Holivud kao moćna medijsko-propagandna mašinerija
X-MEN: IDEOLOGIJA DRUGOSTI
Juni 2017
Likovima američkih predsednika, oficira i političara uvek treba iznova objašnjavati da su mutanti, kakvi god da su, deo američkog društva i da ono što ih razlikuje, što ih istini za volju čini superiornijim i istovremeno ksenofobiji podložnijim, nije opravdanje za njihovo isključivanje
Nije pogrešno iščitavati na ideološkoj pozadini holivudskih blokbastera dominantne paradigme američkog socio-političkog establišmenta. Ovo važi pogotovo kada razmišljamo o identitetima inače veoma lako uočljivih negativaca u karakterološki izrazito polarizovanom svetu žanrovskih filmova A produkcije. Arapi koji zveckaju oružjem i dižu se u vazduh, Rusi pustahije laki na okidačima za aktiviranje nuklearnih glava i od komunističke ideologije vojno rigidni i isključivi Kinezi nikada ne izlaze iz mode.
I dok se u nezavisnom američkom filmu i B produkciji katkad mogu naći filmovi koji temu američkih spoljnopolitičkih odnosa kritički i analitički sagledavaju, ova nezamislivo bogata filmska produkcija ne voli da rizikuje iznošenjem stavova koji mogu baciti gledaoca u nedoumicu ko je “naš” a ko je “njihov”, jer to opstruira naslađivanje kinematografskom zabavom.
Zarada pre svega
Američka Akademija filmskih umetnosti i nauka koja dodeljuje nagradu “Oskar” crkva je u kojoj se Holivud moli, i njene odluke o nagrađivanju pokroviteljsko je klimanje glavom u pravcu koji je prihvaćen kao odgovarajući. Godine 2012, “Oskara“ za najbolji film dobija Argo Bena Afleka, koji tematizuje diplomatsku krizu s kraja sedamdesetih u kojoj je oteto šest američkih državljana od strane iranske vlade. U pitanju je sladunjav holivudski hit slabašnih estetskih dometa, iskrivljenih istorijskih činjenica na štetu Kanade čija je diplomatija imala važnu ulogu u rešavanju krize, ali izuzetno visokog propagandnog potencijala u smislu snažnog akcentovanja vrlina Zapadnog sveta, spram primitivizma i divljaštva Istoka. Identičan problem, mada u drugom žanru i postavci, javlja se i u filmu 300 Zeka Šnajdera, koji je Žižek sjajno dekonstruisao, otkrivši da su tu zapravo zamenjene uloge – vojni fanatizam i rigidna disciplina Spartanaca bliskije su islamskim fundamentalistima, nego dekadentnom Zapadu uvek spremnom za čulna zadovoljenja, kao što je prikazano tokom Kserksovih orgija.
Iste te godine, zajedno sa Argom izlazi i jedan od najsmelijih savremenih filmova koji tretira post-9/11 period, napeti i beskompromisni politički triler Zero-dark-thirty maestralne režiserke Ketrin Bigelou (koja je inače i prva žena u istoriji koja je dobila “Oskara“ za najbolju režiju za Hurt locker iz 2008. godine). Njen pomenuti film je ozbiljna, epska saga koja pokušava analitički da sagleda deceniju dugačke odnose Amerike prema lovu na Al Kaidine vođe, smelo stavljajući moralna pitanja pred metode i sredstva korišćena u borbi protiv terorizma. Međutim, u tom filmu linija koja razdvaja pozitivce i negativce isuviše je porozna i zamagljuje perspektivu koja bi trebalo da nam signalizira ko je tu good guy.
Marvelova franšiza X-men na velikom platnu startovala je 2000. godine, obuhvata desetak filmova, podrazumevajući i nekoliko spin-offova, globalno je do sada zaradila oko 5 milijardi dolara i još uvek traje. Nažalost, ona u svojoj dugovečnosti nije dala bog zna kako visoke domete filmske umetnosti, baratajući žanrovskim matricama na način koji u sebi ne poseduje nikakav potencijal za ironijsku distancu. Međutim, određeno priznanje ovom filmskom serijalu se mora odati, a u smislu toga što je veoma zanimljivo alegorijski progovarao o onom večitom, velikom i opskurnom Drugom u svakom društvu. Ta drugost je ovde oličena u društvenom i političkom položaju zajednice mutanata, prisiljenih da se zbog svojih supermoći, ili u očima skeptika – opasnih deformiteta, skrivaju u svetu „normalnih“ ljudi. Ta zajednica je između sebe podeljena na dve frakcije, koje različito odgovaraju na pitanje „Da li je mutant čovek?“ Jedna odgovara potvrdno i zalaže se za suživot ljudi koji su samo na različitim stupnjevima evolucije; druga odgovara negativno i zalaže se za otvoren rat protiv rase koja ih ne prihvata i pod čijom opresijom žive. Širina mogućih učitavanja u odnose među najrazličitijim (ugroženim) zajednicama u današnje vreme sama se nameće. Treba još primetiti da obe grupe predvode obrazovani, sofisticirani belci, u čijim se likovima tvrdoglavo ne odustaje od one stare jezičke signalizacije klasnih razlika, gde je za „više“ klase distinktivna upotreba isključivo britanskog akcenta, dok za „niže“ preostaje američka, irska, škotska, velška ili australijska varijanta engleskog jezika.
Scena iz Aušvica
Zanimljivo je da od samog početka ova franšiza koketira sa velikim političkim temama XX veka, na čijem temelju gradi svoje narative alternativne istorije. Prvi film iz ovog serijala X-men otvara se scenom iz Aušvica, 1944. godine, gde četrnaestogodišnji Jevrejin Erik Lenšer, a.k.a. Magneto, po prvi put otkriva svoje sposobnosti manipulacije metalom. Jedan od prikvela iz ovog serijala X-men: First Class (2011) tematizuje fiktivnu ulogu mutanata u razrešenju Kubanske raketne krize iz 1962. Radnja X-Men: Days of Future Past (2014) događa se tokom mirovnih pregovora između Amerike, Rusije i Vijetnama u Parizu 1974, a odgovara i na pitanje ko je kriv za atentat na J.F.K.-a (koji je, inače, bio mutant).
Ovakvih primera ima skoro u svakom nastavku, a ono što je konstanta jeste ambivalentan odnos pro-ljudske frakcije mutanata sa Vašingtonom: čas im odgovara kada ih oni spašavaju od negativaca, čas im ne odgovara kada samim svojim postojanjem dovode u pitanje normativne sisteme vrednosti, poprilično statične po pitanju prihvatanja i inkorporiranja (a ne adaptacije) pomenute drugosti u sebe. Likovima američkih predsednika, oficira i političara uvek treba iznova objašnjavati da su mutanti, kakvi god da su, deo američkog društva i da ono što ih razlikuje, što ih istini za volju čini superiornijim i istovremeno ksenofobiji podložnijim, nije opravdanje za njihovo isključivanje. Kada govorimo o drugosti, u drugom nastavku ovog serijala X-men 2 (2003), mutanti spletom okolnosti završavaju u kući jednog od njih, koji je tinejdžer i čiji roditelji ne znaju da je njihov sin „drugačiji“. Prisiljen da otkrije istinu u vezi sa sobom, on mora da s njima obavi razgovor koji veoma jasno aludira na autovanje LGBT osoba. Ova scena, ispočetka duhovita, ali zapravo veoma gorka u svojoj kritici odbacivanja drugosti od strane najbližih, završava se jednim uskogrudim, brigom opravdanim pitanjem majke, koje ispod svoje dobre namere krije paternalističko pozivanje na potiranje identiteta njenog sina: „A da li si nekad probao da ne budeš mutant?“ Taj sebični manjak razumevanja ukazuje na ono egoistično slepilo „normalnih“ ljudi koji odbijaju da shvate da se neki identiteti ne biraju i ne mogu se odbaciti, a njihovo negiranje može jedino proizvesti zlo.
Detronizacija superheroja
Ovogodišnji Logan je završetak spin-off trilogije koja prati sudbinu Volverina, mutanta koji je ubedljivo pobrao najviše simpatija publike. Budući da je zbog svojih izraženih sposobnosti regeneracije najdugovečniji mutant, Volverin poseduje i najkompleksniju biografiju. Po mnogo čemu, Logan je ahilovski tip junaka: ne samo zato što je praktično neranjiv i besmrtan, i ne samo po tome što je u profesionalnom smislu vojnik, već najviše po tome što je junak čiju sudbinu određuje bes kao dominantna crta karaktera. Ta bestijalnost Logana upravo je ono što njegov lik, kao i Ahilov, drži u nekakvom moralnom limbu, čineći ga jedinim junakom koji je izbegao crno-belu karakterološku polarizaciju.
Iako je ovaj film inficiran izrabljenim akcionim šablonima i raspletima, ipak se u njemu mogu primetiti nekolike promene paradigmi. Najpre, prisutan je u njemu jedan noviji trend klasne detronizacije superheroja. U svetu Logana mutanti više ne postoje, poslednji okršaj preživeli su samo Volverin, Profesor Iks i Kaliban. Nekada superiornog, neuništivog Logana ovde vidimo kao prekarnog radnika prinuđenog da egzistenciju sebi i svojim preživelim drugovima obezbeđuje tako što limuzinom vozi mušterije preko aplikacije slične Uberu. Uglađeni, sofisticirani i uticajni Profesor Iks sada, survan u poziciju dementnog starca sa progresivnim moždanim oboljenjem zbog kojeg ima devastirajuće napade sposobne da, budući da je telepata, ubiju sve u radijusu od nekoliko desetina metara, nema mogućnosti niti sredstava za lečenje. Nekada glamurozan, herojski život, uticaj i slava koji su ih okruživali zamenjeni su životarenjem na društvenoj margini, tamo gde se 90% njihovih sunarodnika već nalazi. Ovo naravno nije prvi put da nimalo zavidni životni uslovi superheroja bivaju u celosti predočeni gledaocu (setimo se filmova Watchmen, Kick-ass, Hancock…). Ako bismo pravili paralelu sa antičkom književnošću, primetićemo kako je za “više” junake rezervisana tragedija kao oblik u kojem se ističu njihove (polu)božanske i plemićke veštine, moći i sudbine, dok “niži” junaci bivaju opisani samo u komedijama. Savremeni superjunaci zaista imaju neke bogolike karakteristike i stil i kvalitet njihovog života u skladu je sa tim pedigreom. Do Logana, serijal X-men je poštovao ovu distinkciju, pa su mutanti, iako neretko sa glavom u torbi, ipak živeli u Ksavijerovoj vili na visokoj nozi. Sada, tragedija i (tragi)komedija stopljeni su u jedan siže.
Drugi momenat vredan osvrta jeste institucija koja se pojavljuje kao negativac. U Loganu ustrojstvo imaginarnog sveta filma ugrožava ogromna, surova i moćna biotehnološka korporacija “Alkali-Transigen”. Ona je sačuvala genetski materijal izumrlih mutanata, eksperimentišući sa DNK-om dece, a s namerom da od njih stvori superiorne vojnike, koji bi bili njihov unosni proizvod. Naravno, ovo nije ni prvi ni poslednji put da privatni kapital predstavlja veću opasnost po superheroje od države i njenih interesa. Međutim, interesantno je da su postrojenja “Alkali-Transigena” izmeštena preko granice, u Meksiko. I osoblje i ljudski zamorci dominatno su meksičke nacionalnosti, a pošto jeftina radna snaga i manjak zakonskih regulativa svakom biznisu obezbeđuju progres, Alkaliju je ispratio migraciju američkog kapitala na jug. Nije nelogično pomisliti da su i u fiktivnom svetu Logana na snazi zloćudni trgovinski sporazumi kao što je NAFTA i TPP.
Pritom, premijera ovog filma se održava manje od mesec dana nakon inauguracije Donalda Trampa. Pitanje ilegalnih imigranata, eksploatacija jeftine radne snage i ilegalni biznisi koji, zajedno sa ljudima, fluktuiraju preko američko-meksičke granice jesu neka od gorućih pitanja Trampove političke kampanje. I dok, i u filmu i u stvarnosti, postoji zid koji treba da spreči potragu ljudi za srećom i boljim životom, nikakva prepreka ne sme da spreči potragu kapitala za svežim tržištima i unosnijim uslovima proizvodnje. Drugim rečima, a u filmu se ovo jasno ističe, otimanje i skrivanje dece koja su genetski modifikovana i time žigosana kao vlasništvo korporacije nije pitanje ljudskih prava, već protivpravnog prisvajanja tuđe imovine. Na ovaj način, Logan iz jedne neočekivane pozicije visokobudžetnog filmskog proizvoda najjače kinematografske industrije na svetu postavlja i te kako škakljiva ideološka pitanja, dosledno nastavljajući do kraja da otvara vrata razumevanja pred onom tamnom drugosti.
Ideološka zamka
Uporedimo sada, na ovom tragu, Logana i jednog drugog akcionog heroja – Betmena, onako kako ga je zamislio i oživeo Kristofer Nolan u svojoj trilogiji Dark Knight. Nolanov jasan antilevičarski stav očigledan je u poslednjem nastavku – The Dark Knight Rises (2012) – gde negativac Bejn organizuje masovna narodna suđenja na kojima se vrši nacionalizacija bogataške imovine i njihove egzekucije, što je upozoravajuća reminiscencija na obračune komunističkih vlasti sa kolaboracionistima i narodnim neprijateljima u socijalističkim zemljama nakon II sv. rata. Dakle, akcentujući svoj neoliberalni, za privatnu imovinu očigledno najzabrinutiji svetonazor, Kristofer Nolan reciklira istorijsku opomenu puštajući bauk komunizma da kruži Gotamom, osuđujući ga time na histeriju i haos. Jedini ko mu može stati na put nije niko drugi do Betmen, u čijoj biografiji autor veoma blagonaklono gleda na ono što je inače najslabija karika njegovog lika – Brus Vejn je naslednik dinastije čija ogromna korporacija čvrsto drži svoje pipke oko celog grada i u potpunosti ga kontroliše. “Wayne Enterprises, Inc.” ima neograničena sredstva, mogućnosti i dopuštenja da eksperimentiše i ekploatiše izobiljem gotamskih resursa (da organizuje saobraćaj, upravlja svim većim humanitarnim fondovima, održava tajnu proizvodnju najnaprednijeg vojnog naoružanja itd). Ono što je ovde problematično jeste ideološka zamka u koju jako često upadaju filmski i stripovski autori kada formiraju svoje superjunake tako da, umesto da stvore heroje koji zaista hoće da uzdrmaju temelje dominantne ideologije koja je na dubljem nivou zapravo izvor zla u tim fiktivnim svetovima, naprave reakcionarne likove koji sve svoje moći i resurse koriste da bi održali zatečeni status quo. A to po pravilu dobrobit donosi samo višoj klasi, jer na taj način njen kapital dobija osiguranje.
Ta ideološka pukotina Nolanovog Betmena najuočljivija je zapravo u drugom nastavaku The Dark Knight (2008), kada se ona postavi u direktnu poredbenu ravan sa Džokerom. Kao što je već primećeno u brojnim kritikama (guglati članak Is The Joker the Real Hero of The Dark Knight? koji je postovao magazin Esquire), Džoker, taj agent haosa, u ovom diskursu zapravo jeste onaj pravi proaktivni agens, da ne kažem revolucionarni subjekat, koji se na društveno-političkoj sceni Gotama pojavljuje sa nedvosvmislenim ciljem da poremeti zatečenu strukturu pozicija moći. I dok se skoro sa svakom Džokerovom metodom nikako ne može na moralnom nivou složiti, sa njegovim ciljevima i te kako možemo, a da ne pravimo kompromise sa savešću. Ilustrativna scena je ona u kojoj Džoker spaljuje omanje brdo bankarsko-mafijaškog novca, uz opasku: “Ne radi se o novcu. Radi se o slanju poruke.”, što je antikapitalistički čin par excellence. A to je poruka koju Nolanov Brus Vejn, panično uplašen za sudbinu svojih visokih zvanica na elitističkoj žurci koju organizuje u potkrovlju svoje zgrade i koju prekida Džoker, ne može ili neće da razume.
Na kraju, zašto su ove teme važne? Opšte je mesto koliko je Holivud moćna medijsko-propagandna mašinerija, a ovde nema ni trunke mesta da se ta tema makar i načne. Ako već poznajemo moć te industrije zabave, ponekad i umetnosti, koja tako lako od neprijatelja pravi prijatelje i obrnuto, onda u njoj postoji neograničeni potencijal da unosi promene u ove negativne ideološke paradigme. Drugim rečima, holivudski proizvodi su odlično, suptilno i prodorno oružje, čija će namena zavisiti, kao i u akcionim filmovima, od toga da li će pasti u ruke negativaca ili pozitivaca.