У другом делу етнолошко-антрополошког есеја о улози нематеријалног културног наслеђа у савременим друштвима, аутори дају конкретне предлоге за деловање научника у успостави друштава које заједничко, па и проблематично наслеђе, деле без искључивања, условљавања и хијерархија
Liječnik, borac, general i ambasador Gojko Nikoliš u nekoliko je prijelomnih trenutaka jugoslavenske historije javno reagirao komentirajući hrvatsko-srpske odnose, osobito iz pozicije Srba u Hrvatskoj, kojima je porijeklom pripadao. Međutim, njegovi stavovi bili su nijansiraniji nego što to historijska memorija često priznaje
Доносимо први део етнолошко-антрополошког есеја о улози нематеријалног културног наслеђа у савременим друштвима, са посебним нагласком на изазове ношења с дељеном традицијом у региону Југоисточне Европе, као својеврсној лабораторији сећања
I na sjednici komisije za historiju Partije i u razgovorima na Tuškancu (ili u Opatičkoj 10 – sjedištu Instituta) glavna je teza bila ista – zapostavljenost Hrvatske, njezina obespravljenost u Jugoslaviji, potlačenost Hrvata a supremacija Beograda i općenito Srba u svemu i svugdje. Sad kad je od tih davnih događaja prošlo više od pola vijeka i kad su svi neposredni akteri otišli s ovog svijeta, može se bez osobitog pretjerivanja reći kako su diskusije iz tih knjiga uveliko pridonijele raspadu zemlje i ratu do kojeg je došlo tridesetak godina kasnije
Zbog stalnih turbulentnih događaja koje su nadolazeći vjekovi podarili Srbiji, Srpska pravoslavna crkva je predstavljala do danas zapravo jedinu trajnu konstantu njene historije. Nakon pada srednjovjekovne države, u dugim periodima kada su Srbi bili podanici osmanske, habsburške i mletačke države, Srpska pravoslavna crkva je bila isključivi izvor njihovog identiteta
