centru, da je inače iz Novog Sada i da je doktor Miletić ranije bio njegov izabrani lekar, ali da sada živi i radi u Beogradu, te da je doputovao samo radi ove peripetije i čekao je da dođe na red dva i po sata! Ana stegne šake u još bolnije klupko, bol se razgrana na ekran.

Ljutiti čovek je izašao iz hodnika. Ljudi se raspričaju. Do Ane dopiru rezignacije o tome kako je javno zdravstvo potkapacitirano i kako je puno doktora otišlo iz zemlje. U nekoliko navrata se toliko naljutila da je želela i ona nešto da kaže, da ispali svoje mišljenje u ovom trileru, ali je to brzo suzbila. Osećala je kako znoj curi u tračicama niz struk. Pomislila je na mrlje ispod pazuha i još se više stisnula. Samo je želela da ne mora dugo čekati. I odluči da ipak neće pitati doktora Miletića da bude njezin novi izabrani lekar.

Unutra je. Kao pobednica. Kao da svi u čekaonici mogu da crknu od čekanja, jer ona je pobedila. Doktor ima krupne ruke, na jednoj je srebrnasti sat, slaže se sa srebrnastom kosom. Sluša kako Ana izlaže svoj problem, ljubazan je. Onda nešto kucka u komp. Kaže joj da će prvo vaditi krv, pa onda ići kod dermatologa. Ona se malo čudi zašto joj nije zakazao pregled kod nekoga ko je zadužen za kosti. Seti se da bi mogla iskoristiti priliku da ga pita i za kvržice na stopalima. Pokaže mu. Idemo redom, kaže debeljuškasti doktor, a Ana pomisli kako treba biti zahvalna što je već dobila dva uputa u javnom zdravstvu, pa pomisli i ona: idemo redom. Pregled se završi u ljubaznom tonu i Ani bude drago što nije nakon odlaska ljutitog čoveka potpirivala bunt u čekaonici.

 

*

 

Nakon nekoliko nedelja, Ana Origano je u istom hodniku. Pre toga je izvadila krv i bila je kod dermatološkinje, u ruci joj je i odštampani izveštaj sa kožnog odeljenja. Ovog puta je ponela knjigu za čitanje. I flašicu s vodom. Pregled je zakazan za 10.30.

Ispred sobe gde se treba prijaviti dvoje je ljudi. Mlađi čovek joj kaže da unutra nema nikoga, a nakon desetak minuta vrzmanja svi čuju od medicinske radnice koja se pojavila preko puta kako će sestre doći uskoro, kako nekoga previjaju. Kako je to dobro opravdanje, pomisli Ana zlobno, uvek mogu reći da nekog previjaju. Nakon nekog vremena u čekaonicu ulazi jedna uglađena žena, koja podruku drži drugu, stariju ženu. Starica se oslanja o štake, hoda veoma sporo, jedva hoda, obučena je u crno. Konačno se pojavljuje jedna sestra i red koji se stvorio ispred vrata sada se uzburkava. Ljudi ulaze jedno po jedno, zbilja redom kakav se i stvorio u čekanju. Onda se iza leđa pojavi još jedna medicinska radnica, duge kose ofarbane u nordijskoplavo. Uglađena gospođa koja je došla sa sporohodajućom staricom oslovi je. „Vi ste Anđela, je li tako?“ „Da.“ „Moj suprug se čuo sa vama…“ „Ah da“, sve nas nadleti dijalog. I eto je, posle minut, uglađena gospođa ulazi preko reda da se prijavi. Ostali čekaju, sada u tišini.

Mlađi lik, koji je Ani objašnjavao da su sestre nekud otišle i da su mogle zakazati i drugačije termine ako tada idu na pauzu, konačno ulazi. Ana zna da je na redu posle njega, ukoliko poziv supruga ne lansira dve gospođe pre nje, stoga sklapa knjigu i priprema se. Ali iz ordinacije se razgovor pojačava, i ovog puta. Ne razabiru se sve rečenice, ali onda neke da. Mladić traži za nekoga uput za kardiologa. Doktor Miletić očito misli da to nije potrebno. Mladić se usudio da ipak traži taj uput, a doktor se uvredio što se njegovo mišljenje ne ceni, vi omalovažavate lekara, viče doktor, ali vi niste specijalista, a specijalista mi je rekao da je pre odlaska na kolonoskopiju potrebno i mišljenje kardiologa, zbog njegovog stanja, dere se mladić. Postaje jasnije da je reč o mladićevom bolesnom ocu. Doktor poteže udarni argument: ne možete dolaziti umesto pacijenta, rekao sam vam da mora doći pacijent, ja nisam VAŠ lekar, nego vašeg oca. Mladić očajno viče: ako nećete da pomognete! I nakon sve žešćeg nadgornjavanja, mladić izleće. Idiot! M’rš u pičku materinu!, izbaci direkt iz pluća dok prolazi pored Ane Origano i ostalih u čekaonici.

Zapravo ona nije sigurna da je išta na ovom svetu ireverzibilno. Čak i oni koji umru kao da se vraćaju. U drugom obliku. Nije je plašila konstatacija kako je nešto neizlečivo ili kako nešto mora da je genetski, jer zapravo nemaju objašnjenje. Ana Origano je naučena kako se sve može izlečiti. Ako te ostavi dečko: mama napravi toplu supu. Ako dobiješ lošu ocenu: mama napravi čaj za umirenje. Ako je napolju kijamet: mama pravi kolač. Ono što je mama pogrešno utuvila bila je ideja da se za odlazak doktoru mora čuvati posebna odeća. Čista, ako je moguće i nova, i nadasve adekvatna. To je značilo da se ne dolazi u onome u čemu se osećaš ugodno, nego u onome što ne izaziva neodobravanje. I još gore: mama je mislila da svim lekarima, i u javnom zdravstvu, treba doneti nešto. Kafa, kolač, rakija, čokolada… Uvek treba nešto odneti, to je običaj. Ali, mama, to su JAVNI lekari, oni se ne podmićuju, rade svoj posao, i ne treba im dodatno zahvaljivati. Pa oni su plaćeni preko naših poreza.

Doktor Miletić neko vreme nikoga nije prozivao. Čulo se kako nešto kucka. Onda su ušle uglađena gospođa i njena majka. Ana, potresena scenom i trupama iskaza o zdravstvu kroz celu ličnu istoriju, jedva da je registrovala dalji tok prozivanja. Bolovi u šakama su bili nepodnošljivi. Još više od grčenja, a kad god se odvija stresna situacija, ona grči ruke. Sklopila je poeziju Ota Horvata i nakačila se na Wi-Fi. Skroluje Instagram čitavim prstom, jer ne može da ga odmota i usredsredi se na jagodice.

Onda se odnekud pojavljuje muškarac koji prilazi vratima i zaustavi se, kao da se nećka. Baka pored mu kaže da je doktor zauzet, a čovek kaže samo da nešto pitam, pa tiše, sebi u bradu: ali to svi kažu, znam. Ipak pokuca.

„Dobar dan, ja se izvinjavam, imao sam zakazano u 13 sati, a morao bih kroz nekih četrdeset minuta biti na Klisi.“

„Kako je prezime?“, čuje se glas doktora Miletića.

„Savić.“

„U redu, sačekajte.“

Ana pogleda na sat, tačno je 12.20. Posle nekoliko minuta kucanja, doktor prozove Savića. Ana žustro otvara ranac i traži uput i ostale papire, još jednom proverava: piše da je zakazano u 10.30. Ništa ti nalaz krvi neće pokazati, ako nije odmakla faza. To je zavaravanje. To je zato što su svi termini kod specijalista kod kojih trebaš ići već zauzeti. Nema termina, zato te ugurava tamo gde ima termina, da izgleda kao da nešto rade. Sanja se zabavljala dok joj je gasila njezinu radost što je uspela da dobije prve upute. Ionako je sve farsa, oni znaju da je to ireverzibilno. Ani su sada Sanjine rečenice odzvanjale još pakosnije, u duetu s maminim, koje su možda bile dobronamerne ali su tkale isti košmar… Već je krenula da ustaje s namerom da kuca na vrata ordinacije, s pripremljenim tekstom, ako ne i vriskom, kako kasni na posao i kako je HITNO, ali je upravo tada prozvana.

Doktor Miletić je se seća. Rezultati krvi su odlični. Kod dermatologa kao da je sve bilo nepotrebno, ali doktor pregledava papir na kojem ništa supstancijalno ne piše i zadovoljno mrmlja. Ana Origano očekuje konačni uput za tamo gde treba. Ortoped. Ili reumatolog. Rendgen, uput za rendgen koji bi nešto pokazao. Uput za nekoga ko se bavi kostima. Ko će snimiti prste i konačno joj reći o čemu se radi. Napeto je. Kao pred kišu nakon dugotrajne žege. Sparno je. U hodniku se čuje oluja. Čovek koji je danas bio buntovan vraća se, čuju se psovke i pretnje. Čuje se zbrka: nemoj, srediće se, ma pusti ih, čuju se različiti glasovi. Doktor ustane, pogleda okolo unezvereno i šmugne kroz vrata koja spajaju doktorovu ordinaciju sa onom u kojoj su medicinske sestre. Prohuji pored Ane Origano tako brzo da jedan svežanj papira padne sa stola.

Mama ima lek i za smrt. Ako neko umre, pa ako je taj neko i tvoj muž, pa i ako te ta smrt ostavi u još većem siromaštvu, mama ima lek i za to. I uvek je to neka hrana. Sve se lečilo hranom. Malim zadovoljstvima. Sa’će mama da napravi knedle sa šljivama, ajde de, dosta plakanja. Imamo i biogric sa čilijem, hoćeš da gledamo film uz divnu predivnu klopicu? Muka joj je od same pomisli na bilo šta slatko.

Ispod ekrana je otvorena čokolada. Ispred tastature je drečavožuti marker. Na stolu je papir sa odštampanom tabelom u kojoj su imena i prezimena. Ana uzima papir u ruke. Pa to su imena doktora specijalista. Zamišlja srebrni sat iz kojeg kipi ruka. Zamišlja sjaj, taj oštri sjaj, dok pokušava držati hemijsku između otečenih prstiju. Leva ruka još nije u tako lošem stanju kao desna. Možda artritis nije nepovratan, možda će jednom izmisliti hranu koja ga leči. Prvi list je tabela za odeljenja za oftalmologiju. To joj ne treba. Ispod je tabela za kardiologe. Ana zna, jer je guglala na sajtu umreženih institucija, da u četrdeset i dva zdravstvena objekta, koliko ih ima u gradu i prigradskom području, ne postoje odeljenja za kardiologiju, osim u čuvenom Institutu koji se nalazi u šumi pored grada. Uput je jako teško dobiti, to ne dobija svako, osim ako se ne plati privatno. Papreno. Kad dobiješ srčani udar, kao njezin muž, može se dogoditi da te dovezu nadomak Instituta. Prekasno. Ali ipak se približiš, najviše moguće. Doktorka Jasenko ima slobodan termin u oktobru. Ana brzo, iako nespretno zbog otekline, upiše svoje ime u prazno polje. Nikada nije bila kod kardiologa, pomisli, šta fali da joj neko konačno pregleda srce.

Mirno je sedela, iako je sve marširalo u glavi. Ali više nije čula buku okolo. Čekala je da neko dođe i nešto je obavesti. Nakon nekog vremena, ona više ne zna koliko je prošlo i nije joj više ni važno, vratio se doktor Miletić. Delovao je vrlo uzrujano, ali i postiđeno. Čas je petljao po papirima, čas je gledao u ekran. Šta smo ono rekli… Nije stigao ni da dovrši, a Ana je otresla: kod kardiologa smo rekli, i tražimo rendgen, to smo rekli. Doktor je glavom potvrđivao i nastavio da šara pogledom papire. Ana Origano je pomislila kako je velika šteta što ipak nije ponela nešto doktoru Miletiću, neku kafu makar.